Аутор: Антонина Пантелић, Број 1036, Рубрика Савремени свет
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=meswsokVctY[/youtube]
Дечак или девојчица који су у пубертету нису више деца, али нису ни одрасли. Ова прелазна фаза доноси са собом мноштво непријатности: понекад им врата која воде у свет одраслих затварају управо они одрасли који су за њих најважнији, уз образложење: „Ти си још дете“‘. Ови одрасли, а то су најчешће родитељи, показују тиме да још нису спремни за нови статус детета у породици и друштву. Криза 13-годишњака често се пореди са кризом 3-годишњака, с том разликом што дете више није усмерено на освајање простора и дејстава, него на освајање друштвеног простора и простора људских узајамних односа.
[youtube]http://www.youtube.com/watch#!v=aG-OonMVElw&feature=related[/youtube]
У психолошкој литератури, ова етапа се често назива „другим пресецањем пупчане врпце“ – дете се одваја од родитеља и одлази у свој свет, у свет вршњака. Противуречност пубертетског узраста углавном се састоји у томе што дете покушава да задобије статус одрасле особе, али да при том избегне одговорности са којима се одрасли суочавају. Дете често одбија да прихвати родитељске процене и животно искуство, чак и када схвата да су родитељи у праву. Оно жели да стекне своје сопствено и непоновљиво искуство, да направи своје грешке и да се учи управо на њима. За пубертетски узраст карактеристична је и тежња за признавањем сопствених заслуга и сопственог значаја међу вршњацима. Код детета се у том узрасту јавља конфликт: оно жели да се опрости са детињством и његовом безбрижношћу, али ту жељу обавезно прати и страх пред растанком са одсуством одговорности. Дечак или девојчица у том узрасту чврсто верује да су његови сопствени проблеми и преживљавања јединствени, одакле се појављује осећање усамљености и потиштености. Борећи се са сопственом усамљеношћу и постепено постајући свесно проблема, дете почиње да тражи себи сличне. Тако се образују групе и уобличава субкултура младих, као противтежа свету одраслих (група чије вредности дечак или девојчица прихвата и дели и чије мишљење уважава назива се „референтна група“). Код дечака и девојчица који припадају оваквим групама формира се „ми-концепција“, која подразумева управо оно што повезује ту групу (општи циљеви, интересовања и задаци), док се, с друге стране, околни свет распада на „своје“ и „туђе“, при чему узајамни односи међу тим групама повремено могу да буду изразито непријатељски. Учење и школа престају да буду главни и најважнији задатак, и основна делатност постаје присно-личносно општење са вршњацима. У пубертетском узрасту конкретно мишљење бива замењено логичким, чиме се објашњава и раст критичности, који често води до потпуног негирања (оно се, са своје стране, највише испољава у оним ситуацијама које су за дете конфликтне, стресне и емотивно напете). Осим тога, дете тада истражује сопствену личност, склоно је самоиспитивању и самоанализи; оно покушава да се искаже, макар и самоме себи (због чега је честа појава да деца у тим годинама пишу дневнике). У овом периоду долази до јачања самосвести као унутрашње стеченог искуства о друштвеним односима које допушта дубље разумевање самога себе и других људи. Почетак одрастања одвија се према спољашњем механизму – „Ја ћу бити исти као и одрасли“, а што подразумева подражавање спољашњих особина, стила, навика, манира понашања и свих осталих атрибута зрелости. У том смислу је од великог значаја она личност која ће представљати идеал. То најчешће није родитељ, него нека друга, одрасла особа. Дете у пубертету тежи да прати моду и оне идеале која је прихватила омладинска субкултура, почев од висине, тежине, начина одевања итд. У том смислу средства масовног информисања врше веома снажан утицај на њих. Све ове околности могу, наравно, да наведу дете у пубертетском узрасту да крене и у сасвим непожељном правцу. Ако, пак, говоримо о факторима ризика који би могли навести дете да постане зависно од наркотика, они би се, условно говорећи, могли поделити на три групе: на унутарпородичне, социјалне (средина у којој се дете креће) и личносне. Покушајмо да их исцрпније анализирамо.
У свет одраслих не може се ући без борбе. Уколико дође до неприхватања детета и његових напора од стране значајних одраслих, а посебно родитеља, то ће водити ка ситуацији у којој дете губи самопоштовање и почиње да показује отпор према породици и школи. Проблеми у породици, било да су материјални или емотивни, у великој мери доприносе отуђењу детета од родитеља. Степен ризика нараста са нарастањем конфликата међу родитељима и достиже свој максимум приликом њиховог развода. Ово отуђење јавља се и у случају да у породици преовлађује строга хијерархија, где су односи нефлексибилни и формални, тако да се своде на процену и контролу; услед тога се не ствара атмосфера саморазоткривања, поверења и равноправности. Најзад, није без значаја ни то да ли је неки од чланова породице или од блиских рођака алкохличар или наркоман.
Несигурности и отуђењу детета доприноси и неприхватање од стране вршњака или тзв. „референтне“ групе. Оно у том случају мора да мења сопствено „ја“ и да почне да живи према законима дате групе. Недовољно признавање заслуга и вредности међу вршњацима неминовно води до губитка самопоштовања, а оно за собом повлачи и „имитационо понашање“ („хоћу да будем као и сви остали“). У свести детета постепено долази до замене „ја-концепције“ „ми-концепцијом“, тако да оно понекад није у стању да разазна границу између „ја“ и „ми“. Овде би свакако требало узети у обзир и недостатак успеха и популарности код особа супротног пола, као и рањивост, увредљивост и емоционалну нестабилност, која укључује неспособност адекватног изражавања сопствених емоција или њихову контролу. Ове околности могу резултирати неприхватањем „реалног ја“, а што се назива комплексом ниже вредности. У том случају се недостатак самопоштовања сукобљава са високим захтевима постављеним самоме себи, и управо у таквим ситуацијама посеже се за наркотичним средствима као за начином да се повећа осећање самопоштовања. У уџбеницима психологије наводе се још неке околности које могу да наведу дете у пубертетском узрасту да прибегне наркотичним средствима: неформираност морално-етичких принципа и услед тога недостатак унутрашњег конфликта, неспремност да се прихвати одговорност за сопствени живот и поступке, склоност конфликтима и противљење ауторитетима, асоцијално понашање, ниска индивидуална способност психолошке заштите која детету не допушта да се избори са емотивном напетошћу, низак ниво бриге о себи и неспремност да се у стресној ситуацији потражи психолошка помоћ, неразумна тежња ка ризику, незрелост механизама логичког мишљења која не допушта да се ситуације анализирају у целини, одсуство сталних личних интересовања и хобија, осећање досаде као израз инфантилности личности неспосбне да пронађе оно што јој одговара, неповерење у сопствену снагу и правилан избор професије, страх за сопствену будућност, склоност ка другим видовима зависности (хазардне игре, компјутерска и интернет зависност), незаинтересованост за науку и сазнање, незадовољство сопственим физичким изгледом и његова неусклађеност са идеалима мушке и женске лепоте који су прихваћени међу вршњацима, и сл.
СУШТИНА ЗАВИСНИЧКОГ ПОНАШАЊА
„Зависност је посебно, унутрашње човеково стање. За њега је увек, у већој или мањој мери, карактеристичан губитак личности и губитак слободне воље као њене кључне особине и дара Божијег који човека издваја од свих других живих бића“.
Валериј Иљин
Понашање зависника увек представља покушај бекства од реалности посредством промене сопственог психичког стања а што ће створити привидну безбедност и емотивну лагодност. Овај псевдоживот постепено почиње да доминира над реалним животом и да га потискује. Човекова воља слаби и она престаје да служи као кочница на путу постизања одређеног задовољства. Код зависника се, с једне стране, примећује немогућност подношења напора и стресних ситуација, док су, са друге, у стању да данима подносе одређену напетост и стрес уколико су они неопходни код реализације жељеног понашања. Човек се користи повлачењем у „другачији свет“ као илузорним начином за разрешење конфликата са којима мора да се суочи у реалном животу. Зависник заправо избегава проблеме, руководећи се начелом „далеко од очију, далеко и од срца“. Зависник не може да живи без своје страсти, која му замењује све – и пријатеље, и реалне емоције, и која постаје средиште његовог живота. Одређена страст у целини апсорбује личност, и она у тој мери окупира њене мисли, време, снаге, енергију и емоције да зависник више није у стању да се адаптира на живот и да се бави нечим другим, да осети задовољство на неки други начин. Њему се чини да је свет стварног живота за њега затворен.
Током развоја зависности, код личности се појављује одређени емотивни „дефект“ и зависник више није заинтересован за емоције и проблеме других људи. На покушаје да се прекине њихово стање зависности готово увек одговарају одбијањем и увредама. Истовремено, зависник губи моћ самоанализе и анализе ситуације, коју замењује покушајем самообмањивања. Зависници бирају друштво себи сличних, али не дејствују заједно него један за другим, као деца од 2–3 године у процесу игре. Долази до регресије у узрасту и до замене „стварног ја“ „наркотичним ја“.
КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПОНАШАЊЕ ЗАВИСНИКА?
Понашање зависника препознаје се на основу неколико карактеристичних обележја: игнорисање раније важних догађаја и поступака, распад пређашњих односа и веза, промена окружења, раздражљивост и непријатељско понашање према онима који му указују на проблем, осећање кривице или неспокојства везано за сопствену зависност, неуспешни покушаји да се прикрије зависничко понашање, и сл. Зависност сама по себи чини да човек буде површан у својим оценама и расуђивањима. Он почиње да оцењује само спољашња обележја стања људи у његовом окружењу, а не и њихову унутрашњу суштину. Процена форме понашања почиње да преовлађује над проценом садржаја и над реалном анализом општења. Сваки зависник настоји да одбрани своје „право“ на зависничко понашање. Човек у том стању као да носи неке специјалне наочаре које му сужавају видно поље и допуштају да у људима види само оно, што погодује њиховој зависности. Суштински се мења структура „ја-концепције“, и према мишљењу читавог низа истражвача за дечака или девојчицу који испољавају зависничко понашање, далеко већи значај има идеално, него могуће „ја“. Лишавајући сопствено „ја“ прелазних степена развоја, такво дете претвара своје „идеално ја“ у неку идеалну апстракцију којој бескорисно тежи, блокирајући на тај начин саморазвој и самоактуализацију.
КАДА МОЖЕМО ДА ПОСУМЊАМО ДА ДЕТЕ УЗИМА НАРКОТИКЕ?
Пре свега, морамо вас упозорити да сва ваша подозрења у погледу вашег сина или кћери морате испољавати тактично и разборито. Обавезни сте да о томе обавестите целу породицу и да са свима разговарате о томе и да тек онда, ако сте приметили не само једно, него више обележја промењеног понашања, гласно укажете детету на своје сумње. Та обележја су следећа: 1) он или она често није код куће, при чему ти изостанци никако не могу да се образложе или се пак образлажу помоћу бесмислених изговора. Ваши покушаји да објаните да сте забринути и да дознате где се налазило ваше дете, наићи ће на негодовање и излив гнева. 2) Он или она често лаже, и то било којим поводом. Дете више не лаже само у погледу свог одсуства из куће, него и у вези са школом, изласцима, итд. Његове лажи су или исувише једноличне, или, пак исувише довитљиве – дете се више не труди да његове лажи личе на истину. 3) После релативно кратког времена, ваш син или кћер промениће круг пријатеља. Ако некада упитате дете где је сада овај или онај пријатељ са којим је он или она био нераздвојан, немарно ће одмахнути руком и позваће се на обострану заузетост. Ове нове пријатеље, међутим, нећете моћи да видите, они вам неће долазити у госте или ће долазити само на тренутак, тек да се нешто шапатом договоре на улазним вратима. Појавиће се велики број тајанствених телефонских позива и разговора, а дете се неће ни потрудити да вам објасни са ким је разговарало. Уколико успете да чујете неке од тих разговора, приметићете да говоре неким тешко разумљивим језиком, користећи речник наркоманског жаргона. 4) Вашег сина или кћер ни најмање не интересују породични проблеми: на пример, када будете говорили о болести неке блиске особе или члана породице, дете ће се само претварати да вас слуша, док заправо размишља о нечему сасвим другом. Дете се мења и у односу на вас постаје неповерљиво, хладно и отуђено. Ове промене подразумевају и учестале појаве раздражљивости, вике и хистерије. 5) Уопштено, примећујете да се његово расположење често и изненада мења: пре два минута дете је било весело и радосно, а затим је, после кратког телефонског разговора, пало у мрачно расположење духа и раздражљиво одговара на питања. 6) Дете губи своја пређашња интересовања, не чита књиге, готово да и не гледа филмове. Све чешће примећујете како заправо само седи над књигом, и не покушавајући да нешто научи и да се припреми за испит. 7) Почиње да се мења и режим сна: дете је понекад у стању да преспава неколико дана, не устајући из кревета, а понекад га чујете како по читаву ноћ корача по својој соби, спотичући се о предмете. 8) Из вашег дома почињу да нестају ствари и новац. У прво време, може се догодити да ретко дође до овако непријатних догађаја. Међутим, ма колико да су ретки покушаји да се нешто „неприметно“ украде, они се практично сусрећу у свим породицама наших пацијената. 9) Чини вам се да се дете из града враћа у стању пијанства. Координација покрета је благо поремећена, израз лица одсутан, дете се труди да сакрије поглед и да брзо утекне у своју собу.
Још једном обраћамо вашу пажњу на то да поједина, описана обележја, могу да буду и симптоми разних психолошких тешкоћа у време пубертета. У неким случајевима, тако изгледа и почетак психичких обољења. О наркотицима можете да почнете озбиљно да размишљате само ако сте чврсто уверени да се код вашег детета може приметити већина од девет наведених промена понашања.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ…
Ирина Данилина, психолог
Превод: Антонина Пантелић