Ирина Војводић, попадија, певач у црквеном хору и преводилац, прича о животу испуњеном љубављу према своје осморо деце и деветом које ће ускоро стићи у њихов дом 
Ирина Војводић са супругом Василијем и осморо малишана – Иако потичем из бројне фамилије, нисам могла да замислим да ћуједног дана имати тако велику породицу. Никада нисам планирала да имам троје или више деце. Једноставно, живот ми је тако одредио – започиње своју несвакидашњу причу попадија Ирина Војводић, мајка осморо деце, која почетком марта очекује још једну принову. Ирина је свог супруга Василија, дипломираног правника и свештеника у цркви Светог Трифуна, упознала у црквеном хору почетком деведесетих година прошлог века. Рођена Црногорка, имала је жељу да се венчају на Цетињу. Жеља јој се испунила. Убрзо јој се у Београду родила кћерка Христина (1993), а њихово „породично царство” увећали су редом и Јована, Стефан, Данило, Анастасија, Марко, Марија и најмлађа трогодишња Марта. Сасвим мирно и са спокојством у гласу, Ирина током нашег разговора напомиње да ниједног тренутка није планирала, али се није ни покајала што има тако бројну породицу. – Децу сматрам божјим даром. Поред тога што траже велику жртву и одрицање, рађање и материнство за мене представљају радост живљења. Није фраза, али никада ми није било тешко да одгајам оволико малишана. Од почетка сам бдела над њима са највећим усхићењем. Питају ме често како сам се одлучила да после трећег детета родим четврто, пето… Није то моја одлука, већ дар божји. Ниједно дете никада нисам слала у вртић већ сам их сама код куће чувала. Ту је било право обданиште. Пошто их је пуно, то су нам саветовали и лекари. Поједини људи чудно су нас гледали на улици, питали се што нас је толико. Не обазирем се на такве коментаре. Никада ми није представљало напор да ноћу устанем и деци променим пелене, нахраним их. Ништа није тешко кад је љубав мотив – уверена је Ирина. Живот у две смене – Код нас се, у ствари, увек живи у „две смене”. Једни иду, други се враћају из школе. Пошто супруг ради, углавном сам сама, док он не дође с посла, тако да највише морам сама да се сналазим. Родитељи ми живе у Црној Гори, па ми понекад помажу и другарице. Сада су стасале и две најстарије кћерке, па и оне преузму део обавеза – прича ова тиха и повучена жена која са супругом и децом живи у стану од шездесетак квадрата на Бановом брду. Она изражава радост због свакодневних, малих животних ствари и с љубављу говори о Богу, својој породици, људима. – Најсрећнија сам што не морамо „под кирију”, остало ми је све лакше. Није нам тесно ни овако, ништа нам не недостаје. У великом смо напору да живимо приближно као и све друге породице. Дневно купујемо најмање три килограма хлеба, три литра млека и толико јогурта. Мислим да је наша „тајна” успеха у доброј уиграности. Свако од нас има своје обавезе. Када је потребно, учим заједно са децом, помажем им у језицима и музици, отац у географији и историји. Како је готово немогуће да сваком детету посветим индивидуалну пажњу, често их окупим за један сто где разговарамо о свему што може да занима предшколце и пубертетлије. У ствари, ја сам нека врста кућног координатора који у сваком моменту тачно зна шта се дешава, коме и шта треба. Деца иду и у музичку школу. Али, верујте, никада нисам страховала да ли све то могу да издржим, јер никада ми њихово подизање и васпитање није представљао проблем. У цркви ми кажу да немам времена да се жалим како ми је тешко, јер имам толико важнијих ствари да урадим. Мислим да је то тачно. Најбитније ми је да децу усмерим и васпитам их у духу православља и хришћанске традиције – напомиње ова млада жена. Каријера у „другом плану” Ирина Војводић истиче да се труди да вешто распореди кућни буџет и да се издржавају од плате коју њен супруг зарађује као секретар Православног богословског факултета у Београду. Иако јој је дан понекад прекратак, уверава нас да успева да пронађе времена чак и за дружење са другарицама. – Доста дуго, ноћ је била једино време које сам имала само за себе. Иако још увек не могу са супругом негде да изађем, ситуација се полако мења како деца одрастају и сада ми је много лакше. Одлучила сам и да положим дипломски испит на Филолошком факултету, тако да би ускоро требало да будем професор италијанског језика и књижевности. Додуше, и до сада сам радила као преводилац и успевала повремено да држим приватне часове језика. То нам је поправљало кућни буџет – каже попадија која се није покајала што је сопствену каријеру потиснула у „други план” и одабрала да постане „чуварка кућног огњишта”. – Младе жене које одлажу или намерно прекидају материнство заправо показују неку врсту себичности. Пре него што сам се удала, десетак и више година радила сам у једној фирми. Упознала сам и ту страну рада. Себе, сасвим искрено, не доживљавам као некога ко се одрекао свега или ко је, на било који начин, запоставио себе. Напротив, немам никакав жал за каријером, јер су деца за мене највеће благо и истински смисао живота – речи су ове храбре жене и поносне мајке. Без обзира на то што је она, као и већина жена, „стуб” породице, Ирина напомиње да јој изузетно значи подршка супруга Василија. – Отац је неприкосновени ауторитет у нашој кући. То је за мене природно стање ствари. Он је строг, а пун љубави. Деца од њега добијају подршку, али и узор. По нашем интерном договору, он је ауторитет, а мајка мора да буде благи мелем за децу – говори попадија која не запоставља ни хуманитарни рад којим се бави у цркви. Како каже, упознала је самохрану мајку из Винче, са десеторо деце. Живе у осамнаест квадрата, у готово немогућим условима, на рубу егзистенције. Гладни су. Жеља ми је да покушам да им помогнем, а надам се да ће се овом напору придружити и други – с топлином у гласу каже мајка ове бројне породице. Александра Марковић