Навршило се 200 година од рођења Едгара Алана Поа, једног од најутицајнијих писаца и песника 19. века
Едгар Алан По: шта му књижевност дугује Најбоља и уједно најјезивија почаст коју Едгар Алан По (19. јануар 1809, Бостон – 7. октобар 1849, Балтимор) може да добије, одиграва се на дан његовог рођења. Тог датума тајанствени посетилац, носећи мараму преко лица, долази на Поов гроб у Балтимору и оставља допола попијену флашу коњака и три руже, у име сећања на америчког мајстора кратке приче страве, аутора једне од најбољих песама свих времена и једног од најутицајнијих писаца 19. века.
Затим нестаје у ноћи. Тако је било и ове године, тачно два века после пишчевог рођења.
Аутор „Гаврана” и низа стилски савршених приповедака као што су „Црна мачка” или „Пад куће Ашер” које упорно, и на радост стотина хиљада Поових обожавалаца широм света, и дан-данас леде крв у жилама, рођен је у несрећној породици глумаца, Вилијема и Елизабет По. Отац напушта Едгара и његову мајку већ 1810. године, а следеће године умире и Елизабет По. Малог Поа прихвата Џон Алан, успешни трговац из Ричмонда, који га никада није званично усвојио али по коме је Едгар добио и средње име, Алан. Од 1831. године, Едгар Алан По озбиљно покушава да покрене књижевну каријеру, шетајући од редакције до редакције, често у пониженом положају човека који мора да моли за хонорар. Док је писао за часопис „Месинџер” у којем је објављивао критике, приповетке и поезију, тираж је био утростручен. У то време бивају објављене и чувене „Авантуре Артура Гордона Пима”, у облику фељтона у наставцима, чиме Едгар Алан По успева да стекне књижевно име.
У јануару 1842. године, Поова супруга Вирџинија показује прве знаке туберкулозе, од које ће и умрети пет година касније у 24. години. Свакако је њена болест утицала на избор тема његових прича које су се опсесивно бавиле смрћу, тугом, прераном смрћу жене, као и једном од најстрашнијих, сахрањивањем живих. Међутим, чињеница је и то да је у периоду романтизма којем По припада, готички роман био веома популаран. Едгар Алан По је, имајући то на уму, и у сталној стисци са новцем, писао приче које су донекле подилазиле актуелном књижевном укусу, а потврда његове генијалности лежи у чињеници да су, иако писане за „широке народне масе” и данас то ремек-дела непроцењиве вредности.
Поема „Гавран” објављена је у часопису „Ивнинг мирор” 29. јануара 1845. године. За једну од најлепших песама свих времена, Едгар Алан По добио је од часописа „читавих” девет долара хонорара.
Едгара Алана Поа затекли су 3. октобра 1849. године како у некој врсти делиријума лута балтиморским улицама, вероватно под снажним дејством алкохола. Четири дана касније, умро је у болници. Новине су објавиле да је По умро од „запаљења мозга”, а незванична верзија подразумевала је претпоставке да је један од највећих писаца свих времена умро од делиријума тременса, срчаних тегоба, епилепсије, сифилиса, колере или беснила.
Мало је познато да је поред прича страве, Едгар Алан По објављивао и сатиричне и хумористичке приче, а неке од њих су код нас објављене у књизи одабраних приповедака „Анђео чудног”. Такође, за српске читаоце, издавачко предузеће „Рад” објавило је књигу „Романи” Едгара Алана Поа 2007. године, са две његове новеле, „Авантуре Гордона Пима” и „Преко стеновитих планина: дневник Џулијуса Родмана”. „Рад” је 2006. године објавио и обимне „Сабране приче и песме”.
А, шта је са тајанственим посетиоцем Поовог гроба? Године 2007, Сем Порпора, историчар Вестминстер цркве у чијем дворишту је сахрањен Едгар Алан По, рекао је да је он покренуо ту традицију како би прикупио новац да би очувао цркву. И то око 1960. године, рекавши да је нетачно да ова традиција постоји још од 1949. године. Џеф Џером, куратор Поовог музеја у Балтимору, демантовао је ову тврдњу. Обичан маркетиншки трик или фанатична оданост једном од највећих писаца света? Тиме нека се баве Балтиморци, а нама остају, кад год пожелимо, бесмртна „Анабел Ли” и „Гавран”. Писцу плаћено девет долара. „Једном једне страшне ноћи, ја замишљах у самоћи…”
Станко Стаменковић
—————————————————
Едгар По на филмском платну
Многе приповетке Едгара Алана Поа пренете су и на филмско платно. Најпознатије међу њима снимио је између 1960. и 1964. године Роџер Корман који је верно на филм пренео мрачну атмосферу Поове прозе. Корман је режирао осам филмова по приповеткама Едгара Алана Поа, а у седам остварења у главној улози појављује се Винсент Прајс, чувени глумац познат по улогама у хорор филмовима. Међу њима су најпознатији „Пад куће Ашер”, „Бунар и клатно”, „Маска црвене смрти”, „Гавран” и „Лигејин гроб”.