Драгана Родић је после тешке саобраћајне несреће подвргнута у Кини трансплантацији матичних ћелија, иако у инвалидским колицима, труди се да буде као сви њени вршњаци
Драгана Родић (Фото Т. Тодоровић) Ниш – Ја нисам особа која би клонула духом и ниједног тренутка нисам посустала. Није ми лако, наравно, али иако сам тежак инвалид и везана за инвалидска колица, настојим да потпуно нормално живим и радим, да будем као сви моји вршњаци, сви остали људи. У томе су ми много помогли породица и велики број пријатеља, којимa се посебно поносим. Зато сам у свему до сада и успела.
Речима пуним непоколебљивог оптимизма прича за „Политику Драгана Родић, дипломирани економиста која већ годину и по дана ради у Центру за развој каријере студената при Универзитету у Нишу. Повод за разговор је књига лирске прозе, или песама у прози, како сама каже, са насловом „Сплет околности”, а коју је Драгана ових дана објавила.
– Сви који ме познају били су уз мене и док сам студирала, и када сам дипломирала и тражила и добила посао, али и сада док сам припремала свој „Сплет околности”. Кратко ћу рећи: мој живот је једна непрестана, свакодневна борба. Настрадала сам у тешкој саобраћајној несрећи 1999. године на старом аутопуту између Ниша и Лесковца. Данима су се лекари у Нишу, а потом и на Бањици у Београду, борили за мој живот и успели да ме спасу. Није ми било лако када ми је речено да ћу бити инвалид, да ћу живот провести у инвалидским колицима. Опоравила сам се, колико је то могло и почела нормално да живим. Учила сам, студирала, завршила факултет, запослила се… И, ево и моја књига је угледала светлост дана. Све време, већ је једанаеста година, водим борбу за оздрављење. И верујем да ћу успети, да ћу победити и оздравити.
Драгана је прва особа са Балкана којој је обављена трансплантација матичних ћелија у повређени део кичмене мождине, у Кини. Сва своја сазнања и искуства о регенеративној медицини пренела је по повратку из Кине особама сличне судбине. Основала је у Нишу хуманитарну фондацију и центар за опоравак инвалида, повезала особе са посебним потребама са светом. Хиперактивна је и увек у неком послу, и на Универзитету и ван њега. У слободно време пише.
– Нисам од оних за које се може рећи да баш много читају, али волим добро штиво, добар текст. То ме релаксира, испуни одмор, за који настојим да буде активан. Тако је настала и књига песама у прози. Књижевни првенац Драгане Родић штампао је Студентски културни центар у Нишу. Ускоро ће промоција. Драгана очекује долазак у Ниш свих њених пријатеља са свих меридијана…
– Човеку се догоде ствари које лако ни у сан не долазе. Мени се догодило… Али, успела сам да схватим да тамо где настане опасност, настаје и тражење спаса. Најважнији су оптимизам и људи око тебе. Ако су они позитивни, ако ти они дају подршку, онда је све јасно – мораш и ти да будеш позитиван и оптимиста. Онда се из речника избацује реч „предаја”.
Драгана Родић живи сама у породичној кући у центру Ниша. Преко пута у посебном стану су брат Петар и снаха Биљана, са малом Софијом. А у стану испод родитељи Јелисавета и Рајко.
– Само сам једном себе ухватила у „црним мислима”. Помислила сам да ће мој живот протећи испод мог прозора и без мене… И тада сам сама себи рекла: е, неће, не дај се Драгана. И, успела сам и у томе. Живим заиста пуним животом, дишем пуним плућима, радујем се животу. После операције у Кини створени су услови за даљи опоравак. Јесте неизвестан, али ко зна. Нема предаје. Ускоро путујем за Америку…
Тома Тодоровић