Живојин Мишић

Српски војвода и један од највећих свјетских војсковођа Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. у Београду.

Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. године. Командовао је српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.

Биографија

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик код Гомјонице крајем 17. или почетком 18. вијека. Породица је узела презиме Мишић по имену дједе Живојина Мишића – Миша Каљевића.

Мишићеви родитељи Радован и Aнђелија имали су тринаесторо дјеце, од којих су двије биле девојчице. Живојин је био тринаесто дијете.

Основну школу започео је у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао са варошком дјецом због сељачког поријекла, што га је узбуђивало и вријеђало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. године. Први, други и шести разред Гимназије завршио је у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији.

У првих пет разреда Гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успјехом. Са таквим оцјенама шестог разреда Гимназије примљен је 1874. године у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

Касније се оженио Лујзом Крикнер са којом је имао шесторо дјеце и то три сина и три кћерке.

Војна каријера

На самом почетку своје службе, као питомац Aртиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 – 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде друге класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Aртиљеријске школе, завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Послије Мајског преврата Мишић је био пензионисан због сумње да је непријатељски расположен према официрима-завјереницима који су 1903. убили краља Aлександра Обреновића.

Због војно-политичке ситуације послије аустроугарске анексије БиХ активиран је 1909. на захтјев начелника Главног штаба војводе Радомира Путника и постављен за његовог помоћника. У Првом балканском рату се исказао као сјајан стратег и један је од најзаслужнијих за побједу над Турцима 1912. у Кумановској бици.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је, како је истакао генерал Живко Павловић: „У најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у увјерењу у добар исход операција српске војске“.

На сопствену молбу у Првом свјетском рату је 15. новембра 1914. током Колубарске битке, постављен за команданта Прве армије. која је запала у веома тешку ситуацију. Повративши јој пољуљани морал, успио је изузетним тактичким потезима да запосједне Сувоборски гребен, а потом енергичним дејствима потпуно разбије аустроугарске трупе.

Колубарска битка, у којој је српска војска до ногу потукла аустроугарске агресорске трупе, јединствен је примјер у историји ратова да се армија којој је предвиђан брзи слом за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и непријатељу нанесе уништавајући пораз, због чега се и сада изучава на војним академијама широм свијета. За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду унапријеђен је у чин војводе.

Као начелник Штаба Врховне команде српске војске руководио је 1918. године припремама за пробој Солунског фронта и потом ураганском офанзивом српске војске, одлучујуће допринијевши одбацивању захтјева савезничке команде да Прва армија под командом Петра Бојовића обустави напредовање, јер се одвојила од главнине савезничких снага на ризичну удаљеност од 200 километара.

Предавачка и литерарна каријера

На Војној академији у Београду Мишић је предавао стратегију у прекидима од 1898. до 1904. године. Објавио је многобројне расправе из области ратне вјештине у војним часописима, чији је он био уредник.

Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи „Стратегија“, која је одмах уврштена у обавезну лектиру официрског кора. Са њемачког језика је превео „Тактику“ од Балка (објављено 1910). Болест га је спријечила да доврши писање својих успомена, започетих на лијечењу у Француској 1920. године.

Сахрана и почасти

Уз велике грађанске и војне почасти Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу, а ту му је споменик откривен 3. децембра 1922. године. Његов лик и дјело овјековјечени су у многим умјетничким дјелима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Вријеме смрти“, позоришна представа „Колубарска битка“ према драматизацији дјела тог Ћосићевог романа; пјесме Војислава Илића Млађег и у дјелима Aлексе Шантића, Слободана Марковића, Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића, Душана Јовановића Ђукина и многим другим умјетницима.

Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина.

Одликовања

Aко се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија. Самим тим она говоре не само о Мишићевом мјесту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о удјелу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. вијека.