Добри свештеник – о. Марко Јовановић

OD JARMENOVACA DO FRANKFURTA: BOŽJA STAZA MARKA JOVANOVIĆA

PAROH PRONAŠAO IZGUBLJENO DETE

• On mi je uvek bio kao otac, jer pravog nemam, tvrdi mlada Beograđanka Ana Đokić, koja se posle 16 godina traganja ponovo srela u otadžbini sa sveštenikom iz Nemačke

NIKAD ZABORAVLJENO: Otac Marko i mala Ana u Jarmenovcima 1988.

Smrknutijeg čoveka, a bolje duše, u životu nisam videla, reče nedavno jedna naša zemljakinja nakon bogosluženja u frankfurtskom Hramu na Betoven placu, gledajući direktno u tamošnjeg paroha 50-godišnjeg Marka Jovanovića. A što se tiče njegove izuzetne plemenitosti i dobrote u to su se nedavno mogli uverili i milionski gledaoci emisije „Sve za ljubav“ prikazane u Srbiji. Malo ko da nije ostao potresen prizorom njegovog susreta sa 23-godišnjom Anom Đokić nakon punih 16 godina neizvesnosti, kod crkve u Sremčici. I Aninom željom da sazna gde živi njen drugi otac, jer su ratne godine i odlazak oca Jovanovića u Nemačku pokidale tanane niti nežnog prijateljstva. I svi koji su gledali prizor kako otac Marko silazi niz stepenice crkve, visok, krupan u crnoj mantiji, a Ana pred njim pada na kolena, ljubi mu ruke, prima blagoslov i plače, ostali su duboko dirnuti nad njihovim snažnim zagrljajem.

Na mlađima svet ostaje

– Frankfurt je veliki grad, u crkvi je sve je veći broj mladih ljudi, sve je više vernika koji se pričešćuju, upražnjavaju post, ispovest, pričešće, venčanje… Možda grešim, ali čini mi se da se je danas lakše dogovoriti s mlađima koji prihvataju crkvena pravila, a stariji samo običaje – smatra otac Marko.

– Nemam oca, on mi je uvek bio kao otac – stalno je ponavljala Ana, a reporteri „Vesti“ krenuli su tragom njene rečenice i posetili sveštenika Jovanovića i popadiju Mladenku u njihovom prijatnom domu u Frankfurtu, gde smo se za tren vratili u 1982, u selo Jarmenovci, opština Topola, u Markovu prvu parohiju kada i započinje ova potresna ljudska priča o svešteniku smrknutog lica, a velikog srca.
– Moj prvi susret sa Anom i njenom majkom Gordanom doneo je sam život. Gordana je sa vanbračnom kćerkom došla u Jarmenovce 28. augusta 1987, devojčica je tada imala nešto više od godinu dana i krstio sam je u crkvi. Pošto nismo imali dece, Ana je bila naše dete – priču nastavlja popadija Mladenka – a Gordana je u nama našla prijatelje i razumevanje, jer je zbog vanbračnog deteta bila predmet osude ne samo svoje porodice, već i sela.

Nikad dva dobra

– Veronauka mora da saživi prvo u kući. Eto, na primer, u selu Jarmenovcima je na veronauci redovno bilo 52 dece koji su pevali celu liturgiju, a nismo imali čak ni notne sveske, dolazili su redovnom na časove i okupljali se u crkvi. Kada sam došao u Manhajm, na veronauci je bilo prisutno četvoro do petoro odraslih, a dece nema nigde, iako sam u Nemačkoj imao svu potrebnu tehniku. Eto, čovek nikad da sastavi dva dobra – konstatuje naš sagovornik.

Dane su provodili zajedno, delili ono što se na trpezi našlo i to je za oca Marka i Mladenku bilo normalno, a za Anu i njenu majku – nezaboravno.
U selu je živeo šumar Bogoljub Blagojević koji je imao sina Milivoja – Mišu, invalida u kolicima, pa je otac Marko preporučio Gordani da ga neguje, a za uzvrat mlada majka sa kćerkom dobila je krov nad glavom.
– Često sam ih posećivao, s Mišom igrao šah i pravio mu društvo, a kada je bilo lepo vreme, izvodio bih ga i u šetnju. Ana je uvek išla sa nama – pripoveda otac Marko, koji uprkos sve većem zbližavanju između njegove žene i Gordane nije imao osećaj da čini za porodicu Đokić, pa ni za malu Anu nešto posebno. Čak ni kada joj je kupio prvi bicikl, a nešto kasnije i „najke“, u Turskoj.

Pohvalna pesma

– Sećam se jedne zgode – priča otac Marko. – Nisam imao para, pa sam sa jednim dečkom kupio salonit tablu, pregitujemo je, prefarbamo, napravimo pravi pingpong sto i postavimo ga u sali iznad našeg stana. Uveče se vraćam kući iz parohije, a gore u sali sve tutnji: čujem lopticu, ali i pesmu „Blagosloven jesi Hriste Bože, naš…“

– Toga se, eto, ni ne sećam, to je valjda bila normalna stvar, ono šta smo imali supruga i ja delili smo s njima, a kad nešto zatreba, činilo se, ako se i koliko se moglo. Niti su oni nešto izvoljevali od mene, niti sam ja računao da sam im nešto posebno pomogao. Nisam odvajao od usta i žrtvovao se i, evo, dok ovo pričam za čitaoce „Vesti“ i moja parohijane, deluje mi kao da se hvalim, a to ne volim – jednostavno objašnjava otac Marko.
Ali, zato se Ana i njena majka sećaju i najmanjeg detalja jer u svakom podeljenom zalogaju, darovanom poklonu, Jovanovići su davali prijateljstvo i ljubav, nešto najdragocenije ovoj napuštenoj porodici.
– Mala Ana nije bila kao ostala deca – seća se otac Marko. – Činilo mi se da joj je nedostajalo sigurnosti. Kad ostala deca pričaju: „Moj tata ovo, moj tata ono“, tu je uvek morala da ćuti. Bila je tiha i povučena, i mislim da smo joj Mladenka i ja pružali tu neophodnu zaštitu. Ana se nije igrala kao ostala deca, koja skaču, rasturaju, i vrište po kući, ona je se igrala mirno i tiho kao da joj je 15 godina.

NJoj nije trebalo govoriti „nemoj to ili nemoj ovo“. Bila je simpatična i s njom je bilo lepo družiti se, nije bila naporna, niti je izvoljevala kao ostala deca. Ono što joj daš, to je bilo blagodarno, uvek je bila zadovoljna – seća se otac Marko koji je sa popadijom 1993. otišao službeno za Nemačku, prvo u Manhajm, a potom i u Frankfurt. Gordana i Ana su ostale u Jarmenovcima. Uskoro su prešle u Beograd i od tada se stari poznanici nisu više ni videli ni čuli, ali Ana, koja se u međuvremenu i udala i rodila kćerku, uvek je želela da još jednom vidi oca Marka.
– Susret je bio zaista dirljiv i bio sam ganut. Imala je samo sedam godina kad smo otišli iz Jarmenovaca i više je nisam video, ona je za mene ostala uvek ona mala bucmasta Ana, s plavim uvojcima, a sad odjednom ispred mene stoji mlada žena s naočarama, majka jedne Sofije. Bilo mi je milo kad smo se susreli, a još više kada sam čuo da je uprkos životu u velegradu ostala vernica – s ponosom veli paroh.

Ovaj dirljivi susret u otadžbini završen je posetom Žarkovu, naselju u Beogradu, gde su se okupili kao nekada: Ana sa mužem i kćerkom i njena majka Gordana sa ocem Markom, gde su se uz domaće specijalitete prisećali prohujalih vremna. Palo je tu ne samo jedno obećanje: da se ponovo uspostavljene veze više nikada neće pokidati, ali i nada da će se želja oca Marka ispuniti:
– Anin prijatelj iz detinjstva, invalid Mišo ostao je bez roditelja i ja sam ga, još dok sam bio u Srbiji, smestio u starački dom u Kruševcu, gde je nedugo potom i umro nakon mog odlaska u Manhajm. Tako je život ovu nekadašnju složnu trojku rastavio, ali verujem da će Ana kad-tad pronaći gde je Mišo sahranjen i otići na njegov grob – poželeo je na kraju paroh Jovanović.