Кустурица: Кад бих ја то тамо преговарао, то би се завршило шамарима
Доћи до Емира Кустурице често је права уметност, јер он вам је и редитељ,и глумац, и музичар-гитариста,и писац, и директор фестивала,и националног парка,и пилот,и велики градитељ, па се никада не зна на ком ће се месту и којим послом тренутно обрети. За овај разговор „ухватили“ смо га у Требињу, после последње клапе филма који је тамо снимао, а пред сам одлазак на пут у Португалијугде ових дана има концерте.
Емир Кустурица за „Политику” говори о филмском монаштву, о човеку као жртвеном бићу, покушају дискредитовања Добрице Ћосића, о једној хромозомској информацији, „примању“ и на мексичку подлогу, али и о великим стварима које муче мале људе као што су питање Косова и Европске уније, поскупљења, попис становништва…
Је ли тачно да је до кратког филма о православљу у којем Ви играте монаха, дошло на иницијативу мексичког писца, сценаристе и редитеља Гиљерма Ариаге?
Тачно је. Нашли смо се прошле године после мог концерта у Мексику и он ми је изнео своју идеју о заједничком филму о религијама, а ја сам се одмах сетио једне приче како је неки човек товарио огроман руксак сваки дан и излазио на врх брда, истресе камен и врати се. То за неке, углавном западњаке, може да буде мит о Сизифу, а за овај наш живаљ више је један мученички пут који колико је религиозан толико и говори о напорима обичног човека да живи, да се жртвује, да доживи катарзу и да се врати назад. Тај је јунак, монах, постао централни лик тог малог филма који сам управо завршио. Позната је прича како је човек жртвено биће које, када хоће нешто у животу да уради не може ништа без жртве. Тај излаз из свакодневице и посебан поглед на људску историју, али и на мученички пут, везује и исток и запад. Мислим да ће се тај део који сам ја правио о православљу, уклопити у контекст свега онога што су радили за овај заједнички филм и Мира Наир,и Паоло Сорентино,и Гиљермо Ариага.
Када сте почели да снимате одмах су се појавили и душебрижници са питањима зашто баш Требиње и зашто баш Република Српска, Босна?
Зато што од Балкана до Гранд кањона нема инспиративније и лепше долине од Требињске шуме и Поповог поља нити има ишта сличније пејзажима из тих пустиња Аризоне од ове требињске. То је био разлог. А ово и јесте мали, јефтини филм који нема велике димензије, тако да је он сниман овде из свих разлога што сам их навео, али и што сам овде нашао пријатеље. И што је, када је религија у питању, добро бити близу цркве да не промашиш негде нешто што не знаш, па је била драгоцена помоћ оца Саве,игумана тврдошког манастира,који је био саветник и наравно владике Григорија.
Било је и злурадих коментара о томе како сте прилагодљиви свима и свугде, има и алузија на Ваше пријатељство са Милорадом Додиком?
То пријатељство је старо неких 25 година, тако да бих рекао да је оно једнако снажно везама са сарајевским пријатељима међу којима је и Паша. Они којима све то треба за њихове фрљоке и будалаштине, ти бирају шта њима треба да би стварали тај лик који се зове Професор, али наравно изоставе оно што не треба. Они су вам као уређивачи таблоида који излазе са оним што им се чини да продаје информацију, али не говоре о широком спектру и пријатељствима,најобичнијим људима.
Једна од тих „продаванијих“ информација ових дана била је и та да се нисте појавили на суђењу са уредником једних интернет новина?
Нисам, зато што сам снимао.
С обзиром на то да из Требиња крећете за Португалијугде имате концерт, а попис становништва траје само до 15. октобра, хоћете ли се пописати?
Наравно да хоћу.
Као шта?
Када сам се ја уписивао у Србе неке су исписали, али им нису телефонирали и то јавили.
Нама се у континуитету догађају непријатне ствари, а једна од непријатнијих је ово што се тренутно догађа на Косову. Какво је Ваше виђење?
Увек је Косово тема за коју се треба борити, зато што је питање митологије кључно питање опстанка једног народа. Митолошка димензија Холивуда је, заправо, ниво који обезбеђује и тај симболички ниво америчке нације, тако да је Косово нешто чега се не треба одрицати никада и ни по коју цену. Тешко је бити паметан, па једно крајње замршено светско стање које се пројектује преко Косова решити, јер се геостратешки циљеви остварују преко Косова и наших леђа. Тешко је сада бити паметан па рећи шта треба да се уради. Некако ми се чини да, колико год територијално потрошен, толико вреди да се боримо за то и да не тражимо, јер оно је немогуће, дефинитивно решење. Да ли би било ваљано да се поделимо, да ли би било боље да учинимо нешто што у рукама светских моћника стоји као идеја, то не знам.
Какав би био Ваш савет Борку Стефановићу?
Борку Стефановићу? Бојим се да вам ја нисам добар за то, јер када бих ја то тамо преговарао, то би се завршило шамарима. Не бих био добар преговарач.
Никада Вас нисам питала, па ево да то учиним сада, како Ви реагујете на готово фанатичну жељу наших политичара да нас уведу у Европску унију?
Ја сам увек тврдио да смо ми у југоисточној Европи. Мислим да смо ми европски народ. Одувек сам истицао индивидуалне домете које смо имали од Тесле до Андрића, од Пупина до Шумановића, Михаиловића, Бећковића. Дакле, не постоји нити један такозвани грађански симптом – па још када то све пребацимо у сферу спорта, културе и науке – који не би указивао на то да смо ми европски народ.
Ви сте и Европљанин?
Јесам, али ипак има један проблем у мом схватању Европе. Како је могуће да су Румунија и Бугарска постале чланице Европске уније пре Србије и рецимо, Хрватске? И то ме наводи на размишљање да је то више геостратешко, односно војно питање, него оно чему се ми надамо. Не мислим да ико паметан може да буде против европских фондова и чињенице да смо ми у том систему. Али, сумњам у чистоту те идеје управо због тога што су Румунија и Бугарска које су на Црном мору, постале чланице ЕУ, а мислим да оне ни по чему нису више Европа него што смо ми. Утолико је та моја сумња. Што се мене тиче, ја сам Европљанин и то бели Европљанин.
Како гледате на ову бруку са лажном интернет страном и Добрицом Ћосићем као „нобеловцем“?
Један мој пријатељ, на велику дилему коју смо имали овде док смо у требињској цркви снимали нешто, у вечери када се нагађало да ли је Ћосић добио или није добио награду, на крају је узвикнуо: „Статива!“. Мислим да су то све намештаљке. У Србији многи раде на том великом историјском обавештајном задатку, како би демонтирали сваког ко је дао допринос за опстанак нашег народа. Тако ја видим и ову причу са Ћосићем, у којој ти будући „академици“ системом лапота, желе да отклоне сваког уз кога не могу да живе, јер их својим талентом угрожава. Добрица не мора да вам се свиди као књижевник, али је историјска чињеница да он то јесте. Али, они не могу без лапота, они би то да каменом убију у главу. Намештаљке које се праве иду или из лудила или из потребе да се компромитује велики српски писац. Ово што се десило не сматрам никаквом шалом. То је исто као када би неко кренуо да изврши атентат на деведесетогодишњег писца.
Погађају ли Вас поскупљења која тренутно веома муче људе у Србији?
Наравно да ме погађају. Погађају оно чиме се ја бавим, јер све оно што је везано за филмове и градњу, постаје скупље. То је постала пракса у овом нашем животу да, у ствари,живимо између два рата и између два инфлаторна кретања која на крају доведу до краха и општег банкрота.
Како иде изградња Андрићевог града?
Андрићев град ће за три недеље имати шест хиљада квадрата под кровом. Угрубо је завршено позориште, мултиплекс, главна улица и Градска кућа.
Најавили сте током боравка у Требињу да би и тамо могао да никне филмски центар?
Оно што ме је у Требињу додатно одушевило јестето што овдашње фасаде апсорбују и одбијају више светла него било које друге фасаде на свету и утолико сам мислио да један од будућих филмова о којима размишљам снимим овде. Оно што сам први пут открио овде у Херцеговини јесте да нема лепше пустиње од Поповогпоља и то није никакво ласкање. Створила се зато идеја да се тај простор мог градитељско-филмског деловања прошири и на Требиње и то за сада делује прилично реално.
Ви ћете, изгледа, у историји српског народа остати упамћени и као велики неимар?
Тако је. Има још једна ствар коју сам открио, а то је да је требињски велможа Хајдар-бег Кустурица, овдашњи неки бег, саградио мост. Изгледа да линије прошлости и будућности раде и да се све некако спаја кроз неку хромозомску информацију, хтео тоили не. Јер, Арсланагића мост и данас стоји, а извесно је да га је градио баш Хајдар-бег Кустурица. Ја сам, ето, изгледа наставио да градим, по Србији, Републици Српској и Босни и да тај инстинкт и даље развијам.
Куда после Португалије?
Већ 11. октобра идем за Мадрид да се сретнем са Бенисион дел Тором и да му предам нову верзију сценарија филма о Панчо Виљи. Сада је већ потпуно извесно да ћемо негде пред крај следеће године почети снимање у Мексику. У Мексико крећем већ 17. октобра управо на обилазак терена. Идем да се припремам да се примим и на мексичку подлогу. Ха!