Слава код Маркодина
Ђурђевдан. Прољеће и пупољци на дрвећима објављивали су цвјетање, буђење мириса природе и зеленила. Сада ће се лишће зазеленити, мој Бранко Радичевићу, мислио је НН, док је заједно са својима ишао Маркодину на Славу. Свети Ђурађ је, у четири сата сви будите спремни, ићемо код Маркодина, рекао је отац. НН је памтио како су од малена ишли код Маркодина, само што он више није дијете и другачије мисли од дјетета. Од читања Посланица апостола Павла он се понашао као да је опијен и реченице из Посланица, које су му се дубоко усадиле у срце, плесале су умом и вртјеле се поново у круг. Многе реченице одмах је запамтио а неке учио на памет. Таквих мисли дошао је са својима Маркодину на Славу. Јело, пиће, и прича за столом уопште га нису интересовали. Био је дубоко задубљен у себи, а они око њега мислили су да је «то нормално с обзиром на његове године», итд.
«Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и
неразумнима» (Рим.1,14).
Размишљајући о овоме стиху, замишљао је апостола Павла, како он, онако сићушан тјелесно а велики духом, пише посланицу Римљанима.
Како проповједа, како се моли и како је пун љубави Христове. Тог момента сви гости су заћутали и окренули се према вратима. Окренуо се и он.
На вратима је стајао свештеник у црној мантији. Ушао је и рекао: «Помаже Бог». Само су Маркодин и он одговорили: «Бог ти помогао». Гости се збунили а Маркодин се стао дошаптавати са свештеником. Очито га је питао шта гдје треба на сто поставити. Свештеник је сам поредао: хљеб, вино, прокувану пшеницу, и свијеће. «Устаните да се Богу помолимо», рекао је свештеник. Сви су лагано устајали а кум Тоша остао да сједи. Свештеник га погледао али ништа није рекао. «Благословен Бог наш, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков», и: «Амин». Са кадионицом, мирисног тамјана, кренуо је да кади. Почевши од иконе, домаћина и његове чељади, па све редом. НН је запањено гледао у кума Тошу који је сједио и припалио цигарету. Изазивачки је гледао у свештеника. Свештеник се окренуо од њега и наставио своје. Када је завршио молитву, културно је честитао Славу домаћину а Маркодин га позвао да сједне, што је свештеник и учинио. НН-у је било драго што се коначно, у свом животу, сусреће са свештеником. Знатижељно је пиљио у његову браду, лице, очи, мантију, несвјесно га је одмјеравао.
У мислима су му били стихови из Посланица и Јеванђеља. Чекао је да неко нешто почне па да се укључи у разговор са тим «божијим човјеком».
Почео је кум Тоша. «Јели попе? Јел’ истина да ви попови волите паре, жене и мрс на Велики Петак?»
Свештеник, као да је то и очекивао, гледао је у икону Светог Ђорђа и одговорио: «Истина је». «Па!…», узвикнуо је Тоша и црвеног лица, одједном ућута. НН-у бијаше смијешан овај кратак дуел између те двојице и он се гласно насмијао. Било му је драго што је свештеник тако добро ућутио безобразника. Као кад два боксера стану у ринг и један од њих се окреће публици и показује своје моћне мишиће, виче од умишљење надмоћности, а супарник само сједи у свом ћошку. И кад крене прва рунда, прва секунда, онај тихи удари љевицом јакога у браду и нокаутира га! «Браво оче», рекао је НН свештенику.
Одмах му је постао симпатичан.
-Попе, читам Библију. Прочитао сам Јеванђеља, и сада читам Посланице апостола Павла. Одушевљен сам реченицама и заволио сам Исуса Христа.
-Добро је, кратко му одговори свештеник.
НН је очекивао да ће свештеник више причати, али он више ништа није говорио.
-«Јер кад незнабошци не имајући закона сами од себе
чине што је по закону, они закона не имајући сами су
себи закон» (Рим.2,14).
-Да ли се то односи на овакве као што је Тоша», упита свештеника? Свештеник му се окрену и прво га који тренутак посматраше па рече:
-«Младићу: Учећи дакле другога себе не учиш»
(Рим.2,21).
-Колико ти знаш о Хришћанству а научио си већ да осуђујеш. Ја, као свештеник, не осуђујем тога што је кадио ђаволу а ја Христу. Ја га сажаљевам, али га ни мало не осуђујем. Моје је да свједочим Истину и ко хоће да повјерује и спаси се, рекао му је свештеник.
-Ја хоћу да се спасим. Вјерујем у Исуса Христа, само не знам која је Црква права. Можда су католици у праву, протестанти, јеховини свједоци? Ко је тај што је сачувао оно што нам је Христос дао?
-Наша Црква је Христова Црква и ми смо једини сачували оно како нам је Бог Отац преко Христа и Светих апостола предао.
-Да. Опростићете ми, али гдје су нам Христос и Апостоли предали иконе? Гдје су нам предали Славе? Гдје у Библији пише да се врши инквизиција, да папа себе проглашава универзалним теократским
монархом?
Свештеник се насмјешио и заћутао. Што ли ћути, мислио је Нико. Сигурно не зна шта да одговори, или? Одједном се свештеник окренуо Маркодину и рекао да мора кренути, устао, окренуо свима за столом и рекао: «Збогом». Само је НН одговорио: «Збогом». Свештеник му је тихо рекао: Сврати у Цркву, па ћемо разговарати. Треба прво да упознаш своју мајку; Српску Православну Цркву. Треба да изучиш историју Хришћанства; да се научиш шта је Црква. Не надај се да ћеш то научити у наукама овога свијета. Љубав је наука од које ћеш се научити да ти већ јеси у Нојевој барци а, на жалост, тога ниси ни свјестан. Окренуо се и отишао.
Чим је изишао Тоша је кренуо са оговарањем.
-Он да прича. Обичан лопов, ко’ и сви остали! Их, да им има тога Бога ко’ да би Он мирно гледо’ кад су наш народ усташе затирале по Лици и Далмацији? Ово задње било је ништа спрам Павелићевог клања! Гдје је онда био тај Бог, и гдје су били ти попови?!
И шта ће нам попови на овим пригодама, може се и без њих и боље је без њих и славити и планирати. Маркодин је бјесно узвикнуо:
-Је ли Тоша? Ко теби даје за право да ти у мојој кући, за овом софром говориш ко ће овдје долазити а ко неће?! У моју кућу доће ког ја хоћу да примим, а ког нећу може само преко мене м…!
И не доврши јер се иплашио споменути смрт на Слави. Не ваља се, како народ каже. У расправу се укључише и остали за столом, сви Срби.
Руид и Аџић, од малена другари и као старији људи нераздвојни. Један другог су подржавали да не знам шта причају. Било је довољно само да онај први каже шта мисли и други би гинуо за оно што је први рекао, па макар ни не схватао о чему се говори. Руид, као замишљен а зашкиљио на једно око а друго избуљио да што више прида значај ономе што ће рећи:
-Тоша има право. Као што до сада нисмо звали попове на ове Славе, о којима се окупимо да се провеселимо, и испричамо, не треба их звати. Све су то лопине!
-Да, да! Одушеви се Аџић и страсно подржа свог пријатеља.
-Чуо сам за овога, што нам сад просипа памет, да има кућу у Београду, те неке локале. Ко зна какве све «локале» има, хихи?! А ’вамо: Господи помилуј!
Руид и Аџић се значајно погледаше и намигнуше један другоме у знак старог ортаклука.
Шанђан и Гуго су сједили са друге стране стола, заједно са НН-овим оцем.
Шанђан се накашља, знак да ће говорити:
-Маркодине, ниси га требао звати. Који ће нам враг ти црномантијаши? Само оће паре да нам узимају.
А за шта? За своје ћеифе! Шта ће њима паре ако су Божији? Нека живе од Бога а не од народа! Знаш ли ти, Маркодине, како они раде: баце паре из Цркве у ваздух па кажу: што остане горе Богу, а што падне назад нама! Сви се засмијаше, сем НН-а.
А Гуго, мали и грбави човјечуљак осјети да и он мора мало надолити уља на ватру па рече:
-Све би ја те попове у Јасеновац, они су га и измислили! Одвали и преживи.
-Није тако, дрекну НН. Јесте ли ви нормални, људи моји?! Шта је вама!? Тата, шта ти ћутиш, а тураш ми онај календарић под нос?!
Отац сагнуо главу, зацрвенио му се врат са страна.
«А, ко си ти, о човјече! Да противно одговараш
Богу? Еда ли рукотворина говори мајстору своме:
за што си ме тако начинио»? (Рим.9,20),
рече НН и настави: Ви не само да мрзите попове, него мрзите и Бога! Вама нико не ваља! Па и ви, једни другима ништа не ваљате! Србујете ту и правите се неким велико Србима а пљујете сами по себи и по своме! Има ли то логике? Не знам ни ја ништа! Појма немам о нашој историји, захваљујући вама! Ви само знате да трубите о неким офанзивама и хвалите «Титу» и његово «вријеме» а, ништа не знате о својој историји! Славу славите а појма немате шта ће овај хљеб, кољиво, вино! Не интересује вас! Кад дође поп, умјесто да га питамо да нам објасни шта ово значи и шта славимо, и што славимо, и од када славимо, ми пушимо цигаре и ругамо се једном културном човјеку који неда свој мир! Није дао свој мир, ни мени ни вама! А ја сад одох!
Кад је устао да крене, Ђајдо, који је до тад ћутао јави се и рече:
-Мали имаш ти право!
Сви се окренуше према њему а он скупио дрхтаве усне, и одједном скочи онако масиван и стар са своје столице и викну:
–Са вјером у Бога, за Краља и Отаџбину!
НН-у бијаше смијешно. Брзо се обуче и отиде кући да настави са читањем Посланица.
«Који се предаде за гријехе наше, и устаде за
оправдање наше» (Рим. 4, 25).
«Не само пак то, него се хвалимо и невољама,
знајући да невоља трпљење гради; а трпљење
искуство, а искуство надање; а надање неће се
осрамотити јер се љубав Божија изли у срца наша
Духом Светим који је дат нама.
Јер Христос још кад смо слаби бјесмо умрије у
вријеме своје за безбожнике» (Рим.5,3-6).
Све ове реченице као да су му пробијале кроз плексус и негдје у дубину његовог бића сијале добро сјеме из којега није знао шта ће изнићи.
«Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса
Христа, у смрт његову крстисмо се»? (Рим.6,3).
Мене нису крстили, размишљао је.
Да ли је то добро или лоше за мене? Можда је и боље, јер ћу се потрудити да видим која је то, или: да ли је и једна Црква остала вјерна Јеванђељу.
Било која да буде у њој ћу се крстити.
«Не знате ли да коме дајете себе за слуге и
послушање, слуге сте онога кога слушате, или
гријеха за смрт, или послушања за правду»?
(Рим.6,16).
«Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно
чиним» (Рим.7,19).
«Али видим други закон у удима својима, који се
противи закону ума мога, и заробљава ме законом
грјеховним који је у удима мојима.
Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела
смрти ове»? (Рим.7,23-24).
«Јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по
духу духовно мисле… А који су у тијелу не могу
угодити… А ако је Христос у вама, онда је тијело
мртво гријеха ради а Дух жив правде ради… Јер који
живите по тијелу, помријећете; ако ли духом
послове тјелесне морите, живјећете… Јер мислим да
страдања садашњега времена нису ништа према
слави која ће нам се јавити» (Рим.8,5;8;10;13;18).
«Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми
свједочи савјест моја Духом Светим» (Рим.9,1).
Куне се апостол Павле Христом својим да истину говори! И говори! Како може лагати неко ко овако пише?! И гдје сам ја читао овакве списе? Толстој и Достојевски нису прићи апостолу Павлу, а камоли Емил Зола и Стендал. Павле је морао бити светац и његова инспирација била је «одозго» а не «одоздо» као код писаца земље. Он је писац неба.
Писао је оно што му је Дух Свети шаптао.
Задивљено је настављао да чита и размишља.
«А ко си ти, о човјече! Да противно одговараш Богу?
Еда ли рукотворина говори мајстору своме: за што
си ме тако начинио» (Рим.9,20).
Сјетио се свештеника који је мирно одговарао Тоши и читавом друштву. Сви су му се подсмјевали.
Па, и Маркодин га позвао само да направи нешто «ново», да се има о чему причати. Рекао му је свештеник да упозна историју. Треба и хоће, али у његов храм неће ићи, нема потребе, мислио је.
«Јер ако признајеш устима својима да је Исус
Господ, и вјерујеш у срцу своме да га Бог подиже из
мртвих, бићеш спасен» (Рим.10,9).
Ја вјерујем да Он јесте Господ и да јесте васкрсао из мртвих и хоћу ли бити спасен?
И шта је спасење? Царство Божије?
«Али сви не послушаше јеванђеља: јер Исаија говори:
Господе! Ко вјерова нашему проповједању»
(Рим.10,16).
Ја слушам Јеванђеља и вјерујем у Исуса Христа али у коју Цркву да одем? Како ја то да знам?
Ко ће ми помоћи? Опет се сјетио свештеника и његових ријечи. «Љубав», рекао је.
Па, не мрзим никога, да ли волим не знам. Како могу Тошу вољети? Воли ли га свештеник? Има ли он љубави према ономе ко пуши цигару док он кади?
«Ако ли службу, нека служи; ако је учитељ, нека учи;
ако је тјешитељ нека тјеши; који даје нека даје
просто; који управља нека се брине; који чини
милост нека чини с добром вољом» (Рим.12,7-8).
«Будите једне мисли међу собом. Не мислите о
високим стварима, него се држите ниских. Не
мислите за себе да сте мудри» (Рим.12, 16).
НН се запитао: шта он мисли о себи?
Да ли да је глуп? Паметан? Гдје су његове мисли, и шта све не помишља у својој глави? Какве слике и филмови се врте у њему а он им је режисер.
«Не дај се злу надвладати, него надвладај зло
добрим» (Рим.12,21).
«Ноћ прође, дан се приближи: да одбацимо дакле
сва дјела тамна, и да се обучемо у оружја видјела.
Да ходимо поштено као по дану: не у ждерању и
пијанству, не у курварству и нечистоти, не у
свађама и зависти; Него се обуците у Господа
нашега Исуса Христа; и тијелу не угађајте по
жељама» (Рим.13,12-14).
«Који једе нека не укорава онога који не једе; и који
не једе нека не осуђује онога који једе; јер га Бог
прими… Јер ако живимо, Господу живимо, а ако
умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако
умиремо, Господњи смо… Јер царство Божије није
јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу
Светоме… Ти имаш вјеру? Имај је сам у себи пред
Богом…» (Рим.14,3;8;17;22).
«Него као што је писано: којима се не јави за њега,
видјеће; и који не чуше разумјеће» (Рим.15,21).
Мени се не јави за Њега и не чух, али видим и разумијем. Свака ријечца из Библије ми прија и волим ову књигу. Али, она је само темељ. Гдје сад да идем да не будем сам. Шта мени вриједи да самујем, читам и памтим? Ако сам сам онда сам у пустињи без воде, али ако би пронашао Цркву, за коју поп рече да је наша православна, онда бих био срећан заједно са другима, онда бих волио и био вољен. Сада живим у подземљу и из подрума мог живота шкиљим према свјетлости, коју кроз Библију назирем.
Та свјетлост потпуно ће ме обузети ако ступим у њу.
Бог није сам. И човјек не може сам да се избори, да сам буде у рају. Апостоле Павле, код тебе је сада мој мили Бранко Радичевић, Толстој и Достојевски.
Код тебе су, у твом хоризонту, само не знам јесу ли са тобом у Духу Светом или су у супротности.
О, мој Апостоле, чујеш ли ти мене сада?
Ако ме чујеш, а ако је истина што си писао, могао би ме чути: помоли се Исусу Христу да нађем права врата кроз коју ћу ући у улицу која води теби…
Тог дана, неочекивано, Ћајдо је дошао код њих.
Кад га је чуо НН се обрадовао, као никада до тада.
Тај крупни старац имао је неку дјетињу простоту у својим очима. И кад је гледао у НН-а, као да су му се очи напуниле сузама. Он их је, заиста, брисао својим крупним шакама. Мало је попричао са збуњеним оцем НН-а, и онда се обратио НН-у:
-Дијете, добро си оно рекао. Ја сам ти при крају снаге и нећу још дуго корачати. Сад се кајем због свега, а највише што сам се заборавио Богу молити. Што сам престао Цркву поштовати и што нисам томе своју дјецу научио. Ти само иди својим путем. Послушај попа и причај са њим. Он је паметан човјек и научиће те како требаш. НН је хтио расправљати са Ђајдом али сажалило му се. Осјетио је тог момента да се савлађава. Да га нека сладост због тог обузима. Био је срећан што Ђајди није одговорио шта је мислио. Хтио му је рећи да гријеши и да он нема неко мишљење ни о попу ни о Цркви. Да се сваки човјек може сам спасити; довољно му је да чита Библију и да испуњава Божије заповјести. Да Црква није ни потребна. То је све мислио али је затворио уста и забранио спремном језику да говори.
Тражио је од Ђајде да му по стоти пут оприча; како се родио мален и како су га хтјели на ђубре бацити јер су мислили да неће преживјети а он израсте у «велику људину». Волио је Ђајдо то да прича, јер се сјећао дјетињства. Сјећао се своје мајке, која га је највише вољела. Вољела га је мазити, и сједио јој је на кољену до своје десете године.
Сјећао се и своје цуре Мире, како би јој пјевао:
Аој цуро Миро, ја би тебе диро!
Сав би му живот пролазио у тим моментима и док је завршавао опет би дошао до времена тадашњега и тужно се насмјешио крају приче.
Осјећао је то НН и било му је драго што је Ђајду саслушао и мало му олакшао. Кад је Ђајдо отишао кући НН је наставио са читањем «милине». То је рекао оцу кад га је питао шта чита: «Милину читам»! Отац је одмахнуо руком и затворио врата, чуо га је како у дневном боравку говори: «Дјечија посла»!
«Јер је ријеч крстова лудост онима који гину; а нама је који се спасавамо сила Божија» (Кор.1,18).
«Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да
посрами премудре; и што је слабо пред свијетом оно
изабра Бог да посрами јаке» (Кор.1,27).
«Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа
човјечија који живи у њему? Тако и у Богу што је
нико не зна осим Духа Божијега» (Кор.2,11).
«Млијеком вас напојих а не јелом, јер не могасте, и
ни сад још не можете… Тако нити је онај што који
сади ни онај који заљева, него Бог који даје те
расте… Јер ми смо Богу помагачи, а ви сте Божија
њива, Божија грађевина… Свакоме ће дјело изићи на
видјело; јер ће дан показати, јер ће се огњем
открити, и свако дјело показаће огањ као што јест»
(Кор.3,2;7;9;13)
«И трудимо се радећи својим рукама.
Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо;
кад хуле на нас, молимо, постасмо као сметлиште
свијета, по којему сви газе до сад» (Кор.4,12-13).
Није ли се тако свештеник понашао кад га је Тоша провоцирао? Хулио је на њега а он се молио за њега и за све нас! И, није ми јасно, како ми тај свештеник не излази из главе? Као да сам га некако заволио.
Као да осјећам да он може бити мој прави пријатељ…
«И то је већ врло срамно за вас да имате тужбе
међу собом. Зашто радије не трпите неправду?
Зашто радије не прегорите штету? Него ви сами
чините неправду и штету, па још браћи» (Кор.6,7-8).
Е, мој Апостоле! Мили Павле! Људино моја!
Гдје си ми, да те загрлим и изљубим! Све које знам, оговарају се између себе. Суде се између себе, а пред публиком «србују»! Зашто не прећуте? Зашто не опросте? Опростити? «Ма коме да праштам»! тако ће одговорити, сваки «великоСрбин». Част изузецима! А ни сам ја нисам ништа бољи! Мој апостоле Павле! Пријатељу мој невидљиви! Ти ме натјера да Ђајди прећутим и не посрамим ту старину! Да тебе нисам упознао ја бих га «слатко», то јест, одвратно исмијао, као што сам до сада, мој Павле, чинио. Исус Христос је наш Бог. Пријатељу, молим те, умоли Га, да Њега, јер ја се директно не смијем обратити тако сам труо и смрдљив да тебе молим да Га умолиш; ја Му ни имена више нећу спомињати Светога јер, Павле, кад се сјетим да је Он тучен био и разапет, и пљуван и бичеван и ради мене данас и ради Ђајде, али и Тоше и Гуге, ја сада плачем!
Умоли Га да ми покаже која врата да отворим.
Свештеник! Можда он и јесте добар човјек и добар свештеник, али има добрих свештеника и католичких и протестантских. И гдје је истина? Сваки ће рећи, као и овај мој Српски; ту гдје сам ја ту је истина.
Ту је Христос. Моли Га, о Павле! Мили учитељу и мене незнабожца, мој Апостоле, да ми збаци, као и теби, крљушт с очију и да Га видим јасно.
Да Га из Цркве Његове волим и живим за Њега!
о. Симон Ј. Туркић