Од нашег специјалног извештача

Картагина, Тунис – Каква јединствена прилика за разигравање маште!

Доле, у даљини туниског залива, замишљам савршено скројене, и савршено скривене, ратне и цивилне луке које су овај феничански град – пунски како су га звали Римљани – чиниле најмоћнијим и најбогатијим на Медитерану.

Ратна лука је циркуларна, друга правоугаона, што је несумњиво било грандиозно достигнуће фортификационе инжењерије 3. века старе ере. Прва је могла да штити чак 220 ратних бродова.

Ако је веровати легенди, онда је кроз чемпресе и пиније и грчка богиња Хера имала исти поглед. Обожавала је Картагину. Одлучна да од ње направи престоницу света, ту је чувала своје оружје и кочије. Није хтела да верује у глас да ће једног дана доћи неки људи који ће уништити богато насеље.

Појавили су се у другој половини 3. века старе ере. Римљани су стигли окружени ауром Виргилијевог епа „Енеида” о трагичној љубави Афродитиног сина, тројанског јунака Енеја, претпостављеног претка Римљана, и оснивача Картагине, краљице Елисе Дидо, луталица што је у преводу њено име.

Прво су се сукобили на Сицилији. Рат је завршен али поморска моћ Картагињана била је уздрмана.

Шетам брдом Бирса, картагинском тврђавом која чува једине, сасвим скромне остатке пунског града. Не мари. Ту је, могуће, пролазио Хамилкар. Биће да је загледан у исто море његов син, велики војсковођа Ханибал Барка, осмислио план по коме ће у време другог пунског рата његова армија прећи Пиринеје и Алпе, запретивши Риму као нико пре њега.

Никада им нису заборавили. Carthaginemessedelendam, Картагину треба уништити, упорно је у Сенату понављао Марко Порције Катон Старији. Није довољно победити, треба је уништити.

Послушали су га. У трећем Пунском рату Картагина је, после трогодишње опсаде, 146. године старе ере заузета. Римљанима можемо да захвалимо Колосеум, шетње Палатинумом и мноштво споменика њихове империје разбацаних по разним кутовима света, али према Картагини су били немилосрдни.

Преживели рата су или масакрирани или продати у робље. Град и 34 километра његових одбрамбених зидова су уништени и спаљени. Ватре су пламтеле најмање две недеље. Да би обезбедили да Картагина никада више не буде изазов Риму, поља около посута су сољу да никада више не би рађала.

Суровост је одавно пратиља цивилизација, па сем скромних остатака пунског насеља, остацима Малоховог светилишта и Ешмуновог храма, уз понешто некропола и глинених маски, од феничанске Картагине није остало ништа.

Ипак, тачно век пошто су је уништили, проглашавајући у међувремену Устику за престоницу своје афричке провинције, Римљани су се вратили.

Јулије Цезар је 46. године п.н.е. обновио Картагину и она је око 150. године нове ере постала други највећи град империје после Рима, са становништвом које је знало да досегне и до 700.000. Злехуда судбина тиме није избегнута.

Када су морални и војни темељи римског царства почели да се тресу, а хришћанство постало вера повлашћених, за Картагину је било касно. Сматрана за симбол декаденције, неумитно је почела да тоне.

Вандали и Византинци нису успели да је спасу. Арапски освајачи су римском доследношћу готово докрајчили град. Оно што је преостало, односили су векови.

Овога пута више није било опоравка. Недалеко према југу, нови град, Тунис, заштићен од освајача великом лагуном, попуниће вакуум.

Док шетам, једино ми преостаје да пратим уметничке реконструкције прошлости како бих замислио древну метрополу, њен Капитол, храмове, купатила или форум.

Попут оплата пирамида у Гизи, и овде су рушевине послужиле као грађа за куће које су доскора подизали богати Тунижани. Нова насеља блокирала су археологе.

Преостали су само римски капитоли и обезглављене статуе тадашњих патриција разбацани по невеликом простору, одеон, театар и афмитеатар, цистерне и терме по околини.

Почетком 16. века, сведочи један историчар, „другу престоницу западног света представљали су једна џамија, школа без ученика, 25-30 радњи и око 500 сељака који су, својом бедном сиротињом, карикирали ароганцију пунских сенатора”.

Како ли је све то изгледало? Зашто не проговори необичан бор који ме подсећа на либански кедар. Зашто ћуте раскошно пламтећи потомци буганвилија? Имају ли шта да кажу дуговечна стабла маслина?

Карт Хадашт, Нови Град како су га назвали Феничани када су овде стигли негде у 9. веку старе ере, више не постоји. Остала је прича која и данас распаљује машту.

Попут римских мозаика у музеју Бардо који прете слави Равене: Персеја како ослобађа Андромеду, Виргилијевих портрета, полунаге Венере у друштву два амора.

Препустите се.

„Онај ко незаинтересовано може да посматра рушевине Картагине, или не призове сцене њене славне прошлости и трагедије, мора да је, заиста, безосећајан”, написао је путник 19. века Едвард Блакер.

Carthaginеmvisitandemesse, Картагину треба посетити.

• пошаљите коментар
• коментари (2)

Последњи коментари