Име концерта „Осмех вечности на лицу времена”, којим ће Дивна Љубојевић, вечерас, у великој дворани Коларчеве задужбине, обележити 20 година успешног, и истрајног, рада, као да је порука публици о каквој се музичкој мисији ради. Иза те синтагме у наслову за аудиторијум је припремљена једна права звучна изложба ових појаца слављеника на подијуму, у коју ће бити укључен и Оркестар Школе за музичке таленте у Ћуприји. У првом делу концерта је руско, српско и византијско појање, а у наставку програм: А. Т. Гречанинов – Литургија доместика (одломци); В. Ђорђевић – народне песме и Смеша српских народних песама.

За те своје две деценије, колико постоје Хор и студио за духовну музику Мелоди на Сењаку, а чији је оснивач солиста и диригент Дивна Љубојевић, они су одржали више од 600 концерата, у земљи и свету, и снимили 16 компакт-дискова (од тога шест у иностранству). У том благу духовне музике су дела у распону од осмог до 20. века, или од византијских времена, још старијих од поделе цркава до које је дошло у хришћанству, па све до, рецимо, музике Константина Бабића или сер Џона Тавенера, енглеског композитора који је преласком на православну веру интензивирао свој рад на овом музичком пољу.

А музичка прича Дивне Љубојевић, за коју није претеривање рећи да је добар амбасадор српске културе у свету, знатно је дужа од ове годишњице коју Мелоди славе. Прича нам она како је све то почело:

– Било ми је десет година када ме је, у манастиру Ваведење, где сам долазила са породицом, очарао глас игуманије Агније и њених монахиња. Уз њихову подршку, полако сам откривала свет појања, тако да је касније, управо при Ваведењу, настао и Мелоди. Кроз наш хор и студио, у коме се остварује и једна шира животна и духовна хармонија, прошло је много људи, ваљда стотине са којима сам се сусретала у својој мисији мелодској.

И диригентска палица рано је била у руци Дивне Љубојевић. Пре него што ће уписати студије музике она је већ имала значајна диригентска искуства. Остаће, рецимо, записана као најмлађи диригент најстаријег хора у Србији – Првог београдског певачког друштва. – Она нам говори и о разликама између појања у сакралним просторима – које има обредну функцију, и световним, као што је овај вечерашњи концерт на Коларцу. Важно је умети прећи ту границу, знати коме се и зашто обраћате и, разуме се, лепо појати. Да своје гласове лако преносе у онај световни круг, потврђују и њихова веома успешна гостовања у свету, поготову тамо где су доминантне неке друге конфесије. Наиме, добра музика брзо се препозна и онда престају границе нација, религија и друге.

За дугих двадесет година остало је много тога што се не заборавља, а Дивна Љубојевић нам је испричала:

– Руси су познати по мегахоровима и када смо се ми појавили на фестивалу у Москви, а како је написао један њиховом критичар, нас само шесторо у дворани смо дочекани са извесним подсмехом. Међутим, то њихово почетно „разочарење” часком се променило, што је потврдио и он својим похвалама у новинама. Наша мала група доживела је да изводи на бис „Оче наш” Кедрова. Што иначе и није обичај на оваквим местима.

Диве се, ето, људи када запева Divina Дивна и Мелоди. Њен божанствени глас далеко се чуо и често су гу „анђеоским” називали – и публика и критика.

М. Шеховић