Разговор са дечјим психијатром Светомиром Бојанинoм
Аутор: Ивана Радовановић, Број 1043, Рубрика Разговор
Професор Светомир Бојанин се бавио социјалном психијатријом и психотерапијом на Институту за ментално здравље. Увео је на Београдски универзитет Неуропсихологију и реедукацију психомоторике, предмет који је предавао и на Дефектолошком факултету. Наставио је свој саветодавни рад у оквиру Православног пастирско-саветодавног центра, чији је сарадник од оснивања. Аутор је књига „Гордијев чвор младости”, „Под дрветом сазнања добра и зла”, „Школа као болест” и „Тајна школе”.
Колико пренатално доба одређује човеков даљи живот?
– Пренатално доба је врло значајно за наш живот. Од тренутка зачећа, будући тата и мама испуњавају фантазију о свом детету, размишљају о детету у најлепшим појмовима. То је такозвана „фантазматична колевка”. Међутим, кад се то дете роди, постаје једно стварно дете, тада се често догађа да оно не одговара нашој „фантазматичној колевци”. Онда оно порасте, а ми све више завољевамо то што је у нашем наручју, и полако та „фантазматична колевка” усахне. Међутим, не бива то увек.Егоцентрично настројени људи су стално незадовољни, јер то дете које расте не личи на оно што би они хтели. Проблем „фантазматичне колевке” и реалитета је основни извор конфликата између родитеља и деце. Говорити о пренаталном времену је зато врло важно јер ми, на основу података о развоју детета, треба да развијемо наша понашања, да организујемо и живот мајке у односу на дете. Важан је глас, спољни свет, свађе у кући, љубав укућана, мажење детета. Дете чим се роди, препознаје глас мајке. У руралним условима, раније су били врло занимљиви обичаји, као да су знали неуропсихологију развојног доба. У једном племену у Африци, пред трудницом се не сме свађати. Јер, кажу, кад се крене у свађу, „то уђе унутра и вади очи детету”. Нису знали неуропсихологију, али су знали да жена треба да живи у лепој атмосфери у својој трудноћи.
Каква треба да буде припрема будућих родитеља?
– У нашем времену је све постало некако вештачко и стално се траже неки научни модели понашања, што је немогуће. Научних модела понашања нема, ни васпитања научног нема. За мајку, родитеља уопште, важно је да зна нешто више о себи и својој нарави. Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: „Како да васпитамо своју децу и млађе генерације?”, он је рекао: „Васпитајте прво себе. Онда ће вам само доћи како да васпитате своју децу, младе генерације”. „А какво образовање да им дамо?” Каже: „Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како да образујете своју децу”. Дакле, проблем је како да разумемо наше дете. И како да се разумемо са нашим супругом, са околином у којој живимо. То је исти проблем, само су различите нијансе. То „како се разумети” је пут како да мајка ради на себи.
Како се успоставља природан однос и разумевање детета?
– Постоје разговори. Разговарамо да бисмо нешто сазнали, а не да бисмо некоме наметнули своју мудрост. Разговарамо да бисмо нешто чули и да бисмо направили равнотежу између наших хоризоната и посматрања света тог другога са којим разговарамо. Јер, разумевање је постало из љубави. Без разумевања нема љубави. Дете пуно тога разуме кад ми њега разумемо. Ту почиње његово осећање љубави према нама. Није природно да се тата и мама праве другови својој деци. Дете има потребу да има другове, с њима хоће да се ваља по патосу, да игра фудбал. Има потребу и да има учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете има потребу да има ауторитет. Не ауторитет камџије и шамара, него ауторитет часног и естетског понашања. Бити природан значи: трудити се да се понашаш што ближе спрези односа часног и естетског.
Шта значи естетско понашање?
– Значи да отац не дође кући пијан, да не лупа по кући, да једе као човек, а не да једе халапљиво и да све упрља око себе. Наше естетске и етичке потребе уобличавају наше нагоне. Кад смо гладни, уздржимо се док се сто постави, док се оперу руке и сви седнемо да једемо. Ниједна нагонска потреба не сме да се задовољава како стигне, него како је ми нашом слободном вољом уобличимо. Слободна воља, естетски и етички принципи са којима смо се родили, моделују наш нагонски свет и наша понашања. Проблем свесности је, у ствари, проблем нашег живота. Француски филозоф Башелар каже: „Човек не живи из импулса и морања, него живи из слободе воље”. Једино човек живи из слободе воље. То је свесност и усмереност ка неком смислу у будућности, што нас вуче и што моделује наша понашања. Наше понашање разбија то што немамо развијену свесност и смисао шта желимо у себи да постигнемо. Време у коме живимо је усмерено да разбија свесност и смисао. Због тога је тешко време у коме живимо, све је нападнуто против смисла наше свесности, смисла породичног живота, смисла естетизовања нагонског. Губи се тај часни смисао оног што радимо, а без тога, часног и смисла, ми смо неуротични и уплашени.
Има ставова да дете не треба хвалити да се не би „размазило”. Да ли су детету ипак потребне похвале у грађењу самопоуздања?
– Када се неки човек моли Богу, онда жели и да је у милости Божјој. И дете жели да буде у милости Божјој. Оно жели да буде у милости тате и маме. Наш осмех, наша љубав, наша реч, од нултог дана извлаче из детета као биолошког ентитета његов људски и духовни супстрат. Без тог осмеха, без грљења и мажења – а то је за њега увек награда – без речи које ће пратити то дете, без оног „сад си био паметан, дете моје”, без тога нема изласка човека из његове биолошке љуштуре. Изаћи из биолошке љуштуре, одгађати своје нагонске потребе да бих могао да научим лекцију, да бих могао да будем бољи уметник, бољи научник, да бих могао да боље орем њиву да више роди, да бих остварио смисао свог живота – то је оно што нас чини људима. Без гратификације, без награде и љубави тога нема. Успех нас чини бољим, љубав нас чини бољим, то нас тера да напредујемо. А критика је наш пад. Много је важније дете похвалити кад уради нешто добро, него изгрдити га кад је урадио неко зло. То зло ће да усахне, да увене, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше радовање. Треба да га похвалимо не кад је победио другог у нечему, већ кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.
Зашто се код деце јављају страхови и како се они превазилазе?
– То све зависи од понашања околине и родитеља. Ниједан страх код детета, ниједну грешку коју дете направи, не треба драматизовати. „Јао, шта си то урадио? Како си такву глупост помислио?” – то се никад не каже деци. Све што се догађа треба испричати, распричати, расправити, у неком дијалошком односу, без пребацивања, тако да се не драматизују ситуације. С децом треба разговарати као с одраслима, на теме које њих интересују. Страх ће имати дете кад види да и мама има страх. Кад се мама унезвери што је он пао са столице. А ако она каже: „Сад ће то проћи”, па га пољуби, он одмах престане да плаче. По нашој физиономији, дете препознаје потребу да буде уплашено.
Има ли оправдања за батине као васпитно средство?
– Батине у породици никад нису добре. Могу се све ствари решавати без батина. Али, много је мањи грех ако, у некој ситуацији гнева, некад и пљеснемо дете, него ако се према њему лажно понашамо. Сваку лажност дете препозна. Препозна ако га тучемо из некаквих наших страсти садистичких, ако је то садизам одраслог над слабијим, кад је тај родитељ испразнио свој гнев, мрзовољу, свој тужан живот. Препозна и кад се појави очај због њега, па смо га ошамарили. Батине не могу никога васпитати на добро, нити се може научити батинама да неко некога воли. Батине, шамар, увек су пад родитељства и васпитања. О сваком шамару који родитељ удари свом детету, може да се напише мали роман. Не можемо шамарима и батинама васпитавати дете. Јер, ако почне да се боји бола, оно ће престати да се боји моралног пада. А ако се не боји моралног пада него бола, свагда тамо где нема бола, он ће ићи у морални пад. Имамо доказа томе: сва деца која краду и која су делинквенти, млаћена су зверски од својих родитеља. Батина није никога научила да се окане порока и да се окане неморала, чак је и гурала у неморално понашање.
Како тумачите став да је „батина из раја изашла”?
– Да је батина била ваљана, не би ни излазила из раја.
Каква је васпитна спрега школе и родитеља?
– Киркегорд је, средином 19. века, учио како да ми подучавамо: морамо да разумемо како онај други разуме и шта разуме, и са те позиције да га поведемо ка оном што мислимо да треба да разуме. То треба да знају учитељи у школи, проповедници у Цркви и родитељи у раду са децом. Питам се, кад дете дође из школе и има слабу оцену, да ли тад родитељ учини напор да схвати зашто дете то не зна? За коју руку да га ухватим на тој његовој тачки гледишта, да с њим ишетам на неку ведрину, на неки простор где он може да разуме? Зашто бежи од школе? Коменски, творац садашњег масовног школства у 17. веку, каже да школа не сме да даје детету ништа што дете не разуме или не воли. Погрешан је став да школа не треба да васпитава, него само да даје информацију. Васпитава и простор где си ушао – да ли је тај простор неуредан, да ли је чист, да ли ту има књига, или има само фудбала, или нема ништа. И кад изађемо на улицу – како ходамо, како смо обучени.
Какав однос према детету треба да имају супружници који се разводе?
– Развод је увек распадање једне целине за дете. Врло је важно да родитељи, ако воле своју децу и ако морају да се разведу, не смеју једно о другом да причају детету ружно. Дете мора да зна да га његови тата и мама воле и да су они за њега најбољи на свету. „Није ми мама била добар другар, и зато смо се развели. Али, тебе волим”. Не сме дете да посумња да га његов тата не воли, да не плаћа алиментацију. „Ето како те твој тата воли!”, то се никад не каже пред дететом, ако га волимо. Свако од нас жели да има најбољег тату и најбољу маму. То је основно правило развоја. Тамо где тата и мама пакосте једно другом, значи да користе дете за своје личне потребе и зависности.
Родитељи често стоје пред дилемом: како да дете васпитано на традиционалним, здравим основама, опстане у данашњем обесмишљеном свету?
– Оно што је важно је да научимо себе – ако мислимо и нашу децу – да верујемо да смо на правом путу и да је оно што радимо исправно. Да другога не осуђујемо одмах чим смо га срели, да покушамо да нађемо разлог његовог гнева, његовог неразумевања наше позиције. Да научимо дете одмалена да се игра „Не љути се, човече”. Ако победи – лепо; ако изгуби – да то издржи. Ако је неко зао и прави непријатности, да научимо да га избегнемо или да му помогнемо да увиди да је зао. Ако ми на његово зло одговарамо нашим злом, онда је проблем озбиљан. Хришћанска породица мора да се понаша мудрије од других породица, да има зрелији однос према животу. Основни проблем зрелости је да свако задовољство морамо моћи да одгодимо, за неки виши циљ. Хришћанска породица је сигурна у себе, покушава да разуме другога, ту је у предности над другима. Не можемо ми, ако се понашамо пристојно, имамо мању зараду, да гледамо комшију који има огромну зараду и прави куће и виле јер има неке дохотке које ми немамо. Проблем је што ми имамо хришћански концепт живота, а осећамо се неспособним пред онима који су успешнији од нас. Онда долазимо у конфликт са самим собом. Ту је проблем хришћанске породице, што падне у свом хришћанском концепту. Морамо знати да живимо у свету у ком се сада фаворизује зло, у ком се фаворизује лаж. Такво је било и Римско царство, такве су биле све империје које су владале светом. Али, хришћани су постојали у свим империјама као језгро и темељ људске добробити. Треба да издржимо у томе да знамо да је врлина наш смисао живота. Не постижемо је увек, али кад постигнемо, да се поносимо тиме пред самим собом.