Карл Фридрих Мај

Карл Фридрих Мај (Ернстал (Ernstthal), 25. фебруара 1842. – Радебоил (Radebeul), 30. марта 1912.), је био немачки књижевник.

Карл Фридрих МајПревођене на тридесетак језика, његове су књиге објављиване у рекордним тиражима, а најпознатије су:

„На далеком западу“
„Ловци на медведе“
„Кроз пустињу“
„Винету“
„У царству сребрнога лава“
„Благо у сребрном језеру“
„У Балканским гудурама“
Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, а узор су и за многе стрипове.

Карл Мај је написао 73 романа укупне дебељине два и по метра.

Укупни тираж његових књига прелази 100 милиона примерака.

Карл Мај је рођен у Ернстхалу, у месту недалеко од Хемнитза, он је дошао 1842. на свет као пето од четрнаесторо деце ткача и бабице. Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда.

Мај је био добар ђак. У 14. години један принц му је дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године кнежевски питомац био је избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али је и оне било невоља. Човјек код којег је становао тужио га је управи школе да наговара његову супругу на неморал. Више није могао наставити школовање за учитеља. Осуђен је на 6 година затвора када је украо сат једном ученику.

Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара.

Прву књигу је написао у затвору. У Америку о којој је толико писао отишао је тек пред крај живота.

Дела [уреди]
Главни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су:

„Винету”
„Олд Шурхенд”
„Благо у Сребрном Језеру”
„Ђаво и Јуда”
„Божије Рођење”
„Син Ловца на медведе”

Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Најпознатије књиге из овог „Арапског циклуса” су:

„Кроз пустињу”
„Кроз дивљи Курдистан”
„Од Багдада до Стамбола”
„У Балканским гудурама”

У трећи циклус спадају дела:

„Лав крваве освете”
„У лађама Вавилона”
„Тврђава у планинама”
„У крају сребрног лава”
„Скамењена молитва”

Драган Великић
Европа „Б“
1.

Кад кажемо „Европа“, не мислимо на Молдавију, Босну или Србију, јер географска одредница није сама по себи довољна да би се припадало партеру тог појма. Партер је Европска заједница. А изван шенгенских зидина простиру се галерије на којима чекају земље европске периферије да се једнога дана спусте у тај обећани партер. Када је у питању Србија, или тачније, Југославија, разлог за скоро десетогодишње протеривање, чак и са галерије појма „Европа“ свакако су ратови на Балкану током протекле деценије. Оног часа када се догодио рат, та земља је престала да буде европска.

„Европа“ је једна норма која се не своди само на удобне и тачне возове. Међутим, Европа су и возови. И нимало случајно, возови који са европских галерија стижу у европски партер – свеједно да ли је то мађарски „Бела Барток“, хрватски „Мимара“, српска „Авала“ или пољски „Варшава-Експрес“ – изгледом, комфором и тачношћу јесу на нивоу европског страндарда. Слутим да ће земље Источне Европе ући у уједињену Европу тек онда када им на домаћим линијама буду саобраћали исти онакви возови какви их повезују са Западом. А пример Велике Британије потврђује моју претпоставку.

Изгон Југославије из Европе почео је возовима. Почетком деведесетих година Београд преко ноћи ишчезава из редова вожњи европских железница. Нема га ни на аеродромским билбордима. И не само то. Због санкција међународне заједнице према Југославији, немогуће је било послати пошиљку тежу од двадесет грама из неког европског града у ту земљу, која је постала кућа без броја. Строги режим виза претворио је Југославију у карантин. И тако је пасош земље који је деценијама био најтраженији на црној берзи, будући да су Југословени без виза путовали како на Запад, тако и на Исток, сведен на безвредан папир са којим се могло путовати само у неке суседне земље. Свака изолација временом ствара ендемски свет у којем почиње да се буди бункерски менталитет. Недавне политичке промене у Србији вратиле су ту земљу на галерију, у последњи ред, одакле јој предстоји дуг и напоран пут, чији коначни циљ је свакако европски партер.

Појам „Европа“ као да је лишен негативних конотација. Европа је простор где је остварен високи квалитет живота. То је простор реда и мира. Барем тако Европу виде сиромашни рођаци са њене периферије. Они се годинама спремају да уђу у ту уједињену Европу. Постоји поглед Европе који она замишља као поглед периферије њој упућен. И тај поглед она жели да јој и периферија потврди као свој властити поглед. Тачније, њено тржиште често тражи од периферије да јој уместо аутентичних уметничких дела испоручује стереотипе који су временом постали званична верзија култура земаља европске периферије. У томе би пре свега требало тражити разлоге за успех неких филмова, позоришних представа и књига које вешто филтрирају све оно што се не уклапа у створени клише. Тако долазимо до парадокса да се у земљама европске периферије тј. Источне Европе, судећи на основу неких уметничких дела, дешава не оно што им се уистину дешава, већ оно што као њихова стварност постоји у мишљењу Европе.

У време опште глобализације, јединствених компјутерских програма, моде, супермаркета и трговинских центара, могуће је у тако различитим просторима купити исте производе, од грчких маслина и бугарског јогурта до данског бутера и италијанске пасте, од француских парфема и португалске обуће до шведског намештаја и швајцарских сатова. Сви ћемо једног дана имати исту понуду, и на сваком месту биће могуће купити све. Као последица опште глобализације, сва места ће запасти у ужас истости. Па ће и путовања постати сувишна. Јер, до онога што је исто не може се допутовати.

Ипак, за сада је то само привид да је исто, заиста исто. Лиценце јесу све бољег квалитета, и оригинал ће ускоро постати сувишан, међутим, још увек постоји разлика између „милка“ чоколаде и „нестле“ кафе произведене у Швајцарској или Немачкој од мађарских и чешких лиценци. Читава индустрија „истог“ инсталирана је на европској периферији, тако да лиценце, назовимо их „Б“ производи, снабдевају Европу „Б“, како би се задовољиле потребе становништва тог региона. Ту, наравно, не мислим на пиратске производе сумњивог порекла. И ништу ту лоше није, јер то је једна реалност. Уосталом, српска coca-cola по многима је боља од француске. Производни програми мултинационалних корпорација претварају читав свет у једно место.

2.

У последњих неколико година само је један филм са Балкана доживео велики успех на Западу. Ради се, наравно, о филму Емира Кустурице, Underground. Иако су артистички квалитети овог филма неоспориви, уверен сам да они нису пресудан разлог за његов успех. Овај се разлог пре налази на равни садржаја, на равни слика о Балкану које су Западу понуђене. Подсетићу вас: у овом филму Балкан је осликан као место оргија, место чистог лудила, као један простор у коме се само једе, пије, пева, води љубав и убија, дакле, скоро као једно митско место, дивљи простор у коме је све допуштено. Ништа није парадоксално у чињеници да је управо оваква слика Балкана задовољила око Запада, јер она је потврдила, чини ми се, јавно неизречену, фантазматску претпоставку Запада о онима са Балкана као некима који су од нас, са Запада, потуно различити, и учврстила веру Запада у властиту јединственост и недостижност. Оваква представа о Балкану изазвала је задовољство у погледу Запада, јер је Западу понудила управо оно што је он желео да добије као слику о самом себи, као потврду властите савршености.

Када је у питању књижевност, Запад се отвара за ону врсту књижевности са Балкана, која тематизује одсуство демократичности, која вапи за таквом демократичношћу, која стално за мерну јединицу узима Запад, другим речима, отвара се према оној литератури којој је слика Запада оно што је тематски организује. У оваквој литератури, западни поглед поново може да ужива, да себе увери како је апсолутно жељен, да себи потврди како је на добром путу. У оваквој литератури, Запад нарцистички ужива у себи самом као у недостижном предмету жеље другог. За ону врсту литературе, која на Балкану, такође, постоји, чији поступци и теме нису профилирани „политичким“ или идеолошким предусловима, за литературу која се не своди на некакво сведочење о суровом животу европске периферије, за литературу коју бих назвао „чистом литературом“, тј. литературом окренутом себи и преиспитивању литерарних могућности језика, Запад је, колико ми је познато, прилично затворен. Јер, претензије које оваква књижевност има, претензије на уметничко експериментисање, западни културни простор чува за себе, он само себи мандатира право на обрате и преокрете у књижевној пракси. И ово је, такође, једноставно објашњиво: само тако Запад може да „осигура“ властиту доминацију, да потврди идеалну слику о себи као о простору у коме се врше софистицирани духовни „захвати“, и да продужи са својим нарцистичким самоуживањем.

3.

Не постоји такав процес електролизе којим би се један књижевни свет довео у стање грађе из које је настао. За једног писца трећи родитељ је лектира на којој је растао, на којој се формирао његов свет. Лектира је име матичне луке исписано на крми брода. И, наравно, може се бити писац једног простора, а да се физички у том простору не борави, као што ни бродови швајцарских поморских компанија не упловљавају у земљу чија се застава виори на њиховим јарболима.

Писање је покушај да се сагледају неки други могући животи. Сингер је у праву кад каже да писац није онај који се сећа, већ онај који измишља властито сећање. Сећања своја и „туђа“ (јунака), можемо измишљати уколико носимо чежњу за дописивањем живота, не зато што смо незадовољни сопственим животом, већ зато што сваки писац живи у својим књигама могуће варијанте оне једине стварности.

А измишљање мог сећања почело је једног новембарског дана 1958. године, када се београдски воз зауставио на пулској риви, на колосеку који као да нестаје у мору. Следећи призор осветљен је сијалицом у дну широког емајлираног абажура: соба хотела „Централ“, који се давно, у време када је Пула, град мог одрастања био италијански, звао „Милано“. А у време Аустроугарске, почетком прошлог века, када је у Пули неколико месеци живео ирски писац Џејмс Џојс, тај хотел носио је назив „Европа“.

Верујем да сваки писац поседује скроман број тонова, призора, шумова и мириса доживљених у детињству, у оном „неисторијском“ периоду свога живота, дакле, у властитом миту. То су кулисе са којима ће увек изнова, у свакој следећој књизи, градити свет изналазећи оно што је неисцрпно: комбинације. Сваки писац носи у себи део глобуса, свеједно да ли је то Макондо или Буенос Аирес, Александрија или Даблин, Трст или Берлин. Писање и јесте вештина претварања унутрашње мапе у систем знакова. Хајнрих Шлиман је трагајући за Тројом користио Хомерове мапе. Иако археолог аматер, Шлиман је разумео поруке скривене у стиховима Илијаде. А ирски писац, Џејмс Џојс саградио је читав један град добро проучивши путање Одисеја. Сањао је Даблин у Трсту, Пули, Цириху, Паризу. Многе улице старог Трста преселио је у Даблин, као што је осетљивим слухом дозивао имена из телефонског именика, и даривао их својим јунацима. У „уличном намештају“ Даблина препознао је онај непропадљив слој.

А трајање је и пропадање, труљење. Чин препарације подразумева сламу и вату, етерична уља, киселине и барем пар стакленаца уместо очију. Али, те стаклене очи виде дубље од трошних, слузавих пиљака, те очи чују шумове речи, звук који крије непознато порекло. У дубоким слојевима језика постоји шифра, графичка и звучна, а оно мало значења што исцури као млаз песка на светлост дана називаћемо у својој глупости коинциденцијом, судбином.

Књижевна радионица је складиште. Креација се састоји у начину претраживања тог складишта. Талог из којег сваки писац гради свој литерарни свет јединствен је и непоновљив као отисак прста. Верујем у прикривене паралелне светове који нас окружују и чије трептаје само понекад приметимо. Писац заправо трага за тим вибрацијама. Као паук, писац плете мрежу, из себе самог, из свог талога. Као горњи и доњи притисак у човечјем телу, тако пулсирају свет стварности и свет литературе. Моја кула, у којој сам станар откако сам ишчитао романе Карла Маја, саграђена је од Сервантесовог хумора, тескоба Итала Звева, кружних путања Џејмса Џојса, панонских успомена Данила Киша, од месечарства Хермана Броха. Споне које ме повезују са другим књижевним световима, невидљиве су попут „колонијалних стилова“.

Писац нема другог идентитета до у литератури. Или су то можда подаци из пасоша? А тек рођење? У мом случају, чињеница да сам рођен као Србин у Београду, а одрастао у хрватском граду Пули на Јадранском мору, постоји пре свега као начин улажења у литературу, прво као читаоца, а затим и као писца. То је та посебност која се добија рођењем и случајним кулисама међу којима растемо. Касније, на ту посебност, таложе се подаци из биографија омиљених писаца и слојеви њихових књига. Таложе се простори кроз које само прођемо ноћним возом, као што се таложе и речи језика које не познајемо.

Као дечак, често сам шетао пулским гробљем Monte Ghiro. У старом делу гробља, међу чемпресима, налазе се и данас трошне надгробне плоче које откривају имена данских, холандских, шведских официра и инжињера који су средином 19. века градили пулску луку и арсенал. Налазио сам и имена мађарска, славенска, јеврејска, италијанска, германска. Све је у вези, говорио је класик српске књижевности, Милош Црњански. У његовим путописима, препознајем шум Дантеових терцина, као што апсурдне ситуације Гогоља наслућујем у причама Набокова. Као што густ ваздух ентеријера Бруна Шулца испарава у причама Кишовог породичног циклуса.

„Перпетуум мобиле“ књижевне грађе је моћна материја која преноси записе „осетљивима“.

Пријатељ који је дуго живео у Риму, причао ми је како лети, рано ујутро, за ветровитих дана, црвенкаста прашина прекрива аутомобиле на улицама. Када је једном питао неког пролазника одакле тај прах, добио је следећи одговор: „То је песак из Африке“.

ЕВРОПА У ПЕРИОДУ 1918 – 1933

“Рат је наставак политике
другачијим средствима” – Клаузевиц

У другој половини 1918. године, кајзеровска Немачка је преживљавала своје последње дане под ударима надмоћнијих снага Антанте.”Хаос је захватио нашу морнарицу, неумитно се руши поредак који је са толико љубави и напора стваран вековима … Немачка држава и њена војска више никада неће бити обновљени са таквом величином и сјајем какве су биле до само пре неколико година” – са сетом је писао чувени банкар Курт фон Шредер.

Када је пораз централних сила у првом светском рату већ био очигледан, састали су се 16. маја 1918. године у Диселдорфу најутицајнији представници пословног света Немачке да би одредили главне правце своје даље економске и политичке активности.У великом каменом здању “Шталхоф” разговарали су моћни индустријски магнати Тисен, Фиглер, Кликнер, Стинес, Кирдроф, Пенсген и други.Закључили су да ће Немачка и после капитулације остати по привредном потенцијалу, кадровима и природним ресурсима “најснажнија земља у Европи”.Због тога она и даље мора да контролише путеве који воде ка Русији, Украјини, Пољској, Финској, Литванији, Летонији и Естонији.

Још не доживевши коначни слом, немачки индустријалци су већ рачунали на реванш.Силе Антанте принудиле су кајзеровску Немачку да 11. новембра 1918. године потпише у Компјену примирје, уз тешке и понижавајуће услове.Али и поред тога, оружане снаге Немачке задржале су и даље снажан утицај на политички живот у земљи.Тако је 20. децембра 1918. године (тј. у периоду између примирја у Компјену и потписивања Версајског мировног уговора) на састанку Команде копнених снага генерал К.Шлајхер предложио дугорочни програм обнове земље у три етапе.У првој етапи требало је извршити политичку и идеолошку консолидацију, у другој обновити привреду и у трећој прећи на активну спољну политику.

“Хтео бих сада да одржим две здравице.Прву – у част прошлости и величанствених успомена.Другу – за садашњи тренутак и будућност.Зато нека нам барут буде сув, а мечеви наоштрени.Наш циљ је јасан, наша снага је у спремности, код нас нема места за песимисте.Наздрављам нашем наоружаном народу! Наздрављам Немачкој армији и њеном генералштабу! Живели! Живели! Живели!”.Ове речи је изговорио цар Виљем II на прослави 105-годишњице рођења фелдмаршала Молтека – 26. октобра 1905. године.Свечаности су присуствовали водећи немачки генерали и политичари, који су одушевљено и уз бурне овације пропратили поруке садржане у царевој здравици:”Из Велике Немачке империје произаћи ће светско царство – наставио је император – Тамо где је немачи орао запосео територију и заорио своје канџе, та земља ће постати и остати немачка”

Читава филозофија, политика и пракса Првог, Другог и Трећег Рајха потврђивали су познату изреку да Немачка “није држава која има армију, већ је армија која има државу”.Крајем 1918. та империја се распала, немачка војска је поражена, а немачка радничка класа је подигла новембарску револуцију.Немачка грађанска класа и буржоазија се нашла у ћорсокаку, па ипак нису видели други пут осим већ постојећих магистрала милитаризма.

Први светски рат је разорио привреду Европе и битно пореметио односе на светском тржишту, зараћене земље су све више западале у економску и политичку зависност од Сједињених Америчких Држава, чији се доходак само од дивиденди повећао са 692 милиона долара (у 1914. години) на 6 милијарди 704 милиона долара у 1919. години.Чак се и Енглеска вечити светски поверилац задужила у САД 8 милиона фунти стерлинга; Дуг Француске је био неупоредиво већи и достизао је 238,5 милијарди франака.Италија је позајмила 43,4 милијарде лира, а Немачка чак 93 милијарде марака.Оволики је био немачки дуг на дан 1. октобра 1918. године, али се већ 1920.године попео на 183 милијарде марака.Ако се ту урачунају и дугови појединих немачких покрајина онда је тај дуг износио око 206 милијарди марака.

У јеку првог светског рата у Русији је 1917. године избила октобарска револуција.На слици Владимир Илић Лењин говори војницима Црвене Армије

ВЕРСАЈСКИ УГОВОР

У Немачкој је 9. новембра 1918. године започео генерални штрајк који је захватио целу државу.Истог дана букнуо је и оружани устанак радника.Цар Виљем II био је принуђен да абдицира.Вођа револуционарног пролетеријата Карл Либкнехт прогласио је у шеснаест часова поподне Социјалистичку Совјетску Републику, чему су се супроставили лидери десних социјалдемократа Шејдеман, Бауер, Баденски и други.Они су захтевали стварање Слободне Немачке Републике, односно буржуаске државе коју би толерисале силе Антанте.Склопили су савез са командантом армије, монархистом Паулом Хинденбургом, ради заједничке борбе против револуције и успели да приграбе власт у земљи.

У јануару 1919. је поново избио устанак пролетера који је у крви угушен 15. јануара при чему су убијени и вође револуције Карл Либкнехт и Роза Луксембург. 31. јула 1919. је образована Вајмарска Република.Овај догађај се одиграо непосредно после потписивања Версајског мировног уговора.Версајским уговором такође је озваничен распад Аустро-Угарске Монархије и стварање на њеним рушевинама нових држава – Југославије, Чехословачке, Мађарске и Пољске.У Версају је такође потврђено да су се од Русије одвојили дотадашњи њени делови и постали независне државе Финска, Литванија, Естонија и Летонија.Ове последње три државе су се одвојиле уз помоћ немачких оружаних снага које су се још увек налазиле на једном делу територије Русије (Украјина и Белорусија).Побеђена Немачка је својим потписом признала капитулацију.Уговор је ступио на снагу 10. јануара 1920.године, али га сенат САД није признао.САД су такође одбиле да потпишу уговор о приступању друштву народа које је формирано у Паризу.Разлог је била политичка изолација којом се у то време руководила ова земља.

На захтев водећих земаља Антанте у Версај није позвана делегација Совјетске Русије, коју већина држава учесница није ни признавала.

Немчка је била принуђена да врати Француској Елзац и Лотарингију у границама из 1870. године.Пољској су враћени Познањ, део балтичког приморја и неке области западне Пруске.Гдањск (Данцинг), и његов округ, у коме су већину чинили Пољаци, проглашен је слободним градом.Белгија је добила Малмедски и Ејпенски округ, као и покрајну Морене.Италијани су добили Истру, Трст и Горицу, Задар са околином као и нека острва у Јадранском мору.У Версају је одлучено да се индустријска област Сар стави у наредних петнаест година под управу друштва народа.Међутим, чувени сарски рудници предати су Француској.Немачка је такође остала и без свих својих колонија у Африци и Азији.

Важна одлука Версајског мировног уговора односила се на забрану Немачкој да држи копнену армију већу од 100 000 људи.Такође јој је наложено да укине општу војну обавезу и главнину своје флоте преда силама Антанте.

ПОБЕДНИЦИ НАОРУЖАВАЈУ ПОБЕЂЕНОГ

Светска економска криза (1929-1933) захватила је све капиталистичке земље.Посебно тешко се одразила на најразвијеније државе.На десетине милиона радника је остало без посла, а село се нашло у још горој ситуацији.Најтеже је било у САД и Немачкој.Индустријска производња је смањена за више од једне трећине.Масовно су затваране фабрике.Уништаване су огромне резерве хране и сировина, мада су због опште беспарице сиромашни слојеви буквално гладовала..Уништавана је летина на њивама, бразилски плантажери су читаве вагоне кафе бацали у море да би задржали ранију цену.Више од 26 милиона радника је остало без посла.Материјална штета се приближавала губицима из првог светског рата.

Из године у годину стање у Немачкој се све више погоршавало.Значајна издвајања у војне сврхе (упркос одредбама Версајског уговора, које су ограничавале наоружање Немачке) односила су велики део националног доходка.Више од пет милиона радника је отпуштено са посла.Немачку је захватио талас штрајкова и масовних демонстрација.Класна борба се заоштравала, долазило је чак до физичких и оружаних сукоба.

Економска криза није зауставила трку у наоружању.Напротив, расходи за наоружање су расли и водеће државе виделе су у томе излаз из постојеће ситуације.Готово све државе су озбиљно изучавале ратну вештину, школовале војни кадар, обучавале резервисте и војни обвезнике.Већ крајем двадесетих година милитаризација Јапана је попримила широке размере.Формирано је више националистичких организација – “Друштво вишње”, “Друштво за заштиту државе”, “Кодо”, “Група државне контроле” … Немачка је предњачила у милитаризацији друштва.Немачка армија је из домаћих фабрика добијала модерно наоружање, а из војних академија нове кадрове.Све је то чињено супротно члану 177. Версајког мировног уговра који је изричито забрањивао цивилима да се баве војним пословима.Исти уговор је укинуо Немачкој општу војну обавезу.Немачкој је забрањено да има тенкове, авијацију, тешку артиљерију, док јој је ратна морнарица сведена на строго ограничени број и врсту бродова, уз изричиту забрану да гради или набавља подморнице.

Али Немци су разним заобилазним маневрима, чак уз прећутну сагласност Енглеске и САД изиграли ове уговоре.

НАСТАНАК НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗМА

Адолф Хитлер је рођен 20. априла 1889. године у аустријском градићу Браунау (у близини Линца), смештеном на реци Ин.Хитлер је похађао средњу школу у Линцу и није успео да је заврши.Отишао је 1906. године у Беч, и покушао да се упише у сликарску академију, али је одбијен због недовољног талента.Није могао да студира ни архитектуру, јер због незавршене средње школе није испуњавао услове.Хитлер се враћа у Линц, а потом се 1907. године дефинитивно настанио у аустријској престоници, успевши некако да после очеве смрти себи издејствује “сиротињску пензију”.Убзо му је умрла и мајка па је из њеног наслеђа примио 7000 круна.То су биле сасвим солидне паре за пристојан живот без икаквог допунског рада

У Бечу је Хитлер остао све до 1913. године.Те године је детаљно описао у својој књизи “Мај камф”, која ће касније постати библија национал-социјализма.Када је сав новац потрошио и остао само на очевој пензији, нашао се практично на улици.Издржавао се од случајних зарада, са којима је једва састављао крај са крајем.Био је помоћни радник на грађевинама, носио је кофере на бечкој Западној железничкој станици, чистио је снег, прао прозоре …Касније је почео да црта бечке културне споменике и улице те да их продаје пролазницима

Хитлерови биографи Даниел Мељников и Људмила Чорноја пишу да је у Бечу он читао свашта и без икаквог посебног реда.Читао је књиге о окултизму, из астрологије, авантуристичке романе Карла Маја, историјска дела, разне брошуре и булеварску штампу.Посебно му се допадао антисемитски, расистички часопис “Остара”, који је уређивао некадашњи калуђер Георг Ланц.Хитлер је у Бечу по сопственом признању, формирао свој поглед на свет, ударио “гранитне темеље” својој идеолошкој оријентацији.

1913. године прелази у Минхен, где је наставио да прима очеву пензију и да тргује својим цртежима.Имао је тада двадесет четири године.Неки историчари сматрају да је он побегао у баварски град како би избегао служење војног рока.Па ипак, Аустријанци су га пронашли преко минхенске полиције и преко свог конзулата наложили му да се јави регрутној лекарској комисији у Салцбургу.Међутим, комисија је нашла да је он “неспособан како за трупну тако и за административну службу у војсци”

У Минхену је сво слободно време проводио у пивницама и јефтиник кафеима.То су углавном била места где се уз шнапс, пиво и кобасице “бистрила” политика на домаћој и међународној сцени.

Када је 28. јула 1914. године Аустро-Угарска објавила рат Србији и после неколико дана ратни пожар захватио Немачку, Русију, Француску, Енглеску и низ других држава у Европи и свету, Хитлер је одлучио да се упише у војне добровољце. Цео први светски рат провео је као каплар.Рањен је у бици на Соми октобра 1916. године, а крајем истог месеца 1918. године отрован је и озбиљно повређен у последњој бици на Ипру, када су Енглези употребили бојне отрове.Одмах је упућен на лечење у војну болницу у Пазевалки.Хитлер је у болници сазнао за капитулацију Немачке.Било му је тридесет година када је изашао са лечења и послат у 2. резервни пук у Минхену.Тада се зарекао да ће његов будући живот бити посвећен “искључиво политици”.У то време побеђену Немачку захватила су општа депресија и разочарење.Војска је успела да угаси новембарски устанак 1918. године, и у крви је угушила Баварску Совјетску Републику.Комадант штаба Четвртог војног округа генерал-лајтнат фон Лосов наредио је да се формирају специјалне истражне комисије које ће трагати за учесницима револуције.Као добровољац, пријавио се за члана такве комисије и непознати каплар Адолф Хитлер.Средином 1919. године оне је увршћен у тајне агенте Специјалног контраобацештајног одељења којим је командовао капетак Карл Мајер.Касније се капетан сећао:”Када сам први пут срео Хитлера учионио ми се као пас луталица који себи тражи господара”.Први задатак који је Мајер поставио Хитлеру је био да овај оде у пивницу “Штернекерброј”, да боље испита карактер и циљеве тек основане “Немачке радничке партије”.То је била мала партија какве су у Немачкој сваког дана ницале и имала је пронацистички карактер.Хитлер је свој задатак одлично обавио.Убрзо се истакао као вешт контраобавештајац.То ће му омогућити да се упозна и стекне подршку и покровитељство капетана Ернеста Рема, начелника штаба војног комаданта Минхена. (Е.Рем ће касније постати вођа јуришних СА одреда.Када су нацисти дошли на власт 1933. године, унапређен је за министра Рајха.Али Рем је желео да дође на чело војске због чега је по Хитлеровом наређењу убијен у “ноћи дугих ножева” заједно са осталим вођама јуришних одреда.Хитлер је сем тога оптужио Рема да је хомосексуалац).

Нацистичкој странци почеле су да прилазе и најистакнутије војне личности, као и финансијски и индустријски магнати.Блиске односе са Хитлером успоставио је генерал Ерих Лудендорф, некадашњи начелник Источног фронта, о до 1916. године заменик министра одбране генерал-фелдмаршала Паула Хинденбурга.Нацизам је све више привлачио пажњу индустријских магната.Међу првима му је прискочио у помоћ са 100 000 златних марака шеф челичног труста у Рајнско-Бестбалској покрајини Фриц Тисен.

У ноћи између 8. и 9. новембра 1923. године, национал-социјалисти предвођени Хитлером и генералом Лудендорфом су извели неуспели преврат у Минхену, који је још познат као “пивски пуч”.Полиција и војска су употребиле силу и угушиле побуну.Хитлер и Лудендорф су се неко време крили али су убрзо пронађени и одведени на суђење.Лудендорф је ослобођен, а Хитлер и његови сарадници су кажњени.Пуштени су из затвора крајем 1924. године.У затвору је Хитлер написао “Мајн камф”.Неки историчари тврде да је он “Мај кампф” писао уз помоћ свог сарадника и затворског цимера Рудолфа Хеса.Други део “Мај камфпа” написан је 1928. године, а постојао је и трећи део који из неких разлога није објављен.

Што је Вајмарска Република западала у већу кризу, то је нацистичка партија повећавала своје чланство.Хитлерова странка имала је 1926. године око 17000 чланова, 1927 – 40 хиљада, 1928 – 380 хиљада, а крајем 1931 – више од 800 хиљада.Ово омасовљење одвијало се добрим делом и гутањем разних националистичких, расистичких и других групација и савеза.

Вођа нацистичке партије је ширио своје погледе и говорима на многобројним митинзима и састанцима широм Немачке.Тако је пред индустријалцима и водећим трговцима из Хамбурга рекао:”Бизмарку су се сви клањали и метанисали му.Зашто?Зато што широке масе воле срчаност и мужевност, јер су оне женствене, оне желе да их неко води, и не воле да их води онај кој би им говорио: ово се може урадити ако идемо овим путем, може се урадити и на други начин, другим путем, а може се и некако другачије.Масе воле човека који ће лупити песницом и рећи: ово је правилан пут ”.

Хитлер је 1926. године одржао говор пред индустријалцима Есена и Кенигсвинтера, а у априлу 1927. иступио пред 400 бизнисмена из Рура.Састанак је одржан у вили Густава Крупа, једног од најмоћнијих Немачких индустријалаца.Хитлерови погледи су одушевили индустријалце.Они су у Хитлеру видели снагу која је вољна да спречи сваку опасност од комунистичке револуције.Међу главним факторима за успех Хитлера била је чињеница што је он још од 1923. године почео да прима крупне новчане суме из иностранства.

Немачка индустрија се од 1920-1930 брзо развијала и један и по пута производила више него пре рата.Односно њен удео у светској индустријској производши износио је око 12%. Међутим у периоду од 1929-1933 индустријска производња се смањила за више од 40%.Очигледно је било да се владајући систем у Немачкој мора мењати.Постајала су само два пута, национал-социјализам или пролетерска револуција и социјалистички пут развоја.Ова друга опција плашила је не само немаче привреднике, већ и светске кругове, као и владе зададних земаља.Сви су они били спремни пре да сарађују са Хитлером него са неком немачком владом која би “мирисала на бољшевизам”.Готово половину чланства национал-социјалистичке партије сачињавали су људи без посла.Хитлерови СА одреди су сурово се обрачунавали са свима који би се супротставили нацистичкој пропаганди и политици.Они су организовали расправе са комунистима, нападали су њихове просторије, растурали им митинге и састанке, а често су прибегавали и убиствима.

Хитлерова партија добила је на изборима за Рајхстаг 14. септембра 1930. године шест милиона и четирсто десет хиљада гласова, односно осам путавише него две године раније.

ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА О РАЗОРУЖАЊУ

У мају 1932. године, под притиском крупног капитла, велепоседника и генерала пала је влада Хенриха Брининга.За рајхканцелара постављен је барон Франц фон Папен.Његов кабинет сачињавали су крупни индустријалци, банкари и генерали.

У фебруару 1932. године у Женеви је почела Генерална конференција о разоружању на којој је узела учешће и совјетска делегација.Истог дана Јапан је са мора, копна и из ваздуха напао Шангај и друге кинеске градове.Немачку је бринуло проблем, како да јој се врати право на наоружавање, то јест, како да се у том погледу изједначи са осталим земљама.У Версајском уговору пише да разоружање Немачке треба да буде предуслов за опште ограничавање наоружања свих земаља.Међутим, западним силама није било ни на крај памети да ограничавају сопствено наоружање.То је немачка делегација искористила и запретила је да ће напустити конференцију уколико се не ограничи наоружавањи и осталих потписница уговора.На крају је некако пронађен компромис на штету Француске.Наиме западне силе су се сложиле да Немачкој признају равноправност “у оквиру система безбедноси једнаког за све”.

У току конференције о разуружању Мусолини је на сваки начин хтео да Италију уврсти у одлучујуће факторе на старом континенту.У јесен 1932. Мусолини је одржао говор у Торину и рекао да Друштво народа због великог броја чланова запало у ћорсокак и није у стању да обезбеди мир у Европи:”Треба се хитно вратити на праксу из 19. века када је сва европска питања решавао „концерт великих држава“.Ту би поред Италије, у том концерту учествовали Енглеска, Француска и Немачка.Све остале државе би имале да слушају и играју онако како им свирају четири моћника, па би чак и велесила као што је био Совјетски Савез морао да прихвати арбитражу Рима, Лондона, Париза и Берлина”.Идеја Бенита Мусолинија о стварању “концерта” је наишла на одобравање у све четири земље.У време када су преговори за потписивање “Четворног пакта” улазили у завршну фазу у Немачкој је већ на власт дошао Адолф Хитлер. Енглези су са пажњом и разумевањем саслушали Хитлеровог емисара Алфреда Розенберга који је допутовао у Лондон “да би припремио англо-немачко приближавање”.Са друге стране СССР је био изричито против “Четворног пакта”, јер је у њему видео савез уперен против себе.”Четворни пакт” је изазвао и незадовољство земаља Мале Антанте, односно Југославије, Чехословачке и Румуније, које су сматрале да Француска издаје њихове интересе.

“Четворни пакт” је потписан 15. јула 1933. године у радном кабинету Бенита Мусолинија у Риму.Међутим, дубоке несугласице између држава потписница су спречиле његово оживљавање у пракси.Француска скупштина је одбила да ратификује “Четворни пакт”.Оживљавање “Четворног пакта” није уследило из још једног разлога.Немачка је 1933. године напустила Друштво народа.Хитлер је схватио да би му овакав пакт везивао руке у експанзионистичкој политици.Занимљиво је да је Ватикан био велики присталица “Четворног пакта” и да је његова дипломатија чинила све да се он ратификује.