Говорено нестрпљивима у очекивању царства Христовог.
Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш?
Исус му одговори: Куда ја идем не можеш ти сад ићи за мном,
али ћеш после поћи за мном.
Јов. 13, 36.
Лагано корача Христос, драга браћо.
Он бира место где ће стати својом светом ногом, јер он неће да стане у крв. Он бира уске стазе на земљи, стешњене грехом, јер он не може да иде широким имањем греха. Он се провлачи између разбојника, гуран њиховим лактовима, јер он мора да се пробије напред.
Гле, долази Христос међу нас као гост, рецимо, и пита нас за пут!
„Покажите ми пут без крви, без греха и без разбојника!”.
Какав би му одговор могли дати? Где би нашли пут, достојан стопа Његових? Кад би проврила сва усахнула крв из земље, земља би представљала један океан крви. Кад би букнуо пламен из сваког места обесвећеног грехом, земља би се претворила у један пламени пакао. Кад би васкрсли сви мртви разбојници и упарадили се на земљи са живим, земља би била једна непроходна шума људских тела.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз градове. Јер градови значе збир и близину. А збир и близина изазива и појачава грех.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз села. Јер нема села, које не личи на Гадаринску страну, склониште злих духова.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз шуму. Јер шума је стари савезник и јатак разбојника. У шуми је Каин убио Авеља.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, морем. Јер море је гробница пирата и пустолова и ратне славе.
Не би му могли рећи: иди, Господе, ваздухом. Јер и из ваздуха је човек вршио злочин над братом својим.
Ми, обични смртни корачамо без страха и зазора стопама паса и тигрова и хијена и камила. Но ко би од нас смео Христу предложити: Иди, Сине Божији, стопама, којима ми идемо? Нико. Једно би му само сви могли рећи:
– Не долази, Господе, док се не сагради пут за Тебе! Ми, обични смртни, можемо преданити у свакој кући. Но ко би од нас умео дати одговор Христу на питање: Где је кућа у којој би ја могао преданити?
Ја, ти, и он дали би му три разна одговора.
Ја би му рекао: Ти си цар, Господе, иди у царске дворове! Но ја бих се преварио. Зар су царски дворови мало бивали гадаринске стране, склониште бесова? Зар код Ирода и Нерона да гостује Христос?
Ти би му рекао: Иди у храмове, Господе, ти си првосвештеник. Но ти би се преварио. Како би могао преданити Христос у храму опкољеном мртвачким костима и упрљаном нечистим молитвама и глупим жељама?
Он би му рекао: Ти си, Господе, пријатељ сиротиње, иди рибарима у кућу као што си ишао Петру и Андреји. Но ко јамчи, да ће га рибари понудити рибом, а не змијом? Или можда би му он рекао: Иди, Господе, богаташима у кућу, као Закхеју и Никодиму. Но ко зна, да ли ће се у кућама претрпаним мебелом и грехом наћи ваздуха за Христа? Ко зна, да ли ће се у домовима пуним слаткиша наћи која мрва хлеба за Христа?
И тако би се преварили и ја, и ти, и он. Где год би Христос стао ногом, из стопе његове оживела би сва историја тога места од постања. Кад би га ја увео у царски двор и сагледао све оно што оживи пред погледом његовим, ја бих се застидео. Застидео би се и ти с Христом у храму, застидео би се и он, с Христом међу сиротињом.
Но и ја, и ти, и он – кад би се добро обазрели око себе, и могли би дати један одговор Христу: Иди, од нас, Господе, јер још није међу нама сазидан дом достојан Тебе.
Не би се мање мучили с одговором ни на Христово питање:
– У које време да вам дођем? Јер које је време на земљи било без крви, без греха, и без разбојника? И само време кад се Христос појави на земљи, није било Христово време, но време злочина и Голготе. Једно би само могли одговорити Христу? Не долази, Господе, јер још није време Твоме доласку.
И тако, кад би се огласио долазак Христов, ми му не би знали ни пута показати, нити дом за становање понудити, нити време означити. Ми би се збунили и застидели, као што се збуне и застиде грађани једне мале варошице, када се огласи долазак Владаоца у њихову средину. Дотле безбрижни и самозадовољни паланчани уздижу своју паланку и хвале њене дражи и њено богатство. Но на глас о доласку Владаоца њима се тек тада отворе очи, и они виде оно, што дотле нису видели, и осете оно, што дотле нису осећали. Тек тада виде они ништавило и беду своје средине, виде неокречене куће, проваљене улице, нечиста дворишта, сплетене кметове, трапаве служитеље, смешне паланачке помодарке, босоногу децу, и све, – све остало, што може да чини савршеним мизерију и ништавило једнога места. И дубок осећај стида наишао би на бедне домаћине. И они би радо поручили Владаоцу, да не долази, кад би то Овога могло задржати од пута.
Исти је такав случај са Христом и нама. Док се још није огласио долазак Христов, ми гордо мислимо: Нека дође, у свако време ми имамо чистих путева, којима ћемо Га водити, и чистих домова, где ће становати. Ми имамо лепших улица него што је Јерусалим имао, и имамо лепших кућа него Тир и Сидон. Можда би се Христос зачудио техници наших улица и отмености наших кућа. Нека дође Он и свих 12 апостола Његових, нећемо се застидети. Нека дође и Он, и Бог Отац, и Дух Свети, – ми се нећемо застидети.
Но, рецимо, огласи се долазак Христов и ми се тад размислимо дубље. Пред погледом Христовим на свима се тајнама ломе печати и из стопа Његових васкрсава историја тих стопа земље од прапочетка до данас. И Христос би гледао заједно с нама грех и крв сваке стопе земље, коју смо ми застрли глатком калдрмом.
Ми би се сетили, да Му бацамо цвеће и застиремо ћилимове. Но узалуд; то је чињено и у Јерусалиму при уласку Христовом, па је Христос остао равнодушан према томе. Данас, двадесет векова после тога, зар опет да дочекујемо Христа детињски, цвећем и шаренилом? Зар не би могли изнети му на сусрет чиста срца и узвишене духове и добра дела као зрели људи?
Требало би га поздравити при сусрету једном изјавом, једном једином, која би Му створила радост:
Господе, код нас нема невино просуте крви, и нема греха, нити разбојника. Но то не би могли учинити, а да не лажемо, а ко сме лагати пред Оним, који не само зна, но гледа истину.
Да ли да му правимо тријумфалне капије? Како је то мизерна мисао у вези са Христом. Тријумфалне капије се праве онима, који се могу провући испод њих. Но зар Христос није виши од највиших тријумфалних капија? Носиоци земаљске славе траже тријумфалне капије, а Христос је носилац небесне славе. Небесни свод је њега достојна тријумфална капија.
И ми би се окренули десно и лево тражећи један дом, где би могли увести Христа. Дом треба да је украшен чистим срцима и узвишеним духовима и добрим делима. Где да се нађе такав дом. Има домова пуних шарених крпа и шарених срца и површних духова и жалосних дела, но где да се нађе дом пун онога што Христос воли?
Па онда: ко да изађе напред и стане пред лице Христово? Пред земаљске цареве и краљеве напред излазе богаташи, и ратници, и свештеници. Још се препиру, ко ће стати ближе до Његових Величанстава. Но пред Христа нико се од њих не би истрчавао. Напротив, они би се гурали уназад и тражили место што удаљеније и што склонитије од погледа Његових. Јер ко може издржати погледе бистре као извори на Алпима, и пламене као муње у црним облацима?
Па онда: ко да пружи руку своју и рукује се са Христом у име свију? Чија је рука толико чиста, да се сме дохватити руке Сина Божијег? Чија је рука толико снажна, да се дохвати до Христа, а да му се цело тело не затресе, као кад се дохвати до галванске струје?
Да истакнемо напред децу! Можда би дошли на ту мисао.
Но ни то не би било достојно. Пре две хиљаде година Христос је налазио радост само на деци. Данас Он жели да види зреле људе, којима би се зарадовао као деци.
И ми би се збунили. И стид би обузео душу нашу због неслућене сиромаштине света. И ми би се гневили на људе и на себе, на оне који иду напред и на оне који ходе позади. И кршећи руке ми би с погњуреним погледом и обореном главом викнули: Господе, не долази к нама, ништа није спремно за дочек Твој! Ми смо сиромашни и грешни.
Но докле да држимо Христа у прогонству? Није ли ова земља више Његова кућа него наша? Не стоји ли Он ближе Богу, домаћину света, него ми? Нисмо ли ми и сувише дрски кад се правимо господарима у туђој кући, из које смо протерали домаћина и његову најмилију и најсроднију чељад.
А Христос је најмилији и најсроднији Богу Оцу.
Ко је Христос? Ко је тај човек, да ми после двадесет векова морамо водити рачуна о Њему?
То је основно добро, којим људи живе. Без тога добра свет би се поново вратио у првобитни хаос. Кад је зло претило да поремети равнотежу света и да све ствари баци у мрак хаоса, појавио се један човек, од Бога послат, од земље одгајен, од људи непризнат, човек који се легитимисао као син Божији моћном речју и моћним делима. Дошао је био међу своје, но своји га не примише но презреше и одбацише, али Бог учини од тога одбаченог камена темељ целој људској историји.
Тај човек није био као други људи, који се односе ропски према себи и један према другом. Не; то је једини слободан човек, који је ходио по земљи; Он се опходио очински са добрима, а господарски са злима. Он се кретао у овоме свету не као најамник но као прави домаћин у своме дому. Најамнику је стало до тога да се наједе и напије, ма сви остали око њега гладовали. Јер најамнику је свеједно, остала кућа или пропала; за њега је главно, да он не пропадне. Домаћин се пак брине о целоме дому, и о свој чељади у дому и њиховом благостању више но о себи.
Христос! То име је постало синтеза свих највиших идеала светских. Слобода, разум, љубав, вера, рад, – све се то налази у једном имену, – Христос. То име је постало и симбол и покровитељ сваке узвишене мисли, сваког племенитог осећаја, свакога прегнућа, које служи општем добру. То име је пророчанство, још неостварено, пророчанство свега идеалнога. Сви ће се идеали у свету реализирати, – то означава име Христос. Сви ће се људи осетити једнога дана као синови једнога Оца.
Слобода ће се зацарити међу људима и љубав ће завладати над људима. Ропске душе ће се пренути и слобода ће ући у њих.
Доћи ће време, кад ће се за прокаженог сматрати човек, који не верује у Бога.
Доћи ће време, кад ће сви људи мислити и радити о добру свих. Слаби ће бити надахнути снагом, а мишице силних малаксаће. Малени ће погледати у звезде и порашће, а високи ће видети Бога и спустиће се.
Зарашће ране увређених и утеха ће доћи неутешним.
Вратиће се из прогонства прогнани правде ради, и миротворци ће бити вође људи.
Заблудели синови напустиће свиње и храну свињску и са скрушеним срцем упутиће се своме Оцу, да потраже боље друштво и бољу храну. Заблуделе кћери вратиће се са клизавог пута, куда их вуче мрак у очима и у разуму, и окренуће се ка Истоку, одакле ће Сунце осветлити њихово лице и преобразити њихову мисао.
Зеленашима се неће знати гроб на земљи, ни тврдицама име међу синовима људским.
Крвницима ће крв замутити памет, а златождери ће угнилети у златним сандуцима. И кад гробар откопа гроб златождера, он ће истрести смрад из сандука, а сандук ће однети кући,
Клеветницима ће се напунити уста црва под земљом, а интригантима змије ће се обавијати око ногу и змијина јаја лежати на језику.
Мртви гурмани служиће за храну живих гурмана, који гмижу по земљи и пирују по гробовима.
Нови људи родиће се на земљи, и о старим људима причаће се као о страшилу.
Чело тих нових људи биће високо и блиставо од мисли, а срце топло од љубави.
Похотљиво месо ће престати да личи на негашен креч, који све већма букти што се више у њ воде сипа. Разум ће укротити црвену бестију у жилама и упрегнуће је у своја кола.
Умукнуће све дисонанце у свету и једна неисказана хармонија разлиће се по овој огрубелој планети.
Племенитост ће избити из своје тамнице на површину, а грубост ће потонути на дно.
Зло ће бити побеђено и добро ће тријумфовати.
То је пророчанство Христово.
Да ли је се оно остварило? Није.
Да ли ће се остварити? Видећемо.
Да није време демантовало Христа? Застанимо.
Зидине једнога града источњачког биле су дебеле девет, а високе педесет метара. Над једном капијом стајало је написано: Град Нинива, којој је друкчије име Будућност. Но време је збрисало ту гордост људску. Данас и најмањи ветрић кад пирне титра се са прахом бившега града. Хиљаде градова у Азији и Европи данас се пре могу назвати Будућност, но мртва Нинива.
Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо он је се представио свету: Мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: Рад и човекољубље. Међутим најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство.
Зар није демантован Христос нашим веком? Нисмо ли ми били сведоци у овој прошлој години свега онога, што демантује Христово пророчанство? Нисмо ли ми у овој другој деценији двадесетог века доживели времена прехришћанска?
Заиста, поновило се једанпут више све оно, о чему смо ми улазећи у XX век мислили, да је беcповратно припало прошлости, као и слава Ниниве. Дигао се човек на човека и народ на народ. Нагомилане су гвоздене машине, пуне притајеног огња, намењеног за груди непријатељске. Човек је човека убијао и од тог убијања осећао нарочиту сласт. Земља је поплављена од крви, и одебљана од меса људског. Година је дана, како су умукли људски језици и како се људи разговарају звеком гвожђа. Годину дана посматрају гавранови мајке у црнини и гракћу: – Ми познајемо месо ваших синова! Сестре премећу рањенике и међу бледим лицима њиховим траже лице своје браће. Удовице са крвавим очима од суза гледају како им се растура тек савијено домаће гнездо и бежећи од мисли о прошлости крију погледе од будућности. Сирочад тепају још имена мртвих очева и као иглама убадају мајку питањима: – Кад ће доћи отац? Старци се храбре пред децом, но у самоћи јецају и болом се својим хране. И сав бол постаје дубљи, кад га још и неправда удуби. Дипломати се играју народима као фигурама од шаха. Беспосленици се привлаче за ратницима и купе из крви сребрне и златне колуте. Шпекуланти су од рата створили трговину, која им доноси богатство и радост. Незаслужни се виком дижу изнад заслужних. И још тежи постаје бол, кад се погледа у пустош од огња, који је попалио људска обиталишта, и на пустош од болести, која је мучки хиљаде жртава уморила, и на страховиту поворку људи, са избијеним очима, и скрханим ногама, одсеченим рукама, изгњеченим ребрима, и на отечена и промрзла, на изгладнела и јехтичава тела, која су пре годину дана била свежа и снажна. А најтежи бол бива, кад се човек сети, да се све то дешава у XX веку. И ми онда с бескрајним болом стављамо питање: Где је Христос? и: Да није остао он 20 векова далеко од нас? Да није на Голготи заједно с Његовим телом за навек распета и Његова мисао? Да ли штогод још уопште значи за људе то име, Христос?
Судимо, браћо, лагано и судићемо правилно. Под притиском моменталног бола ми застиремо својим песимизмом целу људску историју. Кад нам бол обоји Сунце црном бојом, ми онда кроз ту боју гледамо цео живот. Судимо лагано, јер и Христос корача лагано кроз историју. Лагано као дубока река, за коју би дете помислило да се не миче, но на којој човек не би могао направити бране. Лагано као жито, које посејеш у јесен, и у зиму мислиш да је мртво. Још није дошло пролеће семену Христовом. Дуг је пут Христов, он се простире до краја људске историје. Кад би журио, заморио би се, пао би на по пута, и остао. А кад лагано иде, иде поуздано. Дуг је пут Његов, зато су лагани кораци Његови.
А и тежак је пут Његов. Зато лагано корача. Кроз баре од крви, кроз мрак од греха, и кроз трње од разбојника Он се пробија. Узак је Његов пут и многи се пали грешници налазе у амбису с обе стране Његовога пута; Он мора да се сагиње на обе стране, да их диже и вуче за собом и да иде напред. Зато лагано корача.
Он лагано корача, јер је Његов идеал далеко. Идеал је Његов крајњи идеал историје, и њему је место на крају историје. Христос није проповедао један идеал, који се постиже за 24 часа. Не; Његов идеал захтева цео век једнога човека и цео век човечанства. Један човек може да достигне идеал Христов за свога живота, но човечанство је још далеко од свога краја, зато је још далеко од Христовог идеала. Христов идеал достигли су апостоли, и мученици, и сви они хероји, који су своју мисао и своје срце ставили у службу Богу на срећу људи. Но колико је то њих свега: стотине, хиљаде, – не више, а то значи: они су ипак увек још у мањини у свету, зато увек још у свету претеже мржња над љубављу, и неразум над разумом. Зато се и не осећа да Христос иде. Но кад Христова мањина постане већина, онда ће на теразијама живота претегнути љубав и разум, и Христово пророчанство биће остварено.
Један човек зидао кућу. Зидао је 5-6 недеља и сазидао 5-6 спратова. И свет зинуо од чуда, и обасуо хвалом домаћина те куће. – „Украси нам варош” – рекоше сви. Но прође 5-6 месеци и кућа се проломи и стропошта. Свет пролажаше поред жалосне хрпе од материјала и гунђаше: – Тако је кад се зида на брзу руку и ради ренте!
Није тако с кућом, коју Бог зида и којој је Христос темељ, а сви људи цигле. Огромне су размере те куће. Материјал је пробран. Сваку циглу треба пробрати и отесати. Кад човек прође поред те огромне грађевине, рекао би: – Никад то неће бити готово. Но грађевина се готови лагано и постојано. То није кућа ради ренте, то је кућа ради куће. Зато није тешко веровати, да ће она морати бити лепа.
Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка. Овогодишњи рат донео је слободу оној земљи, у којој је Христос највише био понижен, у којој је он највише клецао и застајкивао, те и поред крви и бола и ужаса ратнога Христос је ипак и у овој години учинио један лаган корак унапред.
Лагано корача Христос, но кад би Га ми пустили Он би корачао брже.
Ја и ти смо криви, пријатељу мој. Ја и ти смо заградили пут Христу, ја својом добићу, а ти својом слашћу. Ја тражим од сваке ствари добит, а ти тражиш од сваке ствари сласт. Зар није тако? И док ми цедимо и сисамо овај свет, Христос стоји за нашим леђима и не може од нас да корачи.
И криве су непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах. Христос стоји и чека, и не може да корачи.
И криве су Јуде и Борџије, противници добре ствари Христове, они који траже максимум добра од света, а дају му зато максимум зла. Христос неће лагано корачати, но летеће као зрак јутарњи кроз етар онда, кад сваки човек буде чинио свету максимум добра, и захтевао од света минимум добра.
И криве су тврде главе и тврда срца; тврде главе, које своју тврдоглавост називају генијалношћу, и тврда срца, која своју тврдокорост називају карактерношћу. У тврде главе не улази разлог Христов, а у тврда срца не улази љубав Христова.
Крив је цар, који жуди за туђом круном, и муж, који се пашти за туђом женом, и богаташ, који пружа руку за сиротињском крајцаром.
Крива је мржња, која побада коље на путу Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота.
Двадесет векова још ће проћи, и рањав и искрвављен Христос корачиће још двадесет корака, лагано и опрезно провлачећи се кроз плотове од разбојника. А као стара Нинива лежаће наш горди век у рушевинама, на које ће век четрдесети гледати с ужасом и сажаљењем. Но наш пепео падаће на лице живих и шаптаће им: Ви сте деца наша, не страшите се од нас! Ви сте срећни зато што смо ми били несрећни. Ви сте праведни зато што смо ми били неправедни. Ви сте хришћани зато што смо ми били нехришћани. Ви сте људи зато што смо ми били гориле. На нашем искуству ви сте се научили. На нашем неразуму ви сте се уразумили.
Претегне ли тада добро над злом Христос ће се зацарити у свету у царству Божијем. Буде ли пак и тада још зло јаче од добра, Христос ће лагано корачати корак по корак напред, крчећи себи пута, као и данас. И као и данас ходиће Он као сенка за немилостивим, који газе ногама по лицу своје браће, и говориће им својим кротким гласом: Благо милостивим, јер ће бити помиловани.
И стајаће Он као провиђење на ратним пољима, усред рике оружја, и говориће: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати.
И пратиће праведнике, на правди гоњене, пратиће их као анђео хранитељ и тешити: Благо изгнанима правде ради, јер је њихово царство небесно.
И одважно ће стати пред оне, који Његово име гоне и презиру и добациће им у њихово злобно лице: Такви су побили све пророке, и све добротворе људи увредили.
О Христе, велики је оптимизам твој! Нас кад заболи мали прст ми постајемо песимисти. А твоја вера у победу добра не малаксава ни онда, кад ми сви забодемо по један трн у тело твоје.
Мали су и блиски циљеви наши, зато их ми достижемо трчећи. А твој циљ је велики и далек, и Ти корачаш корак по корак. Господе, упути нас к циљу твоме. Баци бар сенку твога разума на наш разум, и ми ћемо бити довољно разумни; и баци бар сенку твоје племенитости на наше срце, и срце ће наше постати чисто. И ми ћемо видети Бога, као што си га Ти гледао кад си ходио по земљи под крстом и трновим венцем; и ми ћемо живети Богом, као што си Ти њиме живео, у јединству с Богом чинићемо чуда велика као што су твоја била. Већ је време да свет сазри. Обасјај нас твојом светлошћу, јер у хладу ништа не зри. Под зрацима твојим наш ће разум постати зрео и наша ће душа порасти велика. И ми ћемо бити једно с Тобом, као што си Ти, Господе, једно с Оцем небесним. Амин.
Св. Николај Жички