Божићни времеплов
Дан кад жандарми хране сиромашне
Првих деценија прошлог века био је обичај да се за Нову годину сви напију, а на Покладе сви наједу. А на Божић – да се испуне оба обичаја
Уз жељу да и овај Божић протекне у миру и радости присетићемо се како су Београђани давних двадесетих и тридесетих година прошлога века прослављали Христово рођење.
„Ретко смо имали Божић тако весео као овај који је јуче прошао“, пише „Политика” 1928. године. Пуна три дана, Београдом се орила песма и трештала музика. Излози појединих трговина освањивали су у свечаном божићном декору. Док су неки били украшени јабукама и сламом, у многим излозима стајала је јелка, искићена „снегом” од памука и вате, бадњацима, житом, орасима….
Готово није било ниједне београдске куће без божићне печенице, иако је „печеница била врло скупа, нарочито на Бадњи дан”.
Највећа живост уочи празника осећала се на пијацама. Сточна пијаца код кланице брујала је помешаним гласовима купаца и продаваца. Сељаци из Шумадије, Срема, Баната и Бачке доносили су велики број прасади за печеницу…
Зурле против чарлстона
Живости је било и у управи града, јер се у време празника бележио велики број крађа, пожара и несрећних случајева.
„– Ало… ало… Управа града!
– Овде Управа града.
– Украли су ми прасе за Божић. Било је уређено…
– Што га нисте чували, господине? Где сад да вам пронађем прасе. Оно је већ поједено…
И пред таквим разлозима дежурни чиновник навлачи шињел и јури да између хиљада покланих прасади пронађе баш оно украдено… У једном случају полиција је била врло брза. Држећи се строго божићних обичаја, полицајци су прво честитали друштву празник, а затим повели домаћина у Главњачу.”
Предратни обичај је био да се за Нову годину сви напију, а на Покладе сви наједу. А на Божић – да се испуне оба обичаја. За три дана, како је писала „Политика”, попијено је толико алкохола и поједено толико прасића да би било довољно „за све Југословене, и да још остане за националне мањине.”
Оно мало воде што је потрошено углавном су потрошиле кафеџије да би имали довољно вина за све муштерије.
Београд је за празник имао и специјалну музику. Уз гоч и зурле и уз подцикивање развило се у Скадарлији старо српско коло. Вило се од кафане до кафане и бивало све веће.
„Један жандарм коме се чинило да ово весеље није по пропису, јер је коло правило већу галаму него сви чарлстони скупа, дошао је да интервенише. Али његове опомене заглушивао је гоч и подцикивање старих боема:
– Ију! Ијују!
Најзад, кад је жандарм видео, да у колу највише подврискује један угледан полицијски писар, окануо се сваке интервенције.”
Цела варош била је знаку дечје пуцњаве, али није се пуцало „жабицама” и „пампурачама”, већ је за то време коришћено озбиљније „оружје”: свако дете имало је по једну прангију која се пунила правим барутом и „грувала као Мерзеров топ.”
Управа Официрског дома организовала је традиционално доношење бадњака. По већ дугогодишњем распореду поједини одреди београдског гарнизона били су на својим местима још око подне на Бадњи дан. Официри и војници у парадним униформама, на коњима и колима, окићеним заставама и зеленилом, правили су импозантну шарену поворку која се кретала од Кнез Милошеве улице до Топчидера. На брду би се одсекао бадњак, а затим се поворка враћала Карађорђевом, Краља Петра и Кнез Михаиловом. Народ би се искупио и поздрављао их.
Дочек у двору
Затим би командант бадњака са високим официрима однео краљев бадњак у двор. Краљ их је дочекао пред дворским тремом, по обичају посуо их житом, а затим би бадњачаре увео у салон да их почасти хладном и врућом ракијом.
Божић је, пише „Политика“ из 1929. године, у двору прослављен по народном обичају. На Бадњи дан приређивала би се вечера за све чланове краљевске породице. Вечерало се у трпезарији у којој је била прострта слама, а за столом су се сервирали божићни колачи, ораси, суве шљиве, разна јела и воће. На сам дан Божића у дворском храму краљевска породица присуствовала је литургији, а по повратку у двор, краљ је примао положајника, првог у рангу питомца Војне академије. Положајник је остајао на ручку, а затим га је краљ даривао.
Према соколској традицији заједно с војничким бадњацима доношени су из Кошутњака и соколски бадњаци. Соколске бадњаке китила је и проносила кроз Београд коњица соколске жупе града.
Братство манастира Раковице 1939. године, на челу са старешином манастира, дошло је у Патријаршију и честитало Христово рођење патријарху и предало два окићена бадњака. У Патријаршији братство је дочекано житом, а на огњишту је бадњак прекрштен и преливен светим уљем.
За „полицијски сиротињски дан”, који је падао уочи Божића, престонички жандарми скупљали су прилоге за сиромашне. Сваке године би тако обрадовали неколико стотина најсиромашнијих божићним ручком, а многи жандарми и подофицири сиротињу су гостили и за својом трпезом. Обичај је био и да у дворишту затвора управе града деле божићну печеницу притвореницима.
Драгољуб Стевановић