Аутобус који саобраћа на релацији Грачаница – Ниш – Грачаница превози и ових дана путнике уредно и на Мердару пролази релативно брзо, са уобичајеном процедуром. Сваког јутра смењују се приче – од оне ране јутарње да је и овај пролаз блокиран, „тај и тај није прошао“, преко приче човека који је био код адвоката у Приштини, па је био у (не)прилици да гледа пролазак погребне поворке убијеног полицајца. Било је, вели, и Срба, политичара и телохранитеља, пребројано мало. Политика је увек мултиетничка.

Свештеници су исељени из својих домова крај цркве у Приштини, из безбедносних разлога. Да ли су се политичари запитали шта је са оних тридесетак српских душа које тињају расуте по том узаврелом граду.

Скупштина Косова је у дугосатној расправи донела свој политички акт. За то време политичари у Скупштина Србије нису могли да се договоре да ли ће расправљати о теми званој Косово и Метохија.

„Имају заказане аранжмане за летовање…”, рече један обестан млади човек и поче да набраја ко где летује… Ваљда се све преко Интернета може сазнати.

Онда су се ипак састали и расправљали.

Живот тече, мутан као река протиче кроз Грачаницу.

Ових дана кроз Грачаницу и на свим путевима, у свим правцима пролазе свадбене колоне. Обавезна је црвено-црна застава, а тек понекад придодата је и плава са звездицама. Пре неколико дана у једној луксузној колони са сатенском заставом било је седам оних белих дугачких лимузина у којој се обично вози млада. Било је још две црне исте такве лимузине и много џипова, кабриолета у којима су жене стојећи играле а мушкарци лупали рукама седећи споља на прозорима.

Срећа је што су Грачанчани постали аутистични на ове слике.

У српској банци неколико дана не стиже новац.

Људе у Грачаници највише брине прича да су један комби према Митровици зауставили полицајци и тражили косовска документа. Брину их возачке дозволе које су одузете Србима.

Кажу да нема лекова у болници, нема материјала за операције у Грачаници, прича се да убрзано траже лекаре који ће пристати да раде у мултиетничкој болници која се гради за централно Косово.

Најтежа и највећа брига је школа. Ако постане мултиетничка. „Е, то нећу да дозволим, да ми деца уче Адема Јешарија, а не Симониду и Лазара…”.

Немају Косовци визију где ће и како ће у септембру кад крене школска година – ови људи који ту раде, имају куће и имања, егзистенцијалну сигурност, не знају како ће одговорити себи и деци шта су чекали дванаест година, зашто су трпели мрак и страх, али знају да свако трпљење и стрпљење има границу. Још је себи нису одредили. Чекаће ваљда да издржљивост сама почне да пуца.

Зато су љути на политичаре, на странце, на Србе и Албанце који се договарају у њихово име, а раде им иза леђа и нико њих, обичне мале и велике домаћине, али забринуте родитеље – ништа не пита.

Кроткост није пристанак на понижење.

Ниједна телевизија није послала екипу емисије за пољопривреднике да сниме жетву, да објави колики је род да запита шта раде са производима, где складиште и по којој цени га продају.

Грмљавина, јак ватромет, прелети авиона или рафални удаљени пуцњи не изазивају страх. Страх је друго име за неизвесност. Овај народ јако дуго држи та нисконапонска струја задављене истине која нити пушта нити убија.

Замислите следећу ситуацију: једнога дана враћате се са посла или са пута и не можете да уђете у кућу у којој сте провели живот уређујући је по своме, у коју сте уткали жеље, мирисе и сопствени спокој. Замислите осећај да је неко непознат унутра и да ако се ухватите за кваку дотичете животну опасност.

Замислите у следећем тренутку да вам неко отвара ваша врата, допушта вам да уђете, али ви не смете да укључите сопствени телевизор, да узмете своју кашику или да легнете на сопствени јастук… Није немогуће, само се дубоко и поштено уживите. То је стварност нас који смо отишли. Косовци у селима издржали дванаест година. Биће им можда лакше, каже неко, отићи ће у своје за разлику од нас који смо били на улици. Али неће бити лакше. Они имају за собом дванаест година јалове наде, несна и мрака. Залудне године.

Тада није немогућа ни прича о некадашњем приштинском политичару који је излазећи из свог стана оставио у вази на столу у дневној соби две одврнуте ручне бомбе. Прецрко је недуго затим од муке – коментарисали су они који су га ближе познавали.

„Јер у земљи и времену у којима људска глава није скупља од овчје, не може се увек усправно и часно. Нема издаје и нема непоштења ту где људски живот нема стварну цену.Где је казна”. Овако је записао Добрица Ћосић речи Николе Пашића у књизи „Време смрти”, четврти део.

Радмила Тодић-Вулићевић