Предао сам се 2001. године, два пута сам хапшен, али сам доказао своју невиност за ратни злочин који ми је приписан и због кога сам у Хрватској, 1994. у одсуству осуђен на двадесет година затвора, каже Ђуро Ђурић
Двор на Уни – „Због пљачке и паљења њихових домова, убиства и протеривања Хрвата”, Србина Ђуру Ђурића, хрватско правосуђе је, 1994. године, у одсуству осудило на двадесет година затвора (!) „Ратни злочинац” из села Унчани код Двора на Уни, свих поратних година „пребирао” је по својој прошлости не би ли пронашао бар нешто што би га могло компромитовати и извести пред суд за ратне злочине Републике Хрватске.
„Јесте да сам био припадник резервног састава милиције и да сам, као још двадесетак мојих сабораца, који су такође осуђени у одсуству, учествовао у одбрани родних огњишта. Али није истина да сам одговоран за злочине који су почињени у банијским селима Струги, Замлачи и Козиброду. Одлучио сам да кренем у борбу и да докажем невиност и тако демантујем лажи које се, по ко зна који пут, приписују нама Србима, почиње Ђурић причу о истини која је, након вишегодишње неизвесности, коначно угледала слободу.
Половином 2001. године, Ђурић се одлучио на тај корак и на граничном прелазу Матијевићи, између Новог Града и Двора на Уни, предао се граничној полицији Републике Хрватске.
За хрватске медије сам био ухапшен, а за српске сам се предао. Ухапшен или се предао, свеједно је пошто сам, са граничног прелаза, са лисицама на рукама кренуо пут Сиска где сам требао бити први пут испитан. Претње вешањем неког надобудног иследника за кога рат још није био завршен, самица за „ратног злочинца” и неизвесност, трајали су све до Илиндана када сам обавештен да се пакујем и да, након два месеца затвора, идем на слободу. Никакво образложење нисам добио. Мојој, а ни радости посебно мајке Милке и супруге Љиље, није било краја, сећа се Ђуро Ђурић.
Бивши српски полицајац у Хрватску поново долази почетком фебруара ове године. И опет га хапсе. И опет за исте „ратне злочине”. Процес се овога пута наставља саслушавањем осам сведока. Међутим, нико од њих, у Ђури Ђурићу, Ђоки како га у Двору сви зову, није препознао човека кога је Хрватска оптужила за злочине. После свега Ђурић је ослобођен и враћа се опет у новиградско насеље Ракани, у Републици Српској, где има своју ауто-лакирерску радњу.
Све је то данас за мене једна ружна прошлост, у којој сам успео победити хрватско правосуђе и са себе скинути тешко бреме ратног злочина кога су ми приписали. Нико не зна колико је још људи који су, баш као и ја, без иједног ваљаног разлога проглашени ратним злочинцима. Једва чекам када ћу поново у своје родно село. Никада од тога нисам одустао. Опет ћу да радим посао који сам радио пре рата. И опет друговати са људима од којих ме рат само привремено раставио, наводи Ђурић.
Ђоко је у браку са супругом Љиљом која је у рату умрла, изродио два сина, а са другом супругом добио још једног. Старији Миле и Драган увелико раде у Београду и у Бањалуци, а најмлађи, четрнаестогодишњи Дамјан, ускоро ће у Италију, у фудбалски камп миланског „Интера”. Кажу да је несвакидашњи талент.
Све што је лепо сложило ми се и дошло на своје место. Старији синови су успели у послу, а најмлађи ће, највјероватније стопама фудбалских мајстора. Супруга и ја ћемо у Унчане на дедовину. Само сада без икаквог страха да ће ти неко закуцати на врата и рећи да си злочинац, каже на крају Ђуро Ђурић.
Славиша Сабљић
——————————————
Повратак у Двор на Уни
Повратку Ђурићевих посебно се радују Мирко Облаковић и супруга му Милка. Он је Србин и начелник Општине Двор на Уни, а она лекарка у месној болници. Радују се јер се сваки па и најмањи помак набоље, за српске повратнике мери дуплим аршинима.
У Двор на Уни из избеглиштва се вратило тек две и по од укупно четрнаест хиљада Срба колико их је у овој општини било пре рата.