Кад је почела да се руши, Срби су најпре бранили Југославију, а онда Србе у Југославији. Хрвати су рушили Југославију и бранили Хрватску. Цену су платили Срби у Хрватској.
Панорама Загреба Живећи у заједничкој држави било Краљевини СХС, односно Југославији, било у Титовој Југославији, Срби и Хрвати су имали светле тренутке међусобног прожимања и сарадње, али и ужасне периоде омразе, која је кулминирала систематским уништавањем Срба за време Другог светског рата и геноцидом почињеним од стране усташке државе, који се или прикривао или минимализовао, и спонзорисаним и толерисаним од Запада, пре свега САД, протеривањем Срба са својих огњишта деведесетих година. Тако су позитивни примери сарадње у свим сферама живота, југословенство хрватских, посебно далматинских првака, па и укупан допринос Хрвата не само идеји него и општој пракси и напретку Југославије, потпуно затамњени црном сенком тешких злочина, геноцидом над Србима и толерисаним изливима хрватског национализма и мржње према Србима. Додуше, и обрнуто.
Иако мало шта, сем вере, раздваја и дели ова два народа, ипак они, од којих је зависила судбина Југославије, споро и тешко налазе додирне тачке међусобног уважавања и толеранције. Историја међусобних односа је оптерећена трагичном историјом, митовима и стереотипима тешко доказивим (нпр. о Хрватима као западном и културнијем народу и Србима као оријенталном и примитивнијем народу) те је сведена на памћење злочина, акцију и реакцију, освету и мржњу. У суштини, посматрајући политичку историју, сукоб се сводио и генерисан је сукобима политичких елита око организације и уопште схватања заједничке државе и улоге тих народа у стварању или деструкцији заједничке државе. Посејано семе подозрења и означавања као главног кривца за све недаће оног другог, кулминирало је суровим обрачунима.
Снагом оружја и сплетом унутрашњих и спољних околности Срби су се на крају Првог светског рата, мада су имали алтернативу, определили за велику државу са осећањем да су помогли ослобођењу Срба ван Србије, Хрвата, Словенаца и остале браће који су били у саставу срушене Аустро-Угарске монархије. Будући да су једини, не рачунајући малу Црну Гору, имали сопствену независну државу и династију, са таквим осећањем победника и ослободиоца после 1918. желели су снажну и централизовану државу, која је само као таква могла да се супротстави апетитима малих и великих суседа и поражених европских држава.
Хрвати из потлаченог положаја у аустроугарској и непријатељског табора у рату ушли су у заједничку државу, признали су династију Карађорђевић, али не и српску доминацију, погледе и праксу устројства нове државе. Њихова елита настојала је да сачува федералистички концепт лутајући између подршке заједничкој држави и акција за њено разбијање. У сваком случају деструктивним и дестабилизујућим акцијама. На том путу нису бирали савезнике, које су тражили и у Москви у и Берлину, и од комуниста и од фашиста.
Па и када је држава после низа перипетија, наводних планова краља Александра о ампутацији Хрватске и прихваћеног наметнутог југословенства, 1939. редефинисана стварањем Бановине Хрватске, својеврсне државе у држави, Хрвати нису били сасвим задовољни, што показују и догађаји од 1941. који су се сводили на систематско уништавање српског народа и стварање чистог хрватског животног простора.
Бановина Хрватска, успостављена 1939. године, имала је већу аутономију и од хрватских територија у Хабзбуршком царству и од Републике Хрватске у комунистичкој Југославији до 1974. године. При свему томе, њене вође које су се залагале за федерализацију Југославије, нису размишљале о давању аутономије бројној српској и муслиманској мањини на својој територији.
Насупрот томе, „хегемонистичка“ Србија у Краљевини Југославији није представљала ни административну ни политичку целину, нити је имала било какву посебност. Иако су постојали некакви планови о стварању српских земаља то се до 1941. није десило. Срби су у великој мери сматрали да је југословенска држава испуњење њиховог националног програма.
После Другог рата, Срби и Хрвати, посебно Срби у Хрватској и после доживљеног геноцида били су спремни да живе са Хрватима и деле исту судбину. У заносу интернационализма, братства и јединства, организован је масовни заборав злочина, сузбијане жеље за осветом, прећуткиване и неистражене велике несреће и страдања, а злочини су еуфемистички означавани као злочини фашиста, понегде и њихових помагача. Кад се о страдањима ипак говорило прављена је симетрија и у страдањима и у подвизима – подједнако су страдали и Срби и Хрвати, подједнако су се борили, на спомињање усташтва увек је придодавано четништво и сл. То историјски није било тачно, али је политички било корисно. Сећања на усташку државу, симболе и злочине, мада потискивана, оживљена су код Срба када је Југославија почела да се руши, а симболика и реторика подигнута на ранг званичне политике.
Будући да су Срби били носиоци антифашистичке борбе и чинили срж партизанског покрета у Хрватској у егзистенцијалној угрожености и одбране од истребљења (до капитулације Италије септембра 1943. чак од 70 до 80 одсто припадника партизанских снага које су деловале у Хрватској били су српског порекла), још у току рата Срби у Хрватској нису добили него су се изборили за равноправност. У свим документима Земаљског антифашистичког већа Хрватске (ЗАВНОХ-а), другим актима владе и првом Уставу Хрватске стоји да су Срби у Хрватској равноправни са Хрватима. Принцип равноправности Срба и Хрвата и њихово братство представљали су основ Хрватске и Југославије. Србима је тако озваничено право конститутивног народа у Хрватској. На том принципу грађена је укупна политика Хрватске после рата. Деведесетих година и тај принцип је нарушен, а Срби сведени на мањину.
Кад је почела да се руши, Срби су најпре бранили Југославију, а онда Србе у Југославији. На том послу не само да нису имали успеха него су, без међународне подршке, јасног циља и неприродног сурогата национализма и пораженог комунизма, испали главни кривци за распад земље. Хрвати су рушили Југославију и бранили Хрватску. Цену су платили Срби у Хрватској.
Све и да хоће Срби и Хрвати се не могу раздвојити онолико колико би можда и желели, не због себе него због других. Ако теже европским интеграцијама и вредностима, на крају ако их досегну, мораће да сарађују можда и више него што су чинили у Југославији. Тако ће на крају ипак бити као на почетку, са пређеним путем тешког огрешења о животе и имовину обичних људи, било да су у питању Срби или Хрвати. Али Хрвати би морали да сем службених оцена и вредновања догађаја ипак саслушају и причу поражених и протераних. Тек тада ће моћи да имају праву слику о догађајима из деведесетих. На крају, однос према протераним се не може правдати „самоизгоном“ или другим акробацијама, већ стварати услове да се сви људи врате да живе где желе уз потпуну личну и имовинску сигурност.
Унутрашњу консолидацију Балкана посебно простора некадашње Југославије и европску перспективу, морају градити сами народи и државице, настале на развалинама Југославије, а Запад у томе мора помоћи исто онолико, ако не и више, колико је допринео разбијању Југославије. За почетак, да не подржава и атомизује ове просторе и подржава један национализам насупрот другом.
———————————————————-
Број настрадалих
Број жртава у Југославији током Другог светског рата је остао предмет дискусија, које ће бити нарочито огорчене осамдесетих година двадесетог века. Према Енциклопедији холокауста у НДХ је погинуло пола милиона Срба. Према опрезнијим проценама у НДХ је страдало више од 300.000 Срба, што чини 27,92 одсто свих Срба који су остали у НДХ (наиме, стотине хиљада Срба су побегле у Србију). У односу на удео у становништву, српски цивили су у Хрватској и Босни страдали око девет пута више од Хрвата. У НДХ се налазио и највећи логор за истребљивање ван територије Трећег рајха – Јасеновац. И по најминималнијој процени броја жртава, само су два или три логора у Пољској имала већи број жртава.
Аутор је историчар из Београда
Момчило Павловић