Тајна јединства двију природа и воља у Ипостаси Христовој, се остварује у животу Цркве, односно у њеном централном догађају – Светој Евхаристији. Јединство двију природа у Личности Христовој је уједно и основа за разумјевање Свете Евхаристије. Богочовјек Христос, као саборна Личност, се не може разумјети без Цркве, тј. без заједнице вјерних, односно мимо Евхаристије, као догађаја у коме се пројављује јединство Бога и човјека. Као што Христос не може да постоји без Цркве, тако се ни Црква не може схватити без Христа, а обожење, које је крајњи циљ хришћанскога живота, не може се остварити изван Цркве, тј. изван везе коју има Христос са Оцем у Светој Евхаристији. Идентитет Цркве је, дакле, сам Господ Христос, а Црква, као заједница вјерних, никада није у супротности са Њим. Христос не стоји на спрам Цркве, него је само ја Цркве.
Да би се истина о јединству Христа и Цркве схватила и искуствено доживјела треба видјети шта се дешава у Евхаристији. На питање: ко се моли у Евхаристији, слиједи одговор да се моли Христос као Црква. Не моли се Христос сам, пошто је Он неодвојив од Цркве, него се Он моли као Црква и Црква се моли као Христос. Дакле, Црква се не моли сама (без Христа) и не моли се Христу. Христос и Црква се моле заједно зато што су једно и међу њима не постоји никакво раздјељење.
Јединство Христа и Цркве се нарочито види у Канону Евхаристије. Почетна молитва Канона: Заблагодаримо Господу узноси се Богу Оцу. Из молитве Са овим блаженим силама… у Литургији Св. Василија се види да само Отац прима молитве у Евхаристији. У Литургији Св. Јована Златоустог, пак, у истој молитви Канона, стоје три ријечи: Ти (Тј. Отац) и Јединородни твој Син и Дух Твој Свети… У молитви се спомиње цијела Света Тројица. Због тога свештеник не би требало да чини грешку и да се на ријечи Заблагодаримо Господу окреће икони Христовој, што је присутно у пракси грчке Цркве.
Зашто је важно наглашавати улогу сваке Личности Свете Тројице у заједничком икономијском дјелу, иако су једно Божанство? Разликовање (не и раздвајање) Личности Свете Тројице и њихових улога у Икономији од пресудног је значаја за православну теологију. Свако схватање да Отац може да дејствује без присуства Сина и Духа значило би раздвајање Личности Свете Тројице. У цјелокупној Икономији, почев од стварања свијета, преко Оваплоћења, Васкрсења и других догађаја, све Три Личности су заједно, иако свака Личност у Икономији има различиту улогу (нпр. Не оваплоћују се све Личности, него само Син, који је автургички – самодјелатно присутан у свијету; само Син нестрадално страда Својом страдалном природом, итд.). Тако нису три дјела него једно дјело јер је и један који благоволи (Отац) и једна је природа и једна воља кроз коју се пројављује јединство Трију Личности. Јединство Свете Тројице које постоји на вјечном плану се на таја начин пројављује у благодатном и икономијском односу Бога према свијету.
Различта улога сваке Личности у Икономији се преноси на план Свете Евхаристије. Оно што чини Син у Литургији није исто ономе што чине Отац и Дух Свети. Отац прима молитве, а Син сву Икономију узводи ка Оцу. Од Оца полази цјелокупни план Божији – Он благоволи и сва Икономија у Њему завршава. Син извршава благовољење Оца у сарадњи са Духом Светим и приноси Оцу све што се Икономијом обухвата, што постаје Тијело Његово.
Молитве у евхаристији су упућене или Оцу или Светој Тројици. У Литургији се, како смо претходно указали, не одвија дијалог између Цркве и Христа, него између Цркве и Христа и Оца. Молитва Херувимске пјесме је једна од ријетких које се упућују Христу, јер у њој Епископ говори за Христа: Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје.
У 12. вијеку дошло је до велике расправе у вези са овом темом, у којој је главну ријеч имао Никола Метонис. Расправа је била око тога да ли Христос уједно и приноси и прима Свету Евхаристију? Ђакон Сотирихос је тврдио да евхаристијска жртва не може бити принијета Светој Тројици јер би то значило да Христос извршава двије супротне радње: људску, која се састоји у приношењу жртве и божанску, која је у примању жртве. Одговор који је дао Никола Метонис и који је преовладао, био је да Христос, поред тога што приноси, може уједно и да прима Евхаристију ни због чега другог него због ипостасног јединства Његових двију природа. Грешка Сотирихоса је била у томе што није разумио начин ипостасног јединства двију природа у Христу, онако како су учили Оци Четвртог Васељенског Сабора. Да је Христос Онај који приноси и који прима евхаристијску жртву, Николај Метонис је доказивао позивајући се на ауторитет Светих Отаца, али превасходно на учење Апостола Павла. У Посланици Јеврејима Свети Павле каже за Христа да је Он онај који се приноси (Јевр.9,28) и да у Њему имамо великог Свештеника над домом Божијим (Јевр.10,19-22).
Син прима Евхаристију заједно са Оцем и Духом Светим, али постоји разлика између Њега и Оца и Светога Духа, јер само Син истовремено и приноси свијет Богу. У томе се огледа различита улога и својство сваке Личности у једном и заједничком икономијском дјелу свецијеле Свете Тројице. Света Тројица пројављује једну вољу и на плану Теологије и на плану Икономије. Једна воља није продукт само једне природе, него и једног благовољења и јединства Свете Тројице у Личности Оца. Икономија се саставља (возглављује) у Личности Христовој и завршава у Личности Оца. Отац не приноси свијет и питање је коме би могао да га принесе. Схватање да Отац може да дјелује сам, без присуства Сина и Светога Духа, значило би раздјељење у Светој Тројици. У том смислу, опасна је свака уопштена молитва Богу, јер би нас одвела бескорисности тројичне теологије, тако да би догмат о Светој Тројици изгубио на значају и постао одвојен од богоустановљеног начина живота у Цркви. Недопустиво је и не смије се у Евхаристији заборавити догмат о Светој Тројици. Дакле, када је ријеч о приношењу свијета Богу, онда је недвосмислено Христос онај који приноси свијет, а не Отац, или уопштено божанска природа.
а) Служашчи у Евхаристији
христово присуство је невидљиво у Евхаристији. Онај који приноси Евхаристију – Епископ у старој Цркви, и презвитер у његово име, јесу икона Христова на литургијском сабрању. Епископ, који је на мјесту Божијем возглављује цијело тијело Цркве и приноси га Оцу. У молитви Херувимске пјесме, Епископ говори за Христа: Ти си који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, тако да постоји поистовјећење између литурга и Христа. Ипак и у овом поистовјећењу са Личношћу Христа у Литургији, служашчи не престаје да има свијест да он сам није Христос и зато се моли Христу као Ономе који приноси, иако и он сам приноси дарове.
У Литургији, дакле, долази до изражаја дијалектички однос између Христа и служашчег. Ова веза носи у себи дубоко значење иконе, будући да се оно што није видиво показује као присутно. Христос је присутан у личности онога који је Његова икона – литурга, али на такав начин да ова веза дозвољава литургу да се разликује од Христа. Битно је имати и то на уму да се моли Црква у име Христово и да се Христос моли заједно са литургом, да је служашчи икона Христова у часу приношења и да је сам Христос, онај који служи. И док је у очима народа онај који приноси Евхаристију – Епископ, односно свештеник, служашчи зна да је Онај који превасходно приноси свијет Богу сам Господ Христос. Ради тачног увида у иконичност (Епископа и Христа) треба нагласити да Епископ није литург који постоји паралелно са Христом у Литургији. Он сам јесте Христос. Одежде, појање и све у Литургији, начин на који народ види Епископа, односно презвитера, указује да је служашчи икона Христова.
Сав принос човјеков у Евхаристији, који јесте принос Богу, пролази кроз руке Епископа. То је једини начин да се иконизује присуство Христово у свијету. Протестанти нпр. Немају потребу за овом иконичношћу. По њиховом схватању свако од окупљених на молитви се моли Богу засебно и молитва не пролази кроз једна уста. Ова једна уста за све који су на молитви у Цркви (једним устима и једним срцем…), нису људска, јер људска уста у Евхаристији Бог не чује. Бог прима једино молитве које су упућене кроз Сина Јединородног. Због тога се молитва у Евхаристији разликује од молитава изван ње. Вјерни народ то зна и ово своје знање исказује тиме што долази на Литургију, даје имена ради помена на Евхаристији. Христос пак, узима прозбе народа и приноси их заједно са њиховим даровима Оцу. Свијет у Евхаристији улази у однос Оца и Сина и у Томе се открива смисао Евхаристије – да се свијет обожи и да постане Тијело Христово