[lang_sr]Лав Толстој (1828-1910), гениј и контраверза[/lang_sr]

[lang_sr]Писмо патријарху

Гроф Лав Николајевич (1828-1910) је у својим списима говорио о Исусу Христу на начин који није у складу са Јеванђељем и учењем православне Цркве. Има оних који су сматрали да је Толстој својим антицрквеним деловањем зачео нову веру, коју су у Русији називали „толстојевштином”. [/lang_sr][lang_sr]

Руска православна црква не оспорава Тојстојев изузетан књижевни опус, али понавља да не постоји основ за измирење.

Иначе, с времена на време јављају се захтеви да црква повуче свој акт од 22. фебруара 1901.године којим је Толстој екскомунициран. И пре пет година на стогодишњицу од пишчевог одлучења из Руске православне цркве Толстојев прапраунук је упутио писмо патријарху Алексеју Другом у којем тражи да црква преиспита своју одлуку, јер је екскомуникација „сметња националном помирењу”.

Поводом тог захтева сам Владимир Толстој морао да објашњава како су га у јавности погрешно интерпретирали: „Једноставно сам позвао цркву на дијалог око ове болне теме. У писму руском патријарху, није било захтева да црква опрости Толстоју и укине акт о екскомуникацији”, рекао је у једном интервјуу директор Толстојевог музеја.

Али, у поменутом писму потомак руског писца, ипак пише да је одлука Светог Синода имала болан ефекат на ток руске историје. Црквени акт о екскомуникацији, наставља Владимир Толстој, намеће сваком руском хришћанину да направи тежак морални избор: „Православна црква не може одбацити Бога, али тешко да може да одбаци националног генија и пророка који је до данашњих дана део поноса и славе наше националне културе”.

Руски патријарх Алексеј Други никада није одговорио на ово писмо Толстојевог прапраунука. Али, поглавар Руске православне цркве је 4.марта 2001. године на једној конференцији за штаму признао да је „Толстој литерарни геније”, али, исто тако је додао да су његове религиозне идеје посебна тема. „Мислим да немамо право да присилимо човека који је умро пре скоро сто година да се врати у загрљај цркве коју је одбацивао”, јасно је поручио 2001. године патријарх Алексеј.

Отац Всеволд Чаплин, у име Московске патријаршије је подсетио да се Толстој после одлучења није јавно покајао због својих ставова. Руска црква није склона да поверује у приче да је Толстој пред смрт 1910. примио опроштај грехова и Свето причешће. „Нема поузданих доказа да се о заиста и догодило”, истакао је отац Всеволд Чаплин.

Ввелики руски писац је после завршетка романа „Рат и мир” и „Ана Карањенина” запао у духовну кризу тражећи смисао живота. Толстојев биограф Ајлмер Мод истиче да је Толстој у периоду од 1875. до 1877.године поново покушаво да се врати православној цркви, али без успеха. Сам Толстој је у том периоду у свом дневнику записао: „Прихватам све у православљу, одлазак на богослужења у цркву, јутарње и вечерње молитве, пост, припрему за свето причешће и по први пут мој разум нема отпор према томе…”

Али та епизода је кратко трајала. После посете Оптинском манастиру 1879. године коначно је одбацио православље.

После јавног иступања против православне цркве уследио је његов филозофски рад познат као „Моја исповест и у шта верујем” који је државна цензура забранила 1884. године. Те године је први пут напустио породицу у покушају да живи као сиромашни сељак у целибату. После изласка из ове кризе Лав Николајевич, сада већ као духовни анархист, обрушио се и на Нови завет. Оспоравао је између осталог Символ вере, а пре свега догмат о Светој тројици, затим Лазарево васкрсење, а за Исуса Христа је говори да је обичан човек. Други велики руски писац Фјодор Достојевски је рекао како је Толстојево учење хришћанство без Христа.[/lang_sr]