Часопис Епархије далматинске „Крка“ бр. 32
24. децембар 2008
До сада смо о Максимовом личном животу говорили на прилично посредан начин. То смо смишљено чинили, јер би било погрешно да његово житије посматрамо само као издвојено приказивање његове личности. Максим је у великој мери прави представник свога времена, те једини исправни историјски приступ проучавању његовог живота јесте преко политичких и богословских расправа тога доба. Са друге стране, то не значи да је он био само жртва, пасивни посматрач у целом случају. Управо у односу на сукобе његовог времена, он се у историји појављује као личност која је у основи мотивисана својим богословским уверењима. Због тога треба да се потрудимо да скицирамо његово житије у складу са његовим унутрашњим настројењем.
Максимов лични живот заиста одражава читаво стање у Цркви тога времена. За њега се, што је било и карактеристично за то време, све јаснијим чинио избор између политичког компромиса и мучеништва зарад истинске вере и правилног исповедања. Ипак, посматрати га првенствено као догматичара и полемичког писца, који је служио црквеним интересима тога времена, значило би погрешно тумачити символички значај његовог житија. Он је управо својим даром созерцатељног монаха и богословског визионара себи обезбедио сигурно и ауторитативно место у развоју хришћанске свести. За њега је карактеристично да су га његови непријатељи у црквеним и политичким крговима пре оптуживали за политичка недела, него за јерес, управо због тога што је његово богословље, узвишени монашки живот и целовитост његове личности као мислиоца, толико прихваћена, да би се сваки покушај оптуживања за јерес показао узалудним и смешним.
То тврдимо на основу његових Дела (у Мињеовој Patrologia Graeca, vol. 90). Пре свега истичемо Relatio motionis (сажетак његовог животног пута), који је написао његов ученик Анастасије 655. године, који приказује историју првог случаја који је царски двор водио против њега. Треба да споменемо и Vita et certamen (његово званично житије), који датира из нешто каснијег периода, а који се ослања на Дела. Максимова писма (објављена у 91 делу) свакако представљају још један значајан извор.
Максим се родио око 580. године у изузетно угледној породици, у царској престоници, у време када је преовладавао релативно висок степен хармоније у царству, која је ублажавала тензије и конфликте који су тек требали да наступе. Имао је прилику да стекне високо образовање. Сва његова дела, у ствари, откривају његову дубоку упућеност у реторику и философију. Науком се бавио највероварније до своје двадесет прве године. Толико се спретно користио својим образовањем да је одмах привукао пажњу цара Ираклија, који му је одмах понудио да постане нека врста личног државног секретара. Вероватно се он у тим круговима већ био упознао са Анастасијем, личним царичиним секретарем, који му је постао ученик.
Максим је напустио двор вероватно да би ступио на монашки пут, иако је и даље одржавао добре везе са њим. То закључујемо на основу бројних срдачних писама упућених Јовану Ризничару (посматрано са духовне тачке гледишта, врхунац поменуте преписке је познато Друго писмо о љубави). Око 614. године ступио је у манастир Филипик у Хрисопољу, азијско предграђе Цариграда. Касније (вероватно 615. године) сели се у Кизик, у манастир Светог Георгија. Међутим, Максим је сигурно био приморан да напусти Малу Азију због напада Персијанаца око 630. године. Године 632, поново га проналазимо у Африци, односно Картагини, након путовања бродом, када је вероватно посетио не само Крит, већ и Кипар.
У Картагини је као монах ступио у манастир чији је игуман био познати Софроније, који је 634. године (како смо већ рекли) постао јерусалимски патријарх и први ватрени противник молотелитства. Максим је, како смо већ напоменули, управо као Софронијев ученик ступио у поменуту борбу.
Ваистину, Максим је постао истакнути богослов управо због дубоке преданости монашком животу и опиту, а не из политичко-црквених разлога. Он је изнад свега био истиночежњиви мислилац. У току првог периода свог монашког живота (и то веома дугог), имао је приступа и усвојио је монашку практичну, аскетску и созерцатељну мудрост. У тој традицији је значајан био утицај Евагрија, оригенисте. Иако је оригенизам био званично осуђен, Максим је успео да га оправослави, истовремено га побијајући као онтолошки и философски систем.
Максим је у томе процесу интеграције очигледно супротстављао дијалектички систем Псеудо-Дионисија Ареопагита (не поистовећујући се са њим) и богословље кападокијских отаца (Григорија Ниског, а посебно Григорија Богослова). Григорије Богослов је заправо тада постао један од најчешће цитираних аутора у његовом богословском опусу.
Многи научници су проучавали само тај аспект Максимовог богословља. Постоје чак и нагађања да је у његовом животу постојала тзв. «оригенска криза», али је Поликарп Шервуд, бенедиктинац из Америке, дефинитивно показао да је Максим, у току првог периода док је био монах у Малој Азији, кориговао оригенизам (у првом делу своје Ambiguorum Liber). У том погледу Шервуд делимично исправља становиште његовог познатог колеге Ханса Урс Фон Балтазара.
Можемо додати да је недавно један други проучавалац светог Максима, Ј. М. Гариг, формулисао и додатно мишљење о монашким утицајима на Максима, показујући како је он могао да заузме тако чврст став против оригенизма, а да при томе ништа не наруши. Гариг је то формулисао на следећи начин: «Посматрано у ширем контексту духовне традиције, Максим је читао Оригена, исто као и Евагрија и Григорија Ниског…» Како Гариг показује, тај контекст је тзв. макаријевско предање.
Испоставило се да је борба против монотелитства далеко превазилазила оквир теоријске расправе о постојању једне или две воље у Христу. Учења о две природе, дефинисана на сабору у Халкидону, била су у опасности. Максимова борба је била заснована на дубоком духовном искуству. Његово диотелитско становиште (тј. његова одбрана становишта да у Христу постоје човечанска и божанска воља) је унапред било добро припремљено. Што се њега тиче, он је више из поштовања према ауторитету Psephos-а патријарха Сергија, него из својих дубоких богословских убеђења, оклевао да се активно укључи у борбу од самог почетка. Учење о две воље је – како је Гариг показао – пре свега логична последица учења о две природе. Али изгледа да је за Максима то постало нешто више од тога: постало је питање потпуног прихватања Христовог човечанства као предуслова нашег спасења. Управо делатно са-постојање двеју природа – са својим вољама, у складу са њиховим својственим природама – чине тајну спасења (сотириолошку тајну) у и кроз Христа.
Следствено томе, за Максима је негирање постојања двеју воља у Христу једнако погрешном разумевању саме суштине Христовог спасоносног дела. Ако нико није говорио о «једној јединој енергији», као што је то Кир чинио, чини се као да није било потребе да се отворено инсистира на двојности воља, али када се то догодило, онда се то учинило неопходним. Из тога разлога је, зарад постизања догматске јасноће, Максимова терминологија у овоме пољу постајала све прецизнија.
Као што сам већ претходно напоменуо, Максимово мучеништво је било заиста трагично. Царско суђење папи Мартину се догодило 654. године. Следеће године је папа Мартин прогнан у Херсон, где се и упокојио у септембру исте године. Истовремено је окончано и суђење Максиму и то на основу његовог наводног одбијања да општи са цариградским патријаршијским троном, те је он прогнан у Визију у Тракији. Међутим, 656. године, Петар, нови патријарх цариградски, је послао дворског владику Теодосија у Визију у знак помирења, али Максим није променио своје мишљење. Поново се осетио дужним да одбије послушност царевој вољи. То се догодило у манастиру Светог Теодора у Перберису, такође у Тракији, где је провео шест година и то у непрекидној веома живој преписци.
Године 662, Максима доводе у Цариград, заједно са Анастасијем Апокрисаријем и Анастасијем Монахом, како би га саслушао сабор, углавном састављен од људи наклоњених монотелитству. На овом сабору осуђен је и Максим и његови ученици. Одсечене су им десне руке и језици и послати су у даље прогонство: на Лазику на југоисточној обали Црног Мора. Ту се Максим у августу исте године и упокојио. Његов случај је однео победу после неколико година, на сабору у Цариграду 680-681 године.
превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
J. M. Garrigues, Maxime le Confesseur. La charité – avenir divin de l’homme, Paris, стр. 76.
То је истакнуто у једној другој дисертацији: F. M. Léthel, Théologie de l’agonie du Christ. La liberté humaine du Fils de Dieu et son importance sotériologique mises en lumière par Saint Maxime Confesseur, Paris, 1979.
Извор: Епархија далматинска
Нове књиге |