Запустели манастир

Куршумлија се нашла на туристичким мапама захваљујући Ђавољој вароши, у коју хрли на хиљаде посетилаца из земље и света, али углавном не зна да је ту у првој престоници Стефана Немање подигнут први храм посвећен Светој Богородици још 1156. године, од кога је мало остало: два стуба портика на задњој страни, зидови од опеке, олтарска апсида… Зашто је препуштен зубу времена манастир јединствен у Србији по архитектури, грађен по угледу на цариградске цркве 11. века, у коме је живела мајка Светог Саве, а после о њему бринула султанија Мара?

– Пре годину дана покренули смо иницијативу и упутили захтев Заводу за заштиту споменика културе у Нишу, да се обнови манастир Свете Богородице у Куршумлији, први од око 200 манастира изграђених у епохи Немањића – рекао нам је директор сектора за развој туризма „Планике” Радован Танасковић додавши да су у Куршумлију тим поводом долазили и из Министарства културе Републике Србије.

„Планика” би уложила део средстава у обнову овог споменика културе од изузетног значаја, бројни су и донатори спремни да то учине, колико нам је познато урађен је и пројекат, али би прво требало урадити археолошка истраживања, појашњава наш саговорник.

Беле Цркве

Велики српски жупан Стефан Немања је своју политичку каријеру и важно поглавље у историји Србије започео у данашњој Куршумлији, где је била његова прва престоница више од 30 година. Ту је сазидао прве задужбине: манастире Свете Богородице (1159. године) и Светог Николе (од 1165. до 1168) а онда, пошто је одатле проширио државу, сео на престо великих жупана у Расу.

Важно је истаћи да су ова два манастира не само временски него и архитектонски на почетку немањићке епохе. Они не само да су имали утицај на потоње грађевине зидане у доба Немањића, већ су променили чак и име места у коме су сазидани. Били су покривени оловним плочама које су бљештале на сунцу и виделе се надалеко, па је по њима старо словенско име Топлица, како се некада називала Куршумлија, замењено новим називом Беле Цркве. Тек после прве и друге сеобе Срба 1690. и 1737. године, када су Арнаути населили опустошени крај, ново име полако пада у заборав. Обе су цркве порушене, а оловни кров изливен у куршуме. Неки сматрају да је отуда данашње име Куршумлија, али по мишљењу турколога, оно води порекло из старотурског језика, на којем значи Беле Цркве.

Од успостављања аутокефалности Српске православне цркве 1219. године, Куршумлија је и седиште Белоцркванске епископије, а од оснивања Српске патријаршије и седиште Архиепископије.

Анин други дом

У близини ушћа реке Косанице у Топлицу, на путу ка селу Пепељевац, где је некада пролазио римски пут а данас железница из Ниша за Косово Поље, налази се рушевина прве Немањићеве задужбине.

Црква Свете Богородице је подигнута на месту старијег храма. Зато је једна од претпоставки да је Немања у ствари обновио хришћанску цркву из 6. века. Зидана је споља опеком, а изнутра од опеке и камена. Историја бележи да се Немања после повлачења са власти 1196. године замонашио, као и његова супруга Ана, у цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија.

Прву годину свог монашког живота Симеон је провео у Студеници. У јесен 1197. године Симеон се придружио сину, Светом Сави, на Светој Гори. Тамо је уз дозволу византијског цара 1198. године почео градњу манастира Хиландара.

Анастасија је остала у манастиру Свете Богородице у Куршумлији. Мајка највећег српског светитеља Саве била је кћерка византијског цара Романа IV Диогена. Ана је родила два сина, Вукана и Стефана, а знатно касније, када је имала скоро 50 година, најмлађе дете Растка, касније монаха Саву. Нема сумње да је грчки језик Сава научио од мајке.

Анастасија је преосталих пет година провела у манастиру, где је преминула у 75. години, 21. јуна 1200, четири месеца након упокојења њеног супруга (Стефан Немања, монах Симеон, уснуо је у 86. години у манастиру Хиландару, 13. фебруара 1200.).

О манастиру Свете Богородице се неко време, у 15. веку, старала и султанија Мара, кћерка Ђурађа Бранковића и жена турског султана Мурата Другог, која је у непосредној близини имала двор.

Турци су цркву у више наврата рушили и палили, али је ипак нису до краја уништили. Прича се да је неки обесни потурица у 13. веку порушио део цркве и од тог материјала направио воденицу на Топлици, коју му је убрзо набујала вода однела.

Интересантно је да је у близини цркве откривен накит, први примерак ове врсте нађен на територији Србије.

Манастир је запуштен после Велике сеобе Срба, након чега су Османлије скинуле оловни кров, чиме је започело његово зарушавање. Временом су манастирске грађевине порушене, као и сама црква од које је опстао само део који је истраживан 1921. године и очишћен од растиња. Конзервација је рађена и 1948. године, као и недавно, али у мањем обиму. Црква, у народу позната као Петковача (јер се око ње сваке године на Велики петак окупљају верници), само је делимично обновљена. Остаје нада да ће се што пре наћи средства за обнову ове светиње.