Уважена жалба српских избеглица да ће бити изложени дискриминацији
Загреб, 29. јануара – „Срамота – на све су спремни да се не врате у Хрватску”, „скандалозна пресуда Врховног суда Ирске”, грме данас медији у Хрватској, а све због одлуке ирског врховног суда да прихвати одлуку српске избегличке породице из Хрватске која је тражила статус избеглице и за свог у Ирској рођеног сина „јер би с повратком у Хрватску дете било дискриминисано, прогоњено и незаштићено”.
Како преноси данашњи „Јутарњи лист”, у пресуди Врховног суда Ирске о томе се наводи: „Према властитом искуству као етничке мањине и према искуству својега мужа Ј. С. сматра основаним страх да ће и њихов син бити прогоњен ако буде присиљен живети у Хрватској”, па је одобрио њену жалбу на првостепено одбијање тог захтева. Ј. С. је, како се такође наводи, пред тим судом изјавила да су у Хрватској и она и супруг „због српске националности били дискриминисани, прогоњени и без заштите”.
На основу тог сведочења – закључује загребачки лист – Врховни суд Ирске сматра Хрватску несигурном земљом у којој су етничке мањине дискриминисане и прогоњене, па онда следе тврдње како то није истина, јер међународне организације у том погледу Хрватску оцењују управо супротно. Оно што је у свему овоме вероватно додатно погодило хрватско уверење како у свему, па тако и у погледу остваривања људских права, у потпуности испуњавају норме за примање у ЕУ, јесте указивање ирских медија који у писању о овом догађају сматрају да се „докази о сигурним земљама морају размотрити”.
Брачни пар српских избеглица из Хрватске, чију причу преносе ирски медији, предочио је врховном суду те земље да су из Хрватске отишли у јуну 2005. године „због претњи на основу националности и јер нису имали полицијску заштиту”. Како им је захтев да се и њиховом детету рођеном у међувремену у Ирској додели статус избеглице првостепеном пресудом одбијен у жалби коју је одобрио Врховни суд, међу главним аргументима Ј. С. је навела дискриминацију унутар образовног система према српској деци. Она је Врховном суду објаснила да дете неће моћи да учи свој српски језик и да ће због своје нације бити изоловано.
„Сигурна је како ће је, ако буде живела у Хрватској, вербално и физички злостављати. Заштиту од државе неће добити. Кад су се жалили на прогоне, њихове пријаве нису се истраживале”, наводи се такође у образложењу одлуке Врховног суда Ирске о одобравању жалбе Ј. С.
На то се у „Јутарњем листу” одмах одговара да је „таква изјава неутемељена, јер је у Хрватској законом загарантовано право на васпитање и образовање мањина на матерњем језику и писму, а током образовања омогућено је и проучавање своје баштине, језика, културе, историје, земљописа”. У принципу је – додајмо – то тачно, али је право питање и тема колико се то законско право заиста остварује и спроводи у пракси. Уосталом, као и низ других права загарантованих припадницима мањина, попут оног о запошљавању у државном и јавном сектору према учешћу у становништву на одређеном подручју, а свима је познато да управо Срба на таквим радним местима једва и да има (у појединим подручјима и секторима ниједног), иако су најбројнија мањина у Хрватској.
Какав, нажалост, у пракси још увек може да буде свакодневни живот Срба у Хрватској стицајем околности баш ових дана илуструје најновији случај из Даља, у којем је општинска власт у рукама СДСС-а, јер су Срби у тој општини и даље најбројнији. То им, међутим, много не помаже, јер нису успели да спроведу такође своје законско право да део главне улице назову по научнику светског гласа Милутину Миланковићу, који је управо у њој и рођен, већ је остало име локалног хрватског борца погинулог у протеклом рату.
Хрватски ратни ветерани из тог места жестоко су протестовали зато што су у Даљу постављене плоче с називима улица на два писма – латиници и испод ње ћирилици. Посебно им тешко пада што су ћирилицом написана и имена 22 погинула хрватска борца по којима су назване даљске улице, што проглашавају „тешком увредом” и најављују да ће „узети ствар у своје руке”.
Радоје Арсенић