Догма о стварању свијета

Догма о стварању свијета исказана на почетку Символа вјере и формулисана је ријечима: Вјерујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видивог и невидивог. Дакле, одмах поред вјере у једнога Бога, наглашава се истина да је Бог у кога као хришћани вјерујемо јесте Творац свијета, видивог и невидивог. Иако је учење о стварању свијета јасно исказано на почетку Библије (Пост.1,1), у Псалмима (Пс.103,24), у мудросним књигама Старог Завјета (Приче 3,19;8,27), затим у Јовановом учењу о Логосу (Јн.1,3), крштењски Символи вјере ране Цркве нису од самог почетка обухватали детаљно образложење стварања свијета.

У њима је превасходно била исказана библијска вјера у једног Бога, тј. вјера у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа, а космолошко учење је накнадно исказано.

Да би се могао разумјети значај догме о стварању свијета у животу и учењу Цркве треба, прије свега, указати на њено мјесто и важност у Светом Писму. Библијска истина о створености свијета и Богу као Творцу свијета приказана је не само као један космолошки догађај, него и као догађај који има сотириолошки значај. Због њеног значаја за живот и спасење људи, истина о Богу као Творцу и створености свијета, била је у самој сржи проповједи Пророка, али и основ апостолске проповједи. Тако нпр. Пророк Исаија када се обраћа вјерном Израиљу каже: Овако говори Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распростро земљу и што она рађа, који даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој (Ис.45,5).

Исто тако и Апостоли Павле и Варнава у свом обраћању многобошцима у Листри говоре: благовјестимо вам да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима (Д.Ап.14,15).

Библијска вјера у Бога као Сведржитеља и Творца унијета је у Символ вјере превасходно због постојања и ширења погрешних схватања о стварању. Погрешна учења су продирала споља, изван Цркве, али и изнутра, из самог крила Цркве, од јеретика који су понекад заузимали важне положаје у црквеној јерархији. Са једним и са другим искушењем Црква се суочавала дајући прави одговор и истинско свједочење које је било прије свега израз њене саборне вјере и искуства.

При том, у исказивању истине о Богу као Творцу одлучујућу улогу имала су свједочења великих Отаца Цркве, нарочито Св. Иринеја Лионског, Св. Атанасија Великог, Св. Кападокијских Отаца и др.

У праћењу развоја догме о стварању посебно мјесто заузима сагледавање свих околности у којима је Црква живјела, а које су имале велики утицај на формирање истине о стварању свијета. Наравно тај утицај никада није био, нити је могао бити, такав да је мјењао унутрашњи садржај догме. Он се односио, на првом мјесту, на спољашњи израз, на форму догме, превасходно на језик на коме је истина о Богу Творцу и о стварању свијета била саопштавана.

Дакле, не мали значај у формулисању ове догме су историјске, религиозне, културне особености времена у коме је црква живјела. То значи да је, пошто се схаватања људи о свијету мјењају кроз историју, потребно увидјети важност догме о стварању не само у временима која су претходила, него, исто тако, и у свијету и времену у коме живимо. Тумачење догме о стварању, уосталом као и било које друге догме, незамисливо је без обухватања ових двају аспеката.

На првом мјесту потребно је узети у обзир схватања о стварању која су постојала у првим вјековима Хришћанства, било изван Цркве, било у њој самој. Свети Оци су у својој методологији превасходно долазили од Библије, настојећи да појасне схватања која су већ била исказана у Светом Писму и апостолском Предању. Међутим, за њих нису била безначајна сва она трагања и достигнућа људске мисли која су долазила из јелинског свијета и јелинске културе, која је била доминантна у раном периоду Хришћанства. Оци Цркве су водећи дијалог са јелинским мислиоцима настојали да говоре тако да их могу разумјети људи њиховог времена. У том саображавању свијета свијету они су слиједили Апостоле, превасхосно Апостола Павла и Апостола Јована, нарочито Јованово учење о Логосу. Као што се Логос оваплотио, примио конкретно историјско тијело, исто тако је било потребно да ријеч о Логосу, нарочито ријеч о стварању свијета кроз Логоса (Јн.1,3), нађе свој конкретни историјски израз и форму у дјелима Отаца Цркве. Оци Цркве су управо, имајући на уму сва трагања јелинских мислилаца, учинили велике напоре да хришћанска мисао буде разумљива јелинском човјеку.

Дијалог Црква са грчком философијом, и у сфери космологије, имао је за циљ да Јелинима приближи библијску идеју стварања. Тај сусрет двају свијетова, хришћанског и јелинског, није показао, како се понекад погрешно мисли, да је хришћанска догма о стварању била условљена јелинским начином мишљења, него је показао историчност Хришћа- нства, његову потребу да истина о стварању свијета буде схваћена и код оних који долазе из другачијег религиозног и културног окружења. Отварање Цркве ка јелинском свијету и на овом плану се показало као снажан процес христијанизације свијета, а не као јелинизација Хришћа-нства.

Такав приступ, који је имао за циљ подстицање дијалога Цркве са свијетом и проналажење одговора на сва богословска трагања, ма одкуд она долазила, био је и остао руководеће начело у односу Цркве према свијету у сваком времену и нараштају.

Др. Здравко Пено професор у Богословском Факултету у Фочи, Република Српска