Етимологија речи „етика“, јелинско и римско схватање етике, појам „врлине“

Сама реч „етика јесте грчког порекла и долази од именице „итос-еос“, а означавала је 
а) обичај, навику: у том смислу ту реч нарочито употребљава Хесиод, али и други јелински и јелинистички писци (нпр. Платон). При овоме не треба заборавити да итос има и свој друштвени контекст; стога антички писци врло често говоре о итосу града/државе, што не означава само обичаје одређеног града, већ целокупног начина постојања којим живе грађани тог полиса.
б) итос означава и карактер одређеног човека, (не) поседовање одређених личних особина – ово је примарно значење ове речи, из кога се, нарочито од Аристотела и његових великих „етичких“ дела развило схватање „етике“ и „етичког“. Аристотел је био први који је писао систематске „етике“, па се стога од његовог доба придев итики користи за философску дисциплину која се, за разлику од дијалектике и физике бави, не питањем правог сазнања или односа једног мноштва, бивствовања и настајања, већ људског деловања. Важно је истаћи да за атничке писце итос нема само друштвени карактер, већ представља и извесну динамичну могућност човековог бића да оствари један начин постојања који ће одговарати једном „вишем“ начину постојања.
Стога је итос човекова покретачка снага, унутрашњи динамизам да оствари једно стање „сличности са Богом, колико је могуће“. А коначно остваривање овог другачијег стања човекове егзистенције јесте, као што сам Платон каже „права врлина“ – већ у јелинској мисли појам врлине заузео је централно место у етичким схватањима.
Наравно, свака јелинска философска школа је, сходно својим схватањима, градила и сопствену, специфичну етику.
Дакле, од самих почетака јелинске философске мисли, проблем човековог постојања је уско повезиван са проблемом његовог понашања и деловања. Ова чињеница је нарочито важна за хришћанску етику.
На Западу, првенствено на латинском говорном подручју је преовладало другачије схватање етике. Наиме, у латинској књижевности и философији су већу популарност стекли протагонисти оних философских праваца који су се бавили скоро искључиво практичним етичким питањима, као што су, нпр. стоици: римском милитантном и дисциплинованом духу је више одговарало јуридичко поимање етике, као строгог покоравања одређеним друштвеним нормама – Законима. Тако су „етички списи“ јелинских философа на латински превођени углавном као „moralia“. У основи придева moralis, e, лежи именица mos, -moris која у једнини, као итос означава „обичај“, а у множини mores – „понашање“ („почасти мењају понашање“ – honores mutant mores)