БЕОГРАД – Србија данас обележава национални Дан сећања на жртве геноцида почињеног у усташкој Независној Држави Хрватској (НДХ) над Србима, Ромима и Јеврејима током Другог светског рата.

Председник државе Борис Тадић је тим поводом подсетио да су у Србији јака сећања на антифашистичку борбу и страдања и да „управо то сећање даје веру да се логори смрти никада више неће поновити.„

Централна свечаност ове године одржана је у Крагујевцу где је у организацији Музеја жртава геноцида јуче отворена изложба под називом: „Губим невино свој живот због неваљали и проклети људи”.

За назив изложбе узета је порука са цедуљице коју је један Србин из Шапца упутио мајци пре извођења на стрељање, а посетиоци ће моћи да је виде у крагујевачком Музеју „21. октобар” до 21. априла.

У савременој графичко-ликовној обради на документарним фотографијама приказани су злочини геноцида и ратни злочини против цивилног становништва на просторима бивше Југославије од 1941. до 1945.

Дан сећања на жртве геноцида у Србији се обележава 22. априла, на дан када су две групе заточеника 1945. године кренуле у пробој из усташког концентрационог логора Јасеновац видевши да су почеле масовне ликвидације и затирање трагова злочина.

Од око 1.000 заточеника из логора број 3. у пробој је кренуло око 650, од којих је преживело 116, док је од 167 из „Кожаре”, логора број 4, у пробоју успело 11.

Био је то и почетак краја јасеновачког система логора смрти у којима је на најстрашније начине уморено више стотина хиљада људи.

НДХ су прогласиле усташе 10. априла 1941. под покровитељством нацистичке Немачке и фашистичке Италије, а обухватала је Хрватску, Босну и Херцеговину и Срем, територију са око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.

Државни програм за „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.

Усташе је подржавала римокатоличка црква у Хрватској и највећи део клера са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем на челу, која је прећутно одобравајући масовне злочине извршила покрштавање између 244.000 и 300.000 православаца. Један вид организованог злочина, поред масовних јама и гробница, у хрватској држави били су концлогори од којих је највећи и најстрашнији био Јасеновац, у свету познат и као „српски Аушвиц”.

Јасеновачко губилиште основано је половином августа 1941. по замисли његовог заповедника Вјекослава Макса Лубурића и састојало се од пет великих и три мања логора, а простирало се на 210 квадратних километара.

Већина логора била је у југозападној Славонији (Хрватска), док су с друге стране Саве (БиХ) била масовна стратишта, а на највећем у Доњој Градини процењује се да је усмрћено 366.000 људи.

Јасеновац је званично носио назив „Сабирни и радни логор”, а у стварности је био логор за уништавање нехрвата у коме су једине убице биле хрватске усташе. Била је то фабрика смрти у којој су жртве убијане маљевима, ножевима, секирама, а лешеви спаљивани, бацани у Саву или затрпавани у масовне гробнице.

На територији НДХ налазио се и логор „Старо сајмиште” у коме је живот изгубило преко 20.000 људи, а кроз њега прошло више десетина хиљада који су послати на пут без повратка у логоре Бањица, Трепча, Јасеновац и даље у нацистичке логоре других земаља.

НДХ је у једном надмашила нацисте – била је једина држава која је имала посебне логоре за децу – Сисак и Јастребарско, кроз које је прошло 33.000, а у њима скончало близу 20.000 малишана.

На именословнику жртава Јасеновца пописано је близу 90.000 жртава, а тачан број није никад утврђен, јер је због политике помирења свих народа под паролом „братства и јединства” током владавине комуниста истина о размерама злочина хрватских усташа била непожељна.

Захваљујући томе, усташком поглавнику Анти Павелићу и већини одговорних из тадашње хрватске власти никада није суђено ни у одсуству, а злочин геноцида почињен у НДХ, остао је некажњен.

Они којима је суђено, нису одговарали за геноцид, већ за ратни злочин и злочин против цивилног становништва, попут усташког министра полиције Андрије Артуковића и заповедника Јасеновца Динка Шакића, који су осуђени у дубокој старости тек 1986. и 1999. године.

Надбискуп Степинац је за ратни злочин осуђен на 16 година робије, али казну није издржавао у затвору, већ је прогнан у родно место и после две године помилован, да би касније постао кардинал, а папа Јован Павле ИИ га је беатификовао. Према Извештају државне Комисије ФНРЈ, за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника у НДХ је побијено 500.000 Срба, 80.000 Рома, 23.000 Јевреја и више хиљада антифашиста различитих националности, а Центар „Симон Визентал” говори о 600.000 уморених.

Да су те бројке најближе истини указује и немачки документ до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД Илаја Розенбаум у коме је наведено да је у Јасеновцу у првих годину и по дана усмрћено 200.000 људи. 

Танјуг

објављено: 22.04.2011.