Три деценије трајања једне од најзначајнијих српских рок група, најава осмог албума и излазак монографије су довољан разлог да разговарамо са фронтменом групе „Партибрејкерс“, харизматичним Зораном Костићем-Цанетом. Генерације су одрастале на њиховој правој, искреној рокенрол енергији која је неуморно критиковала друштво, свакодневицу лишену искрених емоција и слободе. Њихов мото „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“ је својеврсна химна генерација које су презирале јавно мњење и волеле бритак језик на граници провокације и замерања лидера групе који је урбана легенда екс Југославије. Концерти у Сплиту, Дубровнику, Загребу, Косовској Митровици или у корист изградње Ђурђевих Ступова су увек распродати.

И данас има оних који постављају питање: Хришћанство или рокенрол, и хришћанство и рокенрол. Какав је Ваш одговор?

– То су лажне дилеме. Рођен сам у време рокенрола и оглашавао сам се кроз ту врсту музике. Наше приватне склоности нису важне, битно је шта дајемо јер је то наше искупљење за све оно што радимо. Та музика и наша уметност нас представљају у најбољем светлу. То је оно најбоље из нас. Даје нам гас да не потонемо у себи самима. Исто као и одлазак у Цркву. Нисам довољно духовно узрастао али се надам да ћу наћи вертикалу за своју хоризонталу, јер – што зарадиш доле, бодује се горе.

Да ли рок генерација са лакоћом носи Православље? Ви сте у веру ушли у својим тридесетим годинама, колико је то било лако?

– Одрасли смо у времену у коме ништа нисмо знали о Православљу. Осећали смо да постоји Бог. Видели смо преко панк рока какав је свет у коме живимо. Наша глава је била наша брига. Нисмо дали да је гласноговорници система пуне својим глупостима. Тај систем није био добар за суштину човековог бића, онеспособио га је тиме што му је однео хигијену душе. А мене је интересовало – да ли сам у коресподенцији са самим собом, какав сам човек, куда идем и шта радим, има ли бесмртности душе?! Таква размишљања су ме довела у Цркву. Узмеш духовну литературу, прочиташ пасус и то ти је довољно. Можеш о њему да размишљаш цео дан. Тај пасус може да откључа твој случај, да ти омогући да избациш из себе своја размишљања. Од људи се сакрива њихов живот. Потчињени су и служе нечему о чему не размишљају, узимају ту датост здраво за готово и тако им пролази живот. Читава моја генерација је имала песме у којима трага за личном и друштвеном истином. Ја се мучим настојећи да нађем доброг човека у себи. Да нађем небо на земљи, да нађем мудрог међу људима, човека међу људима. Стално се трудим. Цитирао сам песму која ће се појавити на нашој следећој плочи „Сиротињско царство“. Имам мало дете и видим у његовом животу почетак искуства које сам ја прошао. То ме чини забринутим. На Земљи је паклено а не би требало, јер нас је Бог створио и дао нам шта нам треба. Али, човеку није било довољно. Почео је самог себе да дорађује.

Када нађеш сродну душу, када нађеш човека на свом путу који ће са тобом да подели твој пут до краја, вероватно до Раја, то је пут који даје слободу. Овде је слобода једнака дивљаштву, животу без одговорности, уништавање лепог у естетској борби где ружно хоће да седне на место лепог и узме круну Његову.

Познати београдски рокери урадили су плочу „Изнад Истока и Запада“ , на стихове Владике Николаја. Ваш бенд је био део пројекта са песмом „Кога ћу да хвалим“. Да ли је ова плоча помогла да се оцркове данашње генерације?

– Не верујем, или јеси или ниси. Људи су радо чули стихове у новом тону и своје бендове у другој тематици. Када сам узео у руке „Духовну лиру“ стр. 21 знао сам да метрика одговара рокенрол сажимању, песма је лепа за све вероисповести, за све који верују у Бога. Сама се појавила и рекла – „Ајде,“ и све је било супер, баш као кад тече вода.

Остало је упамћено да сте изјавили „Нисам мислио да ћу дуго да живим. Мислили смо да ће живот да буде једна песма и кад она престане, неће бити ни нас. И преживиш ту фамозну 27. годину“. Када сте спознали да је музика слављење живота и пожелели Вечност?

– Човек прво сретне ђавола, па га ђаво одведе до Бога. После животних ломова увек нам се укаже та права страна. Ја сам са деветнаест година написао „Хиљаду година…“ То су несвесне ствари, то су шифре које су у нама записане, носи их сваки човек. Али нас збуњује огромна глупост коју нам намеће потрошачко друштво. Диктатори моде, диктатори тренутка… Тренутак често не занима Вечност. Тренуци су пролазни, мада могу да имају честицу Вечности. Жао ми је што ме ка Богу није довела срећа. Боље живети од Божије милости, него од милостиње малих „богића“ на Земљи. Ствари без духовног смисла које им додају праву вредност су исто што и новац који се штампа а ништа не вреди, јер у себи нема златну нит. За мене је вера раздраганост, озарење, откривање своје праве природе доброг човека, детета у себи. Не морамо да тражимо комбинације за своје ситуације, да се лажемо и глумимо оно што у бити нисмо. Људи се понашају као да имају резервни живот, и проведу га а да не знају да су га живели. Не прате унутрашњи Христов глас у себи, не размишљају шта је то, не виде да је хлеб који једу комад Неба. Можда људи и немају времена да размишљају о Смислу јер су у егзистенцијалним проблемима. Увек је било тешко живети. Морамо да се определимо. Када се добровољно определиш, лакше носиш своју рану коју време непрестано ствара.

Ако је музика својеврсно богословље народа у једном времену, каква је наша музика данас и где видите своје место?

– Такви смо. Тражимо мир, правећи буку. Тражимо правду, а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Чинимо задовољство неком и после дведесетдевет година свирке. Ја сам почео да свирам не да бих имао своје социјално место. За мене је бављење музиком нужда. Као да пијем воду. Морам да искористим шансу која ми је дата – да нешто људима кажем, да им помогнем, да будем од користи. Ако си другом од користи – бићеш и себи. Нахраниш неког из срца – и тебе ће неко да нахрани када дође гладно време. Све је као један мозаик, лепим комаде своје стварности и правим слику своје реалности. „Да ли је ово прави живот, или можда варка нека? Да ли је ово живот достојан човека?“ – то су стихови са наше будуће плоче. Живот је победа над самим собом. Не угушити своју природу, али не дати да те она угуши, да не изгубиш вертикалу која ће ти помоћи да се издигнеш, да победиш самог себе. Стално смо у неким жељама и страстима, што нас не сломи то нас подигне. А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. Не сме човек да бежи из свог огледала, од Божијег лика. Обично се човек горди када су у питању грехови, а онда стари живот шапне – шта је, фолираш се, мислиш да си бољи?! Треба истрпети критику старог живота ако хоћеш да будеш приватник свог живота. Јер твој живот је једина неотуђива имовина коју поседујеш. Твоје је духовно право да пазиш на свој живот. И да дајеш пример, као и да следиш добре примере.

Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма. Често загледам људе на улици. Кад пролазимо – делимо информације један другом, људи су забринути јер нису добили ништа од живота, а мисле да су му дали самим тим што неће да краду, неће да псују, неће да пожеле зло другима. Свима нама помоћ треба. Одакле стиже – дал са Земље, или с Неба?!

А покајање?

– Рок покајања је неограничен. Као што је наш рок трајања ограничен. Људи погрешно тумаче покајање. Стресем се када се сетим разних ствари које сам радио. Какав сам у односу према другим људима, према својој деци?! Колико сам дете према њима, а они моји родитељи?! Стално падамо. Није ствар у падању, него у устајању! Многи не устају, него се ваљају у свом паду. Моје су бриге велике, јер у породици депонујемо све што можемо. Излаз у свет је виша сила. Одговоран је онај чији је живот у питању – колико ће да има интелигенције, духовне кондиције, колико ће распознати разлику између добра и зла?! Људи не узимају одговорност за свој живот, него одговорност предају другом и чекају да он направи решење за њих.

„Уметност је трагање за истином, бележи крст времена, жели да назре бољу стварност…“, говорио си запањеним критичарима који су тешко разумевали твој пут срцем Богу у сусрет.

– То је непрестана игра посматрања. „Ко су ови људи поред нас, ко смо ми поред њих, има ли кога овде, има ли Бога овде?!“ Ми се посматрамо док наш живот пролази. А оно што прође тешко може да се надокнади. Ту је и питање – како да се охладиш од страсти, увек куља природа, а ти тражиш мир правећи буку, тражиш неку руку да те уведе у луку. И одеш у Цркву. У мир. Тишину. Гледају нас свети са олтара. Запалимо свеће за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за нашу душу, за нашу природу да поштеди оне који живе са нама, да моја жена издржи самном, да моја деца знају с ким живе а да их то не умори. Волим када је цика и вика код куће, стално се чује музика, померање, сви смо слободни, кућа је довољна за све који ту живе – за моју ћерку, за моју мачку, за мог пса. Мој син живи на другом месту, али је у срцу, он је увек са нама. Још нико није успео да се сакрије од смрти. А док она не дође по нас у само њој познати час, хоћемо да урадимо нешто за то драгоцено време које је само сада и више никад.

У огледу „О музици и васпитању“ Владика Јован Ћулибрк је написао: „Тренутак када је извршен најопсежнији удар на хришћанско устројство космоса српског народа био је осамдесетих година са новокомпонованом народном музиком на једном полу, и Бијелим дугметом на другом“. Јесте ли спасавали образ нације у годинама самоурушавања нације, да ли је музика добро оружје у борби за слободу?

– Борба за слободу је да имаш право да кажеш шта мислиш и да стојиш иза тога. Рокерска недоследност је направила турбо фолк. Многи истакнути музичари који су се бавили рокенролом су се показали као Тројански коњи. Не може се седети на две столице. Све последице чињења и нечињења долазе као стари рачун који мора да се плати. Постоји рок култура, али и рок некултура. Фаворизоване су неке групе да би се направила вештачка музика. Ја никад нисам својој публици излазио у сусрет са најнижим инстиктима, да их тетошим, а да видим да је то њихова пропаст. Ценим све људе који се баве овим послом – ово је тежак посао, велико одрицање, доживиш све. Али, нема кокетирања са злом. Сва обраћања према Богу иду кроз музику. И речи носе музику у себи. Музика је живот, виталитет, да будеш раздраган и тужан, да те наведе на размишљање. Музика је велика могућност да се попнеш на сцену и нешто кажеш људима. Ја ништа не одлучујем, мене нешто носи. „Опрости нам сва сагрешења, вољна и невољна и даруј нам Царство Небеско!“ То је важна порука. Човек у Богу може да буде миран. Богу хвала на музици.

Савремена електронска музика је уклонила глас из музике, шта она казује?

– То је ропски рад, као Галиоти – неко стоји и даје одређени ритам, а Галиоти царске галије својим веслима померају галију док се Газда башкари како му воља, а други раде за њега. Што више раде, њему је боље. То је ствар укуса – људи воле да их боли. Што више знам, мање се себи допадам. Свако време има своју музику. Лоша музика – лош народ. Добра музика – добар народ.

Објављена је монографија „Срце куца ту је“, која обухвата три деценије постојања бенда Партибрејкерс. Јесте ли током свих ових година били прави одраз времена?

– Како није одраз времена? „Оно што покушавам сад, ти нећеш за цео свој живот“. Не можеш да будеш другачији. Не правим компромисе који ће да ме унизе као човека и ствараоца. Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали. Као Божији закони – ништа спутавајуће, ограничавајуће, али знаш, ако не радиш како Бог заповеда шта ће ти се десити. Било је потребно да се деси и дрога, и алкохол и ноћни живот, јер другачије нисмо знали како да дођемо до нечег стварног. Све је то живот споља, али се споља и потроши и онда схватиш да све што ти треба је унутар тебе. И мораш да сиђеш у подрум и видиш. А тамо је мрачно.

Па се преселите из Београда у Зрењанин. Зашто у Вашем граду више није било места за Вас?

– Цео живот сам желео да будем поред неког од ког бих могао нешто да научим. Жена је била из тог града. Њено срце. Чекала је свог човека, и сазнала да сам то ја. Некад морамо мало да будемо романтични, да маштамо. Уметност нам помаже да видимо даље, даје нам шансу. А када направиш цео круг, видиш да ни уметност не може да парира животу.

Најавите нови албум, осми по реду, шта нас очекује?

– Добра свирка, добро расположење, тишина при приповедању. Важно је да са неким поделимо емоцију, мишљење, осећања, да људи осете да нису сами. Да има још неко ко мисли на њих. Као што има још Неко ко мисли на нас. Бог најгорима даје шансу да се поправе. Спасава се појединац који идеју о Спасењу даље предаје као нешто јако важно, као велику духовну вредност. Гледајте у Небо, не само на Земљу. Са Неба стиже све што нас у Небо диже. Што више вере и не очајавајте!

———————————————————————————————————————-

Не желим да живим хиљаду година

Такви смо – тражимо мир правећи буку. Тражимо правду а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Тражим мир правећи буку, тражим неку руку да ме уведе у луку. И одем у Цркву. У мир. Тишину. Гледају нас свети са олтара. Запалимо свеће за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за нашу душу, за нашу природу да поштеди оне који живе са нама, да моја жена издржи самном, да моја деца знају с ким живе а да их то не умори.