Буди хришћанин у срцу, то јест буди увек искрен у молитви, у понашању према ближњима, увек веруј, надај се, буди кротак, незлобив, према свима добронамеран, праведан, неграмзив, саосећајан, милостив, уздржан, целомудрен, трпељив, покоран, храбар.
Када сте у храму, опомињите се да се налазите у живом присуству Господа Бога, да стојите пред лицем Његовим, пред очима Његовим, у живом присуству Божје Мајке, светих Анђела и цркве првородних, то јест праотаца, пророка, апостола, јерараха, мученика, преподобних и праведних, и свих светих. Сећање и свест о томе имајте увек када сте у храму, и стојте са страхопоштовањем, драге воље, срцем учествујући у Богослужењу. Колико празних и непрестаних изговора нуди ненавидник рода људског за мржњу према ближњима нашим, тако да се или непрестано љутиш на људе, или непрестано осећаш злобу, живиш по пакленој сверазрушујућој вољи демонској. Не јури за његовим утварама, остави свако непријатељство и воли сваког, јер је љубав од Бога.
Сечиво бола које нехотице заријеш у туђе срце, ући ће и у твоје срце, по строгом закону узвраћања по делима нашим: каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7, 2). Ако не желиш бол, не наноси га другоме.
Када на твоје очи људи падају у разне грехове против тебе, против Господа, против ближњих и против себе самих – не озлојеђуј се на њих, јер је и без тебе много злобе у свету, него их искрено жали и опраштај им када те вређају, сам себи говорећи: Оче, опрости им, јер им грех смета, не знају шта чине! (Лк. 23, 34)
Ако некога презирем, мрзим, то значи да себе безаконо узвишавам, безаконо волим, то јест по телу. Непрестано нам ласка срце наше, тајно нас узвишавајући, а ближње унижавајући. Али треба непрестано сагледавати властите безбројне грехе да бисмо себе осуђивали, оплакивали као духовног мртваца. Тада нећемо имати времена да примећујемо туђе погрешке и да због њих осуђујемо ближње или да их презиремо, тада ћемо их поштовати, јер ћемо увидети да су у много чему неупоредиво бољи од нас.
Бестелесни непријатељ нас снажно напада током Богослужења јер се тада врши, нашим посредством, благодаћу Божјом, препород душа наших; зато, немојмо клонути због подвала непријатељевих, него будимо храбри и чврсти, срдачним очима гледајући на Подвигоположника Христа који невидљиво пред нама стоји и тајно врши препород у душама.
У цркви се отрежњујемо од световног чара и опијености овоземаљским страстима и похотама, просветљујемо се, освећујемо, душе своје очишћујемо, Богу се приближавамо, са Богом се сједињујемо . Како треба да буде поштован и љубави достојан храм Божји, како су га волели свети људи Божји!
Својим богослужењем православна Црква нас васпитава за житеље небеске, учећи нас свакој врлини показаној животом Богомајке и свих светих, очишћујући, освећујући и обожујући нас у Светим Тајнама, дарујући снаге за живот и побожност (2. Петр. 1, 3). Зато треба без одлагања, разумно, побожно и радо посећивати Богослужење, нарочито у празничне дане, учествовати у Светим Тајнама покајања и причешћа. А они који се удаљавају од цркве и Богослужења постају жртве својих страсти и пропадају.
Не гледај на туђе грехове и не понашај се непријатељски према ономе ко греши, ни у себи, ни споља, него имај пред собом своје грехове и усрдно се кај због њих, сматрајући себе заиста горим од свих; моли се са љубављу за оне који греше, знајући да смо сви склони сваком греху.
На све у свету гледај као на пролазну сенку и ни за шта се срцем не прилепљуј, ништа не сматрај великим, ни у шта се не уздај. Прилепљуј се само за нетрулежног, невидљивог, премудрог Бога. Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2. Кор. 4, 18)
Чврсто веруј да твоја и злоба ђавола у теби никада не надјачавају и никада неће надјачати неизрециву, бесконачну доброту Господа. Велика је у теби злоба ђаволска – доброта Господа је бесконачно већа. Зато у сумњи, маловерју, хули, злоби, зависти, шкртости, среброљубљу, нехотичном лицемерју, са надом преклињи Господа и знај да ће се Његова доброта бесконачна умилостивити према теби, ако се одвратиш од злобе своје.
Црква је поуздан пут ка вечном животу: иди њиме право, држи га се, и доћи ћеш до небеског Царства; ако скренеш на распућа својеумља и безверја, сам си крив: залутаћеш и погинућеш. Ја сам пут и истина и живот. (Јн. 14, 6)