Митрополит др Јован Д. Зизјулас (1931.) је свакако један од најзначајнијих православних богослова данашњице. Проучавао је историју ране Цркве на Харварду, код највећег богослова 20.-ог века протојереја др Георгија Флоровског. Докторирао је 1967.г. у Атини, са темом „Јединство Цркве у Евхаристији и Епископу у прва три века“ (објављена на српском у издању „Беседе“, Н. Сад). Члан је Светог Синода Цариградске Патријаршије, као и грчке Академије наука. Редовни је професор Солунског, као и почасни доктор многих универзитета широм света. Предаје теологију и на Кингс Колеџу у Лондону. Био је дуго година професор Систематске теологије на Универзитету у Глазгову. Објавио је велики број студија, од којих су неке одабране за књигу „Биће као заједница“ („Being as Community“), чији је први део, у преводу митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, код нас објављен под насловом „Од маске до личности“. На нашем језику је, у разним часописима, публикован велики број Митрополитових радова, као и књига „О људској способности и неспособности – богословско истраживање личности“, која садржи и студију Богдана Лубардића о теолошком доприносу др Зизјуласа, као и комплетну библиографију овог корифеја православне мисли нашег времена.
Услед ограничности расположивог простора, овде бисмо укратко изнели само једну од његових основних поставки:
– Остваривањем ‘новог начина постојања’ постати личност, ослобођена условљености, датости егзистенције – циљ је људског живота. Та ‘датост’ је консеквенца човекове ‘створености’ која га суштински разликује од Бога, који је ‘нестворен’ и Чији је ‘начин постојања’ у заједници личности Оца, Сина и Светога Духа. Човеково обожење и спасење су оствариви само кроз слободно ‘заједничење’ у Цркви која је литургијска евхаристијска антиципација (предукус) будуће вечне заједнице Свете Тројице, верних, и целокупног створеног света – Царства Небеског.
Лазар Предраг Марковић:
Ваше Високопреосвештенство, које су последице евхаристијске теологије на праксу данашњих парохија? Мислим не само на промене начина служења Литургије, већ и на односе између епископа и лаика, као и свештеника и верника у просечној православној парохији данас?
Јоанис Д. Зизиулас:
То је значајно питање. Нагласио бих један аспект Евхаристије, а то је: Евхаристија значи, истовремено : заједница (community) и заједничење (communion). Управо због тога су њене консеквенце врло значајне, јер поручују да морамо одржавати и обнављати свест и осећај за заједницу, коју, нажалост, индивидуализам прети да уништи.
У нашој цивилизацији и култури индивидуализам је врло јак – али нас Евхаристија води ка идеји, ка искуству – да припадамо једни другима. Ми нисмо индивидуе, ми смо личности – што значи да смо увек чланови неке заједнице. Прва ствар, дакле, коју Евхаристија уноси у парохију, епархију, као и у наш свакодневни живот јесте свест о заједници. Мислим да је то врло битно. Други аспект Евхаристије је то да се ради о заједници која није ограничена на историју, већ нас уводи у есхатолошку заједницу. А то значи да заједница нас хришћана као заједница Цркве треба увек да буде отворена. Не можемо никога искључивати осим оних који су искључени постојећом поделом. Али морамо увек приносити Евхаристију за цели свет. Треба значи да развијемо схватање и свест о саборности – да смо сви ми чланови шире заједнице. Ово је врло битно данас када имамо у виду тенденцију наше културе ка стварању глобалне заједнице, што је врло опасно ако то није исто што и евхаристијска заједница – где смо сједињени у нашим особеностима, у различитостима, нарочито у нашој културној различитости. То су дакле ствари које евхаристијска заједница може данас донети Цркви на локалном нивоу, и свету као целини. Друга ствар, наравно, је да ми треба да схватимо да је нашој заједници потребна глава, да ми нисмо само збир, сума, група индивидуа. И зато је епископ врло важан као поглавар наше заједнице. Стога, не можемо имати евхаристијску заједницу без главе, без председавајућег.
Исто тако, и у нашем свакодневном животу треба увек да будемо чланови заједнице која има главу, са неким ко ће једним гласом и једним срцем изражавати све нас. То су дакле битне последице Евхаристије.
У предавању које сте одржали у Пожаревцу истакли сте да модерна, савремена иконографија треба да има елементе који би изражавали ово време, нашу савременост. Није плодотворно само правити копије уметности 13.-ог или 14.-ог века, већ је потребно увести оне естетске елементе који изражавају нашу сопствену специфичну културу, наш специфични сензибилитет, животне ситуације и потребе. Можете ли рећи нешто више о томе – шта је аутентична савремена православна уметност, и како се она може остварити? Које то елементе по вашем мишљењу ми треба да унесемо у свет иконе?
Наравно, овде присутни отац Стаматис Склирис је стручњак по овом питању, и са њим можете подробније о томе разговарати. Колико ја разумем, пре свега, и као што сте ви рекли, иконографија не треба да буде слепо понављање претходних облика уметности. Ми морамо унети у иконографију нешто од проблема и трагања модерног човека, али увек дајући виђење будућности света у Есхатону. Иначе, не можемо пружити никакав допринос: само ћемо наставити оно што модерни човек и сам тражи, не нудећи му перспективу будућности. А та перспектива будућности, то отварање историје према будућности, у случају уметности је слично ономе што сам раније поменуо у вези са евхаристијском заједницом: она би требала да има свест о саборности. Религиозна уметност би увек морала да изрази основне потребе људског бића, као што су потребе за слободом и љубављу. То би били елементи које треба да унесемо у нашу уметност.
Какве бисте промене желели да видите у данас уобичајеном парохијском животу?
Као прво, да људи учествују у Евхаристији што је више могуће, да буду присутни, и да се причешћују, изузев уколико постоји врло озбиљан разлог за уздржавање од Светог Причешћа. Друго, свештеник би требао да разуме да он зависи од заједнице, да је упућен на људе, да није само једна индивидуа. Он мора да саветује људе, који пак треба да буду укљуцени у парохијске активноти. И наравно, епископ мора увек бити присутан у животу парохије. Ако, дакле, подстакнемо у људима осећај одговорности за укључивање у живот парохије – то је реална основа за суштинску промену.
Које су највеће препреке на путу модерног човека према Православној Цркви? Који су најчешћи проблеми који блокирају тај мост, тај пут ка Цркви?
То је врло тешко питање. Постоје многе препреке. И наравно, најважније је то што Црква себе не представља тако да стави јасно, и очигледно, некоме до знања да је она заједница, заједница личности, у којој се поштује лична слобода, лични интегритет; врло често третирамо људска бића на лош начин. И зато млада особа, или било ко други, не жели да постане члан једне такве заједнице. Према томе морамо да се на неки начин поправимо, реформишемо.
Рекли да постоје препреке на путу ка Цркви. Да ли бисте могли нешто рећи о тим препрекама? Поменули сте да Црква не изражава себе и свој учење на савременом језику – тако да људи не разумеју Њену поруку. И изгледа да је присутно доста пијетизма, дуализма и моралистичких елемената, који нажалост не изражавају аутентични православни поглед на свет…
Да, да, као и манихеистички приступ животу. А то је велика препрека. Наравно да Црква не може толерисати све, али исто тако не може одбацивати људе на бази моралних принципа или нечег томе сличног. Црква мора прихватати све, нарочито грешника. И постепено, Црква ће преобразити ту личност, од момента њеног уласка у црквену Заједницу. Ја лично сам против моралистичког учења. Верујем да је најважније да неко постане члан заједнице и онда ће се све даље природно одвијати. И наравно, у ширем контексту, православна Црква данас има проблем национализма. Многи не схватају зашто смо подељени на националистичкој основи. И биће све теже то прихватити јер се границе национализма константно искушавају, и ми живимо у широј заједници, у глобалној заједници. Тако да ми у православној Цркви треба да поново промислимо о овим стварима.
Поменули сте малочас да не би требало да смо моралисти, да црквена заједница треба да прихвата грешнике, и да буде уз њих очекујући да се промене. Шта дакле мислите о онима који су често одбачени? На пример хомосексуалци. За многе пуританске умове је врло саблажњиво да неко отворено износи своје хомосексуалну оријентацију; они не желе да буду заједно у цркви са таквима, не могу да поднесу њихово присуство. Какав је прави однос према том проблему, према таквим људима?
Мислим да је то погрешан став. Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је у првом случају у питању грех, онда је и у другом. То би била једна врста расизма: да један одређен грех сматрате неприхватљивим а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце.. Наравно, тада ће код њих доћи до извесног преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу превазићи.
Какав је истински хришћански став према рату, и према “дужности убијања”. Како може хришћанин да почини убиство и у којим околностима?
Ово је врло сложено питање. Наравно, принцип је – не убити никога. И ја лично мислим да је исправан став не убити некога ко тебе напада, већ само онога ко напада неког другог, за кога сте ви одговорни, и који не може да се сам брани. Мислим да вам је дозвољено да одбраните ту особу, да сте обавезни да је одбраните. И стога, ако је то неопходно, убићете. То није прихватљиво, то није лепо, али ћете починити убиство, неизбежно. У супротном, допустићете да ваша мајка, или ваше дете, или неко други буде убијен, а ви ћете их убити тиме што их нисте бранили. Не убијате само оружјем и пуцањем, већ и ако допустите да неко буде убијен због ваше неактивности. То је једна од трагедија нашег постојања, да не можемо учинити оно што је исправно, јер постоје такве сложене ситуације у нашем животу. Али критеријум је увек – љубав. Заиста. Љубав ствара одговорност, а одговорност може чак водити, да тако драматично кажемо – и ка вашој личној вечној осуди – ради другога. То је оно што је Св. Павле написао Јерејима : “Радије бих био сам осуђен, само ако би то спасило моје Јевреје”. Значи, ако убијате, ви дефинитивно чините грех. А онда је то ствар Божије милости да просуди да ли ће рећи: “пошто си то учинио из љубави према неком другом, опраштам ти”, или не. То је проблем са етиком, морализмом: ви креирате принцип и онда обавезујете Бога да га се придржава. Тако, ваш принцип је да не убијете, или да убијете у извесним околностима, и онда Бог мора да вам опрости ако убијете под тим околностима. Али истина је да ви морате преузети ризик да будете вечно осуђени. За време рата за независност Грчке многи свештеници су се укључили у борбе, и убијали. Али када се рат завршио они су једноставно окачили свој епитрахиљ на зид рекавши ”Сада не могу да служим Литургију, јер сам убица”. Тако су признали да су под Божијом судом. Етика претендује да има одговоре на сва таква питања, али то није тачно. Само Бог зна по каквим критеријумима ће нам опростити или нас осудити.