Баћушка отац Алексеј Мечов родио се у Москви 17. марта 1859. године, на дан светог Алексија човека Божијег. Његов отац Алексеј Иванович био је диригент митрополитског Чудовског хора и уживао је посебну љубав и покровитељство митрополита московског Филарета.
Мали Љоња, како су у породици звали баћушку оца Алексеја, одликовао се тихим мирољубивим карактером, није волео никакве препирке и свађе. Сва деца су живела веома сложно. А он се посебно издвајао међу браћом и сестрама мекотом срца. Растао је као једноставан и отворен дечак; желео је да свима буде добро; све је умео да измири ако би дошло до размирица, волео је да развесели, утеши, нашали се, чак би и старије понекад умео да насмеје; али све је то код њега испадало некако благочастиво. До старости је сачувао простоту душе, јасан, светао поглед; просте душе су му увек биле посебно сродне. Претпоследње године свога живота у разговору о једној својој духовној кћери, баћушка је приметио: „Када сам био дечак, исти сам такав био – што на ум, то на друм.”
Након свршене богословије Алексеј Мечов је требало да начини избор између духовног звања и универзитета. До тада се код њега већ била формирала чврста намера да се посвети служењу људима. Са многим друговима из разреда смерао је да се упише на универзитет и постане лекар. Али његова мајка се одлучно успротивила тој синовљевој одлуци, желећи да у њему има свог молитвеника. „Ти си тако мали, откуд је за тебе да будеш доктор, боље буди свештеник”, изјавила је одлучно. Горко и тешко беше Алексеју да остави свој сан, посао лекара му се чинио најплодотворнијим у служењу људима. Јако се жалостио и због тога што је морао да се растаје од другова из разреда, чак је и плакао опраштајући се од њих, али да иде против речи мајке коју је толико поштовао и волео, није могао. Тек је касније схватио да је заиста његово истинско призвање било призвање свештеника, и тек тада је увидео прави значај мајчине жеље. „Дубоко сам јој захвалан што је тада остајала при својој речи.”
Око 1884. године Алексеј Мечов се оженио. Ану Петровну, његову будућу супругу, просили су многи, а она их је одбијала, али чим се упознала са Алексејем Мечовом, одмах је одлучно рекла мајци удовици: „Ево, за овог малог ћу поћи.”
Убрзо након женидбе Алексеј Мечов бива рукоположен за ђакона.
Око четири године Мечовљеви нису имали деце, да би се потом родиле старије кћерке Александра (1888) и Ана (1890). Трећи се родио син Алексеј, који је умро у раном детињству. Године 1892. родио се други син Сергеј.
Године 1892. отац Алексеј постаје свештеник и бива одређен за старешину веоме мале парохије храма светог Николе у Кленицима. Добивши парохију у престоници, упркос својој жељи да иде у сеоску забит, отац Алексеј се потпуно предао вољи Божјој која дејствује у животним околностима, и чврсто је решио да стрпљиво иде ка своме циљу на оном месту које му је указао Промисао Божји.
Човека који би прилазио да се исповеди отац Алексеј је дочекивао дубоко усредсређеним, пажљивим погледом у коме се могла прочитати, с једне стране, озбиљност са којом је он прилазио Светој Тајни, са друге стране, жеља да схвати и помогне. Његова једноставност и очинска доброта откривали су му људска срца. Редак је онај ко, провевши неко време код њега, не би постајао његов духовни син. За такве он више није био отац Алексеј, већ Баћушка. Али Баћушка није тражио формално покајање, већ дубоко, искрено, смирено, покајање са сузама, способно да обнови човека: управо њему је желео да приведе и то је постизао не дугим објашњењима или светоотачким примерима, већ кратком, једноставном, али прецизном речју која је продирала у душу и терала човека да се прене и замисли.
Будући да је био непријатељ сваког насиља, он никог од своје духовне деце није присиљавао на било какве спољашње подвиге, није им налагао посебна молитвена правила или постове, чак је и учесталост посећивања храма његових парохијана ћутке и тактично остављао на располагање и према могућностима сваког, узимајући у обзир то да при општој распуштености и отуђености од Цркве други захтеви могу опет само да одгурну слабог и духовно неочврслог човека од онога ка чему је почео да иде. Био је убеђен да за онога у коме почне да ври у њега положен квасац покајне самосвести и душа се пробуди од духовног сна, да за таквог неће бити потребна никаква принуђивања и захтеви.
У то време у Баћушкином породичном животу десила се тешка несрећа. Дана 29. августа (по старом календару) 1902. године преминула је Ана Петровна. Ма како дуготрајна и безнадезна била њена болест која је припремала судбоносни расплет, њена смрт је потресла баћушку оца Алексеја. Горко је оплакивао свој растанак од ње. У прво време након њене сахране жалост баћушке оца Алексеја била је безизлазна. Једном је у разговору о значају туге испричао о себи: „Господ посећује наше срце тугама како би нам отворио срца других људи. Тако је било у мом животу. Десила ми се велика несрећа: остао сам без животног друга након многих срећних година заједничког зивота. Господ ју је узео и за мене је умро цео свет. Затворио сам се у своју собу, нисам хтео да излазим пред људе, изливао сам свој бол пред Господом.”
У то време једна породица која је припадала парохији цркве светог Николе-Кленици, позвала је код себе у стан оца Јована Кронштатског који беше стигао у Москву. Ту је дошло до сусрета баћушке оца Алексеја са оцем Јованом. „Дошли сте да поделите са мном моју жалост”, рекао је отац Алексеј када је ушао отац Јован. „Нисам дошао да поделим твоју жалост, већ радост”, одговори отац Јован, „тебе поћецује Господ; остави своју келију и изађи људима. Тек од сада ћеш почети да живиш. Жалиш се на свој бол и мислиш: нема на свету туге веће од твоје – толико ти је тешка. А ти буди с народом, осети туђи јад, узми га на себе и тада ћеш видети да је твоја несрећа мала, незнатна у поређењу са општом тугом, и биће ти лакше.” Одмах је отац Јован указао на молитву као на прво најмоћније средство у понуђеном подвигу.
Додир са личношћу Кронштатског пастира је препородио баћушку оца Алексеја. Благодат Божја која је обилно почивала на оцу Јовану на нов начин је обасјала читав животни пут оца Алескеја.
„Послушао сам речи Јованове – и људи око мене су постали другачији. Видео сам боли у срцима њиховим и похрлило је ка њима моје сопствено жалосно срце; у њиховој тузи потонула је моја лична туга. Поново сам пожелео да живим како би их утешио, грејао, волео. Од тог тренутка постао сам други човек: заиста сам оживео. На почетку сам мислио да чиним много тога и да сам то већ учцинио; али након што сам имао прилику да се видим са оцем Јованом Кронштатским, осетио сам да још ништа нисам урадио.”
Крајем 10-их – почетком 20-их година Баћушка је говорио да је настало време када сви пештерници и схимници треба да изађу из пештера и затвора и да иду у народ. Учио је да је за хришћанина неопходно да испуњава све заповести које је Црква дала. Али је сматрао да се ради љубави, која мноштво грехова савладава, нешто може и прекршити ако је штетно по душу. „То је тако тежак злочин”, говорио је, „када неко својим формалним односом другога саблазни или охлади нечији однос према Светој Цркви.”
Прекоревао је оне који нису посећивали цркву из разних свагдањих разлога, али је и кудио оне који ради храма запуштају кућу и, поготово, препуштају децу себи самима. Дешавало се да такве мајке чак и тера из цркве.
Баћушка није одобравао то што људи дају завете да ће пешице отићи у Кијев или какву другу обитељ, говорећи да се молити може и код куће и чак их није пуштао на пут, већ је ходочасништво замењивао кућним правилом и мисленим покајањем. По њему својственој необичној осетљивости и такту, Баћушка је својим изгледом показивао да не примећује сагрешења изузетно стидљивих људи. Никада их није корио, већ је као случајно заподевао причу о сличним поступцима и њиховим последицама, и трудио се да иха тако приведе покајању.
Када би од Баћушке тражили савет, одговарао је непосредно на питање. Али већином је причао случај из сопственог искуства који је одговарао на питање. Своју вољу није наметао чак ни својој духовној деци. А када би од њега тражили благослов за нешто, обично је говорио своје мишљење. И ако би тај остајао при своме, наводећи доказе који, наводно, оповргавају Баћушкин савет, он би се и сложио, и благословио, али своје мишљење које је увек било једино исправно, исказивао је само једном.
Отац Константин Ровински је причао како се Баћушка смирено уздржавао од откривања својих духовних достигнућа. Након рукополагања оца Константина за свештеника, Патријарх му је предлагао да иде у боље московске парохије. А он је решио да најпре пита Баћушку за благослов и када му се обратио, овај је директно рекао: „За тебе ми је речено: иди у Иверску заједницу.” Говорећи о томе, Баћушка ни сам није знао за постојање те заједнице.
Један човек, верујући, али, по Баћушкином изразу, интелектуално, није бранио својој жени да долази код њега и тражи утеху у својој великој мајчинској жалости – смрти детета. Али се чудио што она ипак иде код Баћушке. Једном је стајао са тим мислима у цркви, мотрећи како овај благосиља народ. Неочекивано за њега Баћушка се окренуо и благословио га са речима: „Само веруј, и спашћеш се!”
Кћер једне жене просила су два младића. Један је узимао жену код себе кући, други је хтео да уђе у њену кућу. Мајка, не знајући за шта да се одлучи, допутовала је код Баћушке по савет. Он јој је, пажљиво је саслушавши, мирно одговорио: „Свеједно је.” А жена, мислећи да Баћушка није схватио суштину ствари, поново му прича све по реду и опет чује кратак одговор: „Свеједно је.” Увређена, жалећи што су је људи преварили када су говорили о Баћушкиној прозорљивости, враћа се куцћи и даје кћи за једног од момака. Пролази месец дана и млада жена умире. И заиста беше свеједно за кога ће се удати.
Једна жена, звала се Вера, добије дозволу да се види са већ болесним Баћушком. Путем је све мислила: „Шта да радим, та на мојим плећима су две сестре неспособне за рад. Сада их ја издржавам, а шта ће с њима бити кад ја умрем?” Чим је прешла праг Баћушкиног собичка, још ни речц није стигла да изусти, кад ће јој он рећи: „Ах, ти Вера, а без вере! А још и мараму носиш, црквена си сестра. Зашто све на себе узимаш и не желишс да предаш Господу? Али ево шта ћеш, остави све те сумње код мене за прагом и веруј да ће Бог боље од тебе сачувати твоје сестре.”
Запањивао је његов дар суза. Када је на Литургији изговарао за већину уобичајене речи: „Ово је Тело Моје”, или „Ово је Крв Моја”, чуло се како плаче, а када је читао Велики канон Андреја Критског, изрицао је молитве грешника за помиловање не језиком, већ душом својом у име свих који стоје и моле се. Сузе су се осећале у гласу оца Алексеја и текле су низ његово лице. А колико пута се могло видети како плаче за време беседа и проповеди час тихо лијући сузе, час плачући, при чему би плач прелазио у суздржано ридање. Посебно је било дирљиво слушати га када је говорио о милосрђу Божјем, о љубави Оца Небеског према немоћном и кајућем се грешнику.
Ко је био иоле осетљивог срца, ко је тражио Бога и желео да у први план свога живота постави духовна интересовања, уз пажљиви утицај и вођење овог благодатног човека Божјег, духовно се препорађао и преображавао.
Колико благости, топлоте и чудесне радости и још празничног васкршњег расположења беше у оца Алексеја! Ниси могао гледати оца Алексеја а да ти се и самом душа не просветљује. Он је имао чудесан дар да сваком свом сабеседнику пренесе ону радост којом је и сам сијао и благоухао. Сваког ко би му се обратио дочекивао је са осмехом на лицу, са нежношћу у добрим проницљивим очима и обавезно је саговорнику говорио штогод весело, бодреће и грејуће за његову душу.
Баћушку је немогуће било замислити без људи, без гомиле која га је окруживала и брујала, а то су посебно била деца која су хрлила к њему и грлила га. При изласку из храма, када се његова рука умарала од благосиљања, морали су га пратити кроз гомилу да га народ не би заморио својим милоштама.
Био је старац и подвижник. Али многи нису видели ни његово старчество, ни подвижниство. Саблажњавали су се о њега: какав може бити подвижник у вечитој причи, вреви, буци? Какво може бити старчество у самом центру града уз брујање аутомобила, у условима породичног живота?
Подвижниство је удаљавање од света, живот у ненарушивој тишини, са дугим службама, непрекидном молитвом. Са тихим радостима безмолвија и послушања и непрестаним пребивањем са Богом.
Али отац Алексеј није имао манастирских зидина иза којих би могао да се сакрије од света. Спољашња страна његовог живота је била иста као и код свих нас. Чак никакву келију није имао, само малени собичак са електричном светиљком и безначајним стварчицама, са искривљеним неудобним столицицама и столом из другоразредне московске продавнице намеатаја. Није било ту чак ни стално упаљеног кандила која не само у келијама, већ и у обичним руским породицама увек горе. Код њега је оно понекад горело, а чешћце није горело.
Јео је отац Алексеј увек на брзину, уз телефонске позиве. А најчешће због мноштва народа који га је чекао он уопште и не би стизао да једе.
Из дана у дан – обична свакодневица са сузама и болима, смехом и дечјом грајом, нуждама и потребама породице, клира, парохијана и хиљада људи који су долазили код њега по савете и помоћ.
Значи ли све то да живот Баћушкин није подвиг, а да сам он није подвижник? Зар није лакше молити се и пазити на себе када је наоколо тихо, напољу шуме брезе, а у трпезарији се за време ручка читају житија светих и нико те не одвлачи од молитве? И поред свих животних неприлика које су притискале оца Алексеја, његов невидљиви духовни подвиг је текао непрестано, он је узносио молитву Богу. Љубав је продуховљавала сваки покрет његове душе и радост је сијала на његовом лицу.
Господ је свом смиреном и покорном слузи оцу Алексеју дао управо оно због чега света Црква блаженим назива Московског чудотворца блаженог Василија, Христа ради јуродивог: „У граду, као у пустињи си живео и ничим се ниси смућивао, него си венац примио ради трудова својих.” Али овај град није била православна Москва XVI века, вец огромни, многољудни, град XX века, пун немира.
Нису се узалуд Баћушкином подвигу пребивања „во градје, јако в пустињи” одушевљавали прави житељи иночке пустиње, његови духовни пријатељи, приснопамјатни оптински старци Теодосије и Анатолије, који су поштовали смиреног Баћушку као правог старца. А старац отац Нектарије би прекорно говорио онима који су му долазили из престонице: „Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја?”
И Баћушкин однос према њима је био у истој мери љубаван и дирљив. Посебно је гајио страхопоштовање према старцу оцу Анатолију. Лице му је постајало некако светло, нежно би сијало када би он или други у његовом присуству помињали име тог подвижника. „Он и ја смо истог духа”, тако говораше Баћушка више пута. Заиста, они су били истог духа љубави добротне, свепраштајуће и свеисцељујуће. Веза баћушке оца Алексеја са тим старцем била је нераскидива, дубока, премда је код оца Анатолија био само једном, а отац Анатолије је, по сопственим речима, једном пролазио поред цркве Светог Николе, хтео да сврати, али га је народ чекао на другом месту – није могао. Међу њима се одржавало међусобно општење које су блиски у шали називали „бежичним телеграфом”, постојала је благодатна блискост, свето јединство старчествовања.
Пустињу је баћушка Алексеј пренео у Москву, сместио у своју многољубиву душу и многострадално срце. И дарежљиво је раздавао онима који су му долазили неоскудне миомирисне дарове пустиње: смирење, радост, милост утехе и дар над даровима – љубав.
Преминуо је отац Алексеј 9. јуна, по старом календару (22. по новом), 1923. године. Опело је служио настојатељ Даниловог манастира епископ Теодор уз саслуживање 30 свештеника и шест ђакона. Укупно је на опело изашло око 80 свештенослужитеља. Нешто пре тога ослобођен, на гробље је стигао Свјатјејши Патријарх Тихон и својом молитвом је пратио одлазак великог праведника у вечни покој.
Баћушка Алексеј је канонизован на Сабору Руске Православне Цркве одржаном 2000. године.
Са руског превела Снежана Јелесијевић