Симбол смрти и страдања
Обележавање 27. јануара, дана ослобођења Аушвица, постало је од 2005. обавеза и дужност људи, народа и држава. – Биланс: 1,5 милиона људи, 710 жртава дневно
Дан ослобођења Аушвица (27. јануар 1945) постао је од 1996. године историјски датум у Немачкој, а после Резолуције (60/7) УН од 1. новембра 2005. године, тај датум је постао Међународни дан обележавања холокауста.
Ове године навршиће се 70 година од оснивања посебне службе (Реферат IV Б4) у нацистичкој Немачкој за депортацију Јевреја, Рома и Пољака. Руководилац те службе постао је Адолф Ајхман, који је после пресуде суда у Израелу 15. децембра 1961. отишао на вешала кличући Немачкој, док је неуропсихијатар задужен за његово посматрање током суђења – полудео!
Поред повода и разлога, сада, дакле, постоји обавеза и дужност за подсећање на Аушвиц, који представља цезуру у модерној европској и светској историји,слом људске цивилизације и културе и који је универзални симбол смрти и страдања.Према подацима који су деценијама сакупљани и анализирани, та „црна рупа” у историји човечанства прогутала је за 1.680 дана – колико је од 14.јуна 1940. до 27.јануара 1945. постојала – 1,5 милиона људи. Што значи 710 жртава дневно!
Клинички случај некрофилије
Доктор медицине Хајнц Тило, СС лекар у Аушвиц-Биркенау, надлежан и за породични логор Рома (!), „дијагностицирао” је Аушвиц као „анус мунди”!Тај „анус мунди”,што је тема истоимене потресне књиге Пољака Вјеслава Килара, преживелог заточеника Аушвица, логора чији је план изградње пронађен пронађен тек прошле године у Берлину!) – идејно је проистекао из глава нациста, чији је вођа био Адолф Хитлер. Хитлера, кога је Ерих Фром описао као „клинички случај некрофилије”, грађани Немачке”, „земље мислилаца и песника” (!), прихватили су и изабрали као вођу, и отворили су му широм врата за стварање државе терора и изградњу читавог система концентрационих логора, чији је главни господар био Хајнрих Химлер, који је, тврде сведоци,губио свест кад угледа крв!
До доласка Хитлера на власт, Хелдерлиново критичко виђење властите земље и народа изгледало је више као плод поетске маште: „Видиш занатлије, али не и људе, мислиоце,али не и људе, свештенике, али не и људе, господаре и слуге, младе и старе, али не и људе – није ли то као на бојном пољу, где шаке, и руке, и сви удови стоје једни под другим раскомадани, док проливена крв живота отиче у песак?”(Док сам био у Берлину, имао сам прилику да чујем како немачки академици и професори започињу своја излагања о нацизму у Академији уметности и на Хумболтовом универзитету тим Хелдерлиновим речима.) Без намере да се овом пригодом да шире и дубље историјско образлагање, не може се порећи да су још раније постојали предуслови за политику планирања, организовања и спровођење злочина, што је, затим, нацистички режим претворио у дотле незапамћени злочин против човечности и човечанства.
Сва научна истраживања показују да је нацистички режим успео први пут у историји да, у складу са идеологијом крви и тла, и својим идеалом о чистоти расе, трансформише друштвену, привредну и културну стварност Немачке, изврши масовну мобилизацију немачког становништва, интегрише разједињене делове немачког народа, успостави тоталну контролу, васпостави нову оријентацију и модел идентификације, приморавајући при том и друге народе и државе, милом или силом, да се у краћем или дужем периоду прилагоде тој новоизграђеној реалности.
Запањујућа изјава Хитлерове секретарице
Досадашња истраживања и размишљања показују да нацистичке идеје укидају разлику између мишљења и делања, не признају и не прихватају норме, не захтевају рационално образлагање сврхе и циљева итд. Те идеје траже и захтевају пре свега следбенике и извршиоце.
Свесно или подсвесно, Хитлер је то изразио у једном свом говору: „Све што ви јесте, дугујете мени; све што ја јесам, дугујем вама”. С друге стране, дух нацистичких идеја изразио је на лапидаран и упечатљив начин есесовац Ханс Јост (1904–1964), што је ушло у анале светске историје:„Кад чујем реч култура, ја се ухватим за пиштољ!”
Иако постоје библиотеке књига о нацистичком режиму, неисцрпан материјал, море необоривих доказа о почињеним злочинима, безброј сведочења жртава и сведока, огроман број стратишта, музеја итд., почев од 60-их година прошлог века па до данас објављене су књиге и књиге у којима се тврди да се „холокауст никад није десио и да су га измислили Јевреји”. Чак је секретарица Адолфа Хитлера, Христа Шредер (1908–1984) изјавила у једном ТВ интервјуу да „вођа”, њен шеф, није уопште знао за логоре и уништавање људи у гасним коморама!
Сећање, (не)одговорност и будућност
Аутори тих књига, које су означене и класификоване као „Аушвиц – лажи”, рачунају с нихилистима, који не следе своја сећања и односе се према прошлости човечанства као према самоме себи – допуштају јој да избледи. С друге стране, оне су храна „за канибале”, који под нацистичком заставом и с нацистичким симболима и узорима, марширају широм Европе.
Истраживања показују да су неонацисти, поред Немачке и Аустрије,нашли врло плодно тле у земљама бившег комунистичког режима.Подземне струје историје нашле су, дакле, поново пукотине у друштвеном бићу, које – казано речима књижевника Макса Фриша – храни животињу у човеку и подстиче је да се огласи. Започети а незавршени процеси, који су у „историјској реторти” од 1945. до данас – (денацификација, стварање нових тоталитарних режима, неуспео покушај дестаљинизације, деколонизација, пораз покрета мира, заустављена демократизација, укидање социјалне државе и спречавање очовечењадруштва, закључно с падом Берлинског зида, транзицијом и глобализацијом) – убризгавају снажнију инјекцију нечовечности, него човечности.
Из тих разлога етика сећања постала је још већа обавеза и дужност људи.Сећање без одговорности је ритуал, будућност лишена одговорности може се претворити у кошмар.Ко није у стању да препозна прошлост у садашњости, може лако остати без будућности.
Др Рајко Ђурић
[објављено: 11/01/2009]