Бари, „друга постојбина” светог Николе
Икона свеца, поклон Стефана Дечанског Од нашег специјалног извештача
Светог Николу Чудотворца дубоко поштују сви хришћани (православни, католици, протестанти). Поред великог значаја у животу Цркве и верника, фигура св. Николе била је од изузетне важности и у културној и уметничкој историји Медитерана и Европе спајајући континенте и културе: од мале Азије до Константинопоља, од византијског царства до православне Русије и Србије, од мултирелигиозног Леванта до католичке Италије и протестантске Холандије…
О светом Николи, покровитељу Русије и Грчке, заштитнику деце, девојака и младића, морнара, рибара, трговаца и затвореника, иако је био историјска личност, нема довољно конкретних података. На основу малобројних записа зна се да је био архиепископ у Мири Ликијској (садашњој Турској) за време императора Константина, и учествовао на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Ширењу његовог култа допринели су и записи на грчком и латинском језику који су га приближили како византијско-словенском свету тако и Западу, почев од Рима и југа Италије који је био под византијском влашћу.
Тајни пренос моштију
Свети Никола је у Италијипознат по дуговечној вези са Баријем, главним градом Апулије, у којем се већ скоро хиљаду година налазе његове мошти. Иако се византијска доминацијаБаријем историјски завршила 1071, када су Нормани освојили град, Бари јеи даље, скоро 90 година, био у рукама византијских аристократских породица, литургије су се обављале у складу са грчким ритуалом, користио се грчки новац, византијски функционери су потписивали нотарске акте написане на грчком језику, у чијем заглављу се понекад налазило име императора из Константинопоља. Тадашњи Бари, са својих двадесетак хиљада становника – Грка, Лангобарда, Јермена, Арапа, Словена и Јевреја – био је мултиетнички и мултирелигиозни град, својеврсни архетип модерног мелтинг пота. У то време изграђене су бројне цркве називане по источњачким свецима(Димитрије, Грегорије, Софија, Пелагија…).Претпоставља се да је између X и XI века подигнуто педесетак цркава (од којих су, након археолошких ископавања, пронађени остаци само десетак).
У другој половини XI векаВизантијаје привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије, укључујући и област Ликију. Хришћанско становништво у Мири се осећало угроженим. Легенда каже дасе, у тој пометњи, св. Никола јавио у сну једном свештенику у Барију, опату Елији, и наредио му да пренесе његове мошти у Бари. По предању, у пролеће 1087, морнари из Барија су кришом однели мошти из Мире и тријумфално их донели у Бари 22/9. маја (постаром/новом, грегоријанском календару), који од тада има свог заштитника. Мошти су прво похрањене у бенедиктинској цркви под старатељством опата Елије који је одмах добио дозволу да изгради цркву у коју бибиле положене мошти светитеља. Већ 1089. завршена је и освећена крипта, док је изградња цркве завршена 1108. Од тада Бари постаје нови центар култа. Током времена, између града и његовог заштитника формира се дубока и нераскидива веза, а базилика постаје најчувенија етапа ходочашћа у јужној Италији: принчева и царева, папа и државника, али и обичног света различитих националности и вероисповести, а исто је и данас.
Каснији историјски догађаји у Барију потврђују да је већ у том периоду светац задобио свеопште признање и постао предмет дубоког поштовања. Наиме, када је византијски цар Манојло Комнен покушао да поврати Бари, византијска војска се, иако у борби против (католичких) Нормана, ујединила са трупама којима је командовао папа Хадријан IV (не обазирући се на раскол између Православне и Римокатоличке цркве 1054). Након првобитних успеха, здружене византијско-папске трупе су на крају потучене и Нормани су 1156. готово сравнили Бари са земљом. Том приликом, базилика светог Николе остала је нетакнута. Изузимање ове цркве од уништења посведочило је да је фигура светитеља успела да задобије универзалну и трансконфесионалну улогу.
Иако је у Барију, са доласком Нормана, уследио јаки процес латинизације са тежњом да уклони византијско присуство, претходни пренос моштију светитељадао је нови идентитет граду. Иако је изгубио политички примат, добио је религиозни.
Базилика светог Николе у Барију и данас представља једно од најзначајнијих хришћанских светилишта. Храм је изграђен у јасном романичко-апулијском стилу, богат изванредним скулптурама и фрескама (изванредно „Распеће Христово” из 1304) као и криптом. Као црква у цркви, ова подземна гробница, поплочана мозаиком (с краја XI века) од разнобојног мермера, са стубовима украшеним драгим камењем и византијским и норманским капителима разноликих облика, место је у којем се налазе мошти светитеља и место где се источна и западна црква сусрећу. Поред католичког обреда (храм је сада поверен реду доминиканаца), у православној византијској капели, која се налази поред гроба светитеља, редовно се одржава грчко-православна литургија.
Дарови српских владара
Олтар је буквално постављен изнад гробнице у којој су похрањене кости светог Николе. Изнад олтара постављена је сјајна икона коју је српски краљ Стефан (Урош III) Дечански, у знак захвалности према св. Николи, који му је наводно вратио вид, поклонио храму 1327. Представља светог заштитника у епископској одежди, између Марије и Исуса, док су у подножју слике донатори – српски краљ Стефан и краљица Марија. Током XV века икона је украшена раскошним филиграном (рад сицилијанских златара из XV века). Касније је завладало мишљење да слика верно осликава лик св. Николе и стога је често пресликавана.
Постоје елементи на основу којих се може закључити да су прве донације династије Немањића постојале већ током XII века, међутим први документовани дар односи се на велики сребрни олтар краља Милутина (Стефан Урош II) из 1319, који приказује сцене из живота св. Николе. Олтар је у почетку био саставни део сребрне капеле која је тежила 600 килограма. До 1684. Милутинов олтар је покривао гроб светитеља, када је, у складу са доминантним барокним тенденцијама, ово српско-византијско ремек-дело претопљено и преобликовано (у барокном стилу) у Напуљу. Након рестаурације (1957) олтар је из крипте премештен на друго место у базилици.
Трећи дар је невелики пергамент цара Душана (Стефана Уроша IV), још увек украшен златним печатом, датиран 1346. у Скопљу. Њиме је српски цар одредио Дубровчанима да део годишњег пореза, који је град Дубровник давао српском владару, уступе у корист базилике.Након ове, није било других донација, вероватно и зато што се, после Косовске битке, центар Србије померио са Косова на север.
Снежана Симић
[објављено: 20/12/2008]
ПОЛИТИКА РС