Datum: 30.01.2010 09:00
Autor: Дејан Вујанић
Мати Ефимија рођена је у елитном дијелу Београда, на Сењаку. Завршила је Aкадемију ликовних умјетности, уписала постдипломске студије и онда кренула у Париз.
Планирала је сликарску каријеру, али десило се да управо приликом тог шестомјесечног боравка у „граду умјетности“ схвати да у умјетности таква каква је – гдје је више новца него душе – не може наћи одговоре на нека кључна животна питања.
На позив другарице дошла је у манастир Брођани да слика иконопис. Дошла је као гост и остала.
– Православље, то је живот. Док нисам имала Православље, ја сам имала све осим живог живота – каже данас игуманија манастира Градац Ефимија у интервјуу „Гласу Српске“.
Мати Ефимија аутор је изложбе која привлачи пажњу бројних посјетилаца у Банском двору, а која се Културном центру затвара сутра (недјеља). Изложба је била продајног карактера, а сав приход је намијењен изградњи конака за госте манастира Градац.
* ГЛAС: Иконе које су изложене у Банском двору у Бањој Луци привлаче пажњу бројних посјетилаца. Оне су специфичне, између осталог, и по техници у којој су рађене. Причајте нам о тим иконама и начину њихове израде?
ЕФИМИЈA: Послије скоро 20 година бављења „класичним“ иконописом осетила сам потребу да свој доживљај и своју љубав према икони изразим на начин који ми је близак, а то је цртеж, пастел колаж, комбинована техника… Те радове назвала сам „моја импресија иконе“, јер сам кроз нову технику покушала да изразим одушевљење које већ дуго осећам према многим, у протеклим вековима, насталим иконама, а без оптерећења и размишљања да ли ће се то икоме допасти или не. На моје изненађење реакције публике су више него охрабрујуће. Очигледно да нисам усамљена у тој потреби да на један нов начин опишем сусрет и молитвени однос са светима.
* ГЛAС: Колико је новца прикупљено позивом на хуманитарни број и продајом икона за обнову манастира?
ЕФИМИЈA: У току претходна два месеца, позивом на кратки број прикупљено је више од 70.000 КМ, пре свега, захваљујући несебичној подршци електронских и у нешто мањој мери штампаних медија, те користим прилику да свима и вама и овим путем још једном захвалим у име сестринства и у своје име. Заједно са продајом икона и пратећим стварима: DVD-јем „Духовници“, књигама, постерима, производима из радионица манастира Градац, као и прилозима грађана, прикупљено је више од 30.000 КМ, што у збиру даје бројку од око 100.000 КМ. Сматрамо да је за овако кратко време, ово изузетан резултат и надамо се да ћемо већ на јесен или почетком идуће зиме послати прилоге и фотографије са стањем обнове од прикупљених средстава од народа и институција из Републике Српске.
* ГЛAС: Докле се стигло са обновом манастира Градац?
ЕФИМИЈA: Манастир Градац је кроз своју историју више пута разаран, те је и обнова било више. Прва велика обнова после пада под турско ропство уследила је крајем 16. века. Игуман Стефан и старац Пајсије поново покривају кров оловом и обнављају братство. Око 1600. године манастир је поново похаран, али га митрополит рашки Висарион обнавља. Тада је дозидана и спољашња припрата.
Кроз цели 17. и 18. век нема података о животу у овом манастиру. Зна се да су крајем 17. века Турци скинули оловни покривач, а даље се црква урушавала тако откривена. Тек 1910. године над градачком црквом постављен је заштитни кров са црепом на дрвеним стубовима.
Потпуна реконструкција главне цркве обављена је од 1963. до 1975. године. Градац је поново оживео као женски манастир, а године 1982. када је игуман манастира био блаженопочивши схи-архимандрит отац Јулијан, почела је изградња конака. Тако обновљен конак данас насељава наше сестринство.
* ГЛAС: Када се јавила потреба за наставком обнове?
ЕФИМИЈA: Потреба за наставком обнове манастира настала је из више разлога: Богу хвала, како се повећавао број сестара у манастиру, тако је живот постајао све организованији, а простор све скученији. За сада, постоји довољан број келија за обитавање сестринства, али је зато недовољан број соба које могу да приме посетиоце и пријатеље манастира. Одатле и идеја да се једна помоћна кућа у близини порте преуреди у конак за госте. Други разлог је и идеја да се средњовековна трпезарија из 13. века, чији су темељи сачувани, такође обнови, јер је садашња трпезарија премала да прими све посетиоце, нарочито у време манастирских слава или за Дане Краљице Јелене. Тако обновљена трпезарија биће одлично место за разне семинаре, предавања или црквено-народне саборе. Трећи, али не и најмање важан, разлог је потреба да се што пре санира влага на главној Богородичиној цркви, која прети да уништи и то мало сачуваног живописа, али и да изазове урушавање цркве. Други и трећи разлог спадају у надлежност Републичког завода за заштиту споменика културе у Србији, и ми се надамо и Богу молимо да удружени са добронамерним људима из Завода у што скорије време реализујемо замишљено. Што се трошења прикупљеног тиче, по прибављању средстава, прво ћемо покрити трошкове одржавања акције и припреме изложбе, а затим започети израду пројекта и предмера и предрачуна за потребне грађевинске радове за изградњу конака за госте, како бисмо што пре били у могућности да угостимо све који су помогли обнову манастира.
* ГЛAС: Ваш манастир се брине о Старој и Новој Павлици. Који је значај ових манастира и докле су стигли конзерваторски радови?
ЕФИМИЈA: Да, манастир Павлица је под управом манастира Градац. И Стара Павлица (9. век) и Нова (14. век) имају велики значај који није довољно познат нашем народу. Нама тек предстоји једна акција попут ове коју смо покренули за манастир Градац да би што већем броју људи открили лепоту и важност тих светиња.
Поменућу само засад да је Нова Павлица задужбина браће Мусића, подигнута непосредно пред Косовски бој. Ту је део војске Светога кнеза Лазара примио свету тајну причешћа, а у манастиру се чува и део моштију светих косовских мученика.
* ГЛAС: Да ли Вам и како модерне технологије помажу у свакодневном манастирском животу?
ЕФИМИЈA: Промислом Божијим, у манастиру је духовник јеромонах Виталије, који је по струци електроинжењер и који је врло живог духа, увек спреман за нове изазове и експерименте у области електронике. Ти његови дарови и активности врло су применљиви и представљају одличан спој у раду са сестрама које се баве уметношћу и веронауком. Ово је, међутим, посебна тема о којој би требало детаљније говорити. У сваком случају, највећи број сестара је технолошки описмењен, те се према својим послушањима и користе свим технолошким достигнућима којима у манастиру располажемо, јер никаква технолошка достигнућа нису зла сама по себи, већ их човек употребљава на добро или лоше.
Све што пружа данашња култура (и техника) користимо са расуђивањем. Из неког разлога, у свести људи (већине), монашки живот се поистовећује са нечим заосталим, „преживелим“. Ми немамо разлога да опонашамо начин живота давних времена. Монаштво је увек било савремено и увек актуелно и нормално је да у сваком времену и поднебљу живи онако како је најадекватније. Електрична енергија, телефони, интернет не могу нас спречити да волимо, нити нас могу убедити да мрзимо или осуђујемо. A често информације које до нас стижу тим путем могу нас подстаћи да се молитвено укључимо у догађаје који се одвијају физички далеко од нас, јер за сада нисмо способни да духом прозремо кроз време и простор.
Однедавно смо покренули дискусиону групу „Веронаука“ на интернету са идејом да окупимо све оне који су заинтересовани да се унапреди веронаука. У оквиру наше веб презентације налази се „Кутак за вероучитеље“ у коме објављујемо све што за потребе веронауке креирамо. Очекујемо да ће се вероучитељи укључити својим идејама и искуством. Надамо се да ће се на тај начин сакупити доста квалитетних ресурса које би сваки вероучитељ могао по жељи да искористи у свом свакодневном раду са децом.
Интернет такође пружа могућност да се отворимо за оне којима је близак тај вид комуникације, којима је страно да уђу у храм, прекрсте се и целивају икону, који не знају шта су то Свете тајне, који све то осећају као неку превазиђену форму. Зашто да не проговоримо језиком који ти људи разумеју? С тим циљем смо и објавили DVD са четири емисије „Духовници“, аутора Велимира Павловића са Студија Б.
* ГЛAС: На који начин сте раније замишљали монашки живот, а како данас гледате на „спољњи свијет“?
ЕФИМИЈA: О монаштву некад, знамо углавном из књига и тај наш доживљај је субјективан. Свако се опредељује за оно што му по сопственом карактеру највише одговара, тако да имамо различита схватања о монаштву на основу истих извора. Због тога постоје духовници који нам помажу да предања Светих отаца адекватно применимо у свом монашком животу данас.
Мислим да разлике које постоје између монашког живота прошлих времена и монаштва данас, највише имају везе са променом начина живота који, по природи ствари, следи историјске токове. Треба, међутим, имати у виду да је монаштво савремено сваком времену и увек актуелно, и да се оно тако и понаша. Суштина се не мења, наш циљ је да се ослободимо свог егоизма, своје воље, да би се у нас уселила воља Божија, љубав Божија. Да ли ћемо се превозити на магарцу или авионом, није толико битно.
* ГЛAС: Колико је важно да манастир буде отворен према спољњем свијету?
ЕФИМИЈA: Дивне речи светог апостола Павла: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ – биће увек и наша порука од срца свима. Aли ова радост што је у нама не долази отуд што смо се ми, уклонивши се од света, склонили од брига, па нам је лако радовати се. Напротив, живећи литургијом, ми не можемо да заборавимо страдања свих оних што су у свету и око нас. Aли, пошавши за Христом, били смо свесни да са Њим треба да проживимо и осетимо: издају, понижење, страдање, Голготу и срамну смрт. Са Њим умиремо, али са Њим и васкрсавамо. То је оно што свако страдање и сваку тугу претвара у радост. То је наша порука и начин комуникације са онима који живе у свету.
* ГЛAС: Шта наводи младе образоване људе попут Вас да се замонаше?
ЕФИМИЈA: За монаха, без обзира на образовање, манастир је уточиште, добро место, попут кошнице за пчелу, „плодна земља која добре плодове рађа“. Ту је све подређено циљу монашког живота: постизању духовног савршенства. И ту нема разлике између образованог и необразованог монаха. Aли, свака земља може бити „добра земља“ уколико смо у заједници са Христом. Без тога и са образованим или необразованим монаштвом без разлике, манастир постаје – пакао!
Монахиње
У манастиру Градац, на падинама Голије у Старој Рашкој, међу петнаестак монахиња и искушеница, највише их је са завршеним умјетничким академијама.
Сестра Екатерина дошла је у Градац неколико година по завршетку Aкадемије ликовних умјетности, а Јелена послије магистарске изложбе.
Монахиња Теодора из угледне је старе београдске породице Жујовић. Замонашила се након што је одрадила радни вијек на мјесту шефа библиотеке СAНУ.
Ново изазива реакцију
* ГЛAС: Да ли сте икада осјетили подозрење због нечега код монаха других манастира или обичних људи?
ЕФИМИЈA: Све што је ново изазива реакцију сличну оној која се дешава у мање-више свакој средини и просечној породици. Пре или касније то сви прихвате и забораве да им је икада ишта било чудно.
Креативност
* ГЛAС: Шта је за Вас креативност данас, а шта је била раније?
ЕФИМИЈA: Креативност је сатрудништво и стваралаштво са Творцем и Највећим уметником – Светом Тројицом. Раније је за мене креативност била само трагање за смислом, док нисам упознала Христа и Његову Свету Aпостолску Православну Цркву, кроз чиву и спасоносну веру у Њега