Најгори је злочин учињен у име Бога, то је страшна увреда Бога – чим се тако поступа, човек је угрожен, а где год се не поштује Божји закон, тамо је човек у опасности. Ове речи кардинал Винко Пуљић, надбискуп врхбосански, изговорио је имајући на уму не само општу мисао и осуду „злочина у име вере”, већ и ратове из деведесетих година. Да ли су цркве и верске заједнице на нашим подручјима свесне своје одговорности? „Не могу говорити у име других, али у име Католичке цркве – жестоко критикујемо ту манипулацију верским осећањима да се ствара мржња против других и другачијих, поготово кад су у питању злочини”, рекао је кардинал Пуљић. У интервјуу за „Политику” објашњава да, отприлике, једном годишње походи Србију, на позив београдског надбискупа Станислава Хочевара или на позив неког од бискупа. Прошле суботе служио је мису у београдској катедралној цркви Вазнесења блажене Девице Марије.

– Храбрим ту заједницу у постојаности, изграђивању заједништва и сведочењу јеванђеља. Важан је дух вере и молитве у свакидашњем животу и раду – каже кардинал Пуљић.

Од 1997. године у Босни и Херцеговини постоји Међурелигијско веће БиХ, чији сте и Ви члан, заједно са великодостојницима Исламске заједнице, Српске православне цркве и Јеврејске заједнице. Колико ово међурелигијско тело помаже у побољшању односа припадника различитих вероисповести и положају цркава и верских заједница у БиХ?

Мени је било јасно да једном рат мора стати и да ће се морати изграђивати мир. Тај мир треба сви да изграђују, али на посебан начин – он се мора темељити на духовним и моралним вредностима. Зато је веома важно помирење, праштање и поверење градити на начелима вере и морала. Зато смо почели изграђивати Међурелигијско веће. Оно није надверско нити натполитичко тело, него пут дијалога и разумевања. Зато смо кроз све ове године сарадње тражили оне додирне тачке – шта можемо учинити на друштвено-политичком подручју, а да се не мешамо у политику, него уграђујући духовна и морална начела у нека подручја живота. Наша сарадња је допринела да се донесе Закон о црквама и верским заједницама: права и слободе, затим смо заједнички порадили око конфесионалне веронауке у школама… Ових дана излази књига која представља наше верске заједнице и цркве у Босни и Херцеговини на локалном језику и на енглеском језику. Има још много подручја где смо радили заједно.

У једном интервјуу изјавили сте да је међурелигијска сарадња на нашим просторима оптерећена етничким интересима, да су црквени великодостојници под притиском од својих етничких вођа и да се од њих очекује да се брину за сопствене националне интересе. Да ли и данас постоји овакав притисак?

Коинциденција је да један народ етнички припада и једној цркви или верској заједници. Није једноставно издићи се из тих оквира и градити на духовним и моралним темељима, уграђујући те вредности у културу и историју етничке заједнице. Политичари често, гледајући интерес постизања власти, радо посегну за верским осећањима, када им треба, а онда иду својим путем. Није лако ускладити подручја рада, а да не задиремо једни другима у надлежност, него зането радимо за добро народа. У тим политичким интересима им засмета критика, коју, по савести, морамо проговорити, па онда долази реакција са стране моћи. Није то само случај с локалним политичарима, него и са неким структурама међународне заједнице.

Наслеђе Другог светског рата, по мишљењу многих, оптерећује односе СПЦ и Ватикана, али и католика и православаца на овим просторима. Да ли и Ви имате тај утисак?

Када говорите о наслеђу Другог светског рата, треба рећи да се све време није објективно приступило анализи рата, него се стварао мит, који је оптеретио односе Католичке цркве и СПЦ, а и два народа. Мир се темељи на истини и правди, а не на оптуживањима. Ту ће морати да се приступи хладније главе и објективно, а не набојем национализма, који је јако присутан. Без те истине – не може се градити поверење. СПЦ треба да отвори пут дијалога који неће ићи путем оптужби и мита, него тражити пут поверења кроз студиознији приступ и објективније проучавање. Предуго се само оптужујемо, уместо да више кроз молитву и поверење у духу јеванђеља изграђујемо боље сутра. Јеванђељско је правило: што не желиш да теби други чини, не чини ни ти другоме, и обратно. Мислим да су врло пристрасне оптужбе у односу на блаженог Алојзија Степинца. Барем би требало да поштујемо осећања једних према другима. За нас католике, он је блаженик, без обзира на то како неки просуђивали о њему, из разних оптерећења.

Изјавили сте да није време за папин долазак у БиХ, јер постоји превише негативног набоја и снажно је изражена неједнакоправност Хрвата католика у земљи.

Домаћи људи у БиХ добро су ме разумели, јер су свесни стварности у овој земљи. Иако би његова присутност и позитивна порука била добродошла, важно је створити услове у кући. Превише је подељености или, боље рећи, супротстављености у друштвено-политичком животу. Уједно, постоји опасност да свака ствар буде изманипулисана, па би могло бити више штете него благослова. Јавно мњење је оптерећено негативном климом из медија.

———————————————-

Злобна тумачења о унијаћењу

После најава из врха СПЦ да би папа могао посетити Србију и Ниш 2013. године, део цркве и верника бурно су реаговали, добрим делом позивајући се на догађаје из Другог светског рата, али и сматрајући да је то пут ка унији. Да ли сте пратили ове најаве и реакције и какав је Ваш утисак о њима?

Велика је штета што се таква клима створила због идеје да се 2013. године нађу патријарси и папа на окупу, заједно као хришћани. Злобно је тумачење да би то одмах било унијаћење. Велика је штета то што се ми хришћани не зближавамо упознавањем и поштовањем, била би већа духовна снага коју бисмо унели у ту Европу, која све више постаје расхришћањена. Што се тиче наслеђа Другог светског рата, кривица је на нама – што живимо од митова, а не од објективне истине. Треба имати храбрости и истинољубивости, па сваку ствар назвати правим именом.

Јелена Чалија

објављено: 10.08.2011.

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (4)

Последњи коментари