Извод из књиге The Great Church in Captivity
Аутор: Steven Runciman
Пре или касније, морало се десити да протестантске цркве, негодујући против римске аутократије, покушају да пронађу Цркву која је протествовала на сличан начин, али далеко раније.
Лутерово интересовање за Источну Цркву је базирано на веровању (које је делио са многим протестантским савременицима, и са многим Грцима пре самог пада Константинопоља) да је крај света близу и да је турски султан антихрист, мада је имао алтернативног кандидата у лику римског Папе.
Сам Лутер је био реакционарног карактера и није му се допадао дух ренесансе. Међутим, његови водећи ученици били су управо деца ренесансе. Најбољи међу њима, Philip Melanchthon, био је професор грчког језика у Wittenberg-у и био је дубоко заинтересован за Хеленизам. Мислио је да би било вредно да се успостави пријатељско разумевање са Православном Црквом.
Проблем је постојао у проналажењу путева како успоставити контакт са Грцима. Европске силе које су имале дипломатске односе са Отоманским Царством су биле католичке: Венеција, Француска и Хабсбурговци. Веровало се да би кроз Венецију, у којој је постојала колонија грчких теолога, могло доћи до контакта, и то кроз неког од тих теолога који је евентуално имао везе са Истоком, а није прешао у католицизам.
Међутим, годину дана раније, он је примио у посету старијег клерика из Црне Горе, по имену Димитрије, који је дошао са препорукама James Basilicus-а. Ништа се не зна о Димитријевој историји и пореклу. Био је већ старији човек када је срео James-a у Молдавији 1558. године. Димитрије је оставио дубок утисак у лутеранским круговима. Melanchthon-у се допадао, а Nicholas Hemmingius је у једном писму писао о њему као о старијем човеку изузетне побожности и уважавајућег морала, чија тврдња да је био ђакон је без икакве сумње била истинита (Лутерани нису ову тврдњу могли да провере), и који је знао много о својој Цркви. Лутерани су га сматрали за Богом-послатог човека преко којег ће да остваре контакт са Константинопољем. Како би Православни били правилно информисани о вери Реформатора, Confession of Augsburg (објашњење протестантске вере припремљен за излагање у парламенту Немачке), је преведено на грчки језик од стране ученог гркофила Paul Dolscius-a, и једна копија је предата Димитрију да је однесе Патрјарху заједно са писмом, које се једва дотицало доктрина, али је сугерисало како Лутеранска црква и Православна Црква имају много тога заједничког.
Димитрије је отпутовао у другој половини 1559. године. Melanchthon је умро пре него је одговор могао стићи, али су његови сарадници још дуго ишчекивали вести из Константинопоља. На крају су закључили да Димитрије није успео да оспоручи пошиљку. Заправо, Димитрије је стигао у Константинопољ на самом крају 1559. године, и био је примљен од стране Патријарха Јоасафа. Документи које је донео са собом су разочарали Свети Синод. Чак и површна анализа је показала да је већина доктрина била у потпуности јеретичка, али није било пожељно да се униште односи са потенцијалним пријатељима. Патријарх и његови саветници су поступили по правилима оријенталне дипломатије – понашали су се као да се ништа није десило и као да никакво писмо није ни примљено. Димитрије је чекао два – три месеца на одговор који би понео назад Лутеранима. Како одговора није било, отишао је у Трансилванију где је провео три године покушавајући да проповеда Лутеранизам, имајући подршку од James Basilicus-a. Након пада свог патрона, наставио је да шири пропаганду међу Славенима који су живели на територијама под власти Хабсбурговаца. Није познато када је умро.
Предстојећи догађаји у Молдавији су само потврдили сумње Патријарха Јоасафа у вези Лутерана. Петнаестак година касније, стање се поправило за протестанте. Хабсбурговци су запослили одређени број Лутерана, и 1570. године империјални амбасадор – протестант David von Ungnad је стигао у Константинопољ. Са собом је довео и познатог Лутеровог теолога Stephen Gerlach-a, који је тесно сарађивао са Лутеран универзитетима у Немачкој. Он се убрзо спријатељио са Протобележником Православне Цркве, Теодором Зигомаласом, који га је упознао са Патријархом Јеремијом II, у његовом првом мандату Патријарха. Као контрауслугу, Gerlach је повезао Зигомаласа са водећим професором Грчког у Немачкој, Мартин Краус-ом, човеком који је био заинтересован не само за античку Грчку, него и за Грчку из његовог времена. Преко Зигомаласа, Краус је започео преписку са Патријархом Јеремијом, којег је дубоко поштовао.
Након успостављања пријатељских односа, било је природно да Лутерани поново покушају да успоставе ближе црквене односе са Православном Црквом. 1574. године Ungnad је на иницијативу Gerlach-a затражио из Немачке нове копије Конфесије Аугсбурга. Као одговор стигло је шест копија. Једну је требао добити Патријарх, једну Зигомалас, једну Метрофан (Митрополит Береје), једну теолог Гаврило Северус, једну богаташ Михајло Кантакузенус, који је обећао да ће је превести на дијалектички Грчки језик. Копија на Грузијском је послата касније, и била је намењена Православној Цркви Грузије. Патријарховој копији је придодато и писмо у коме је писало да због раздаљина између двеју земаља има неких разлика у церемонијама, али да је очигледно да никакве новине нису уведене у основама доктрине о спасењу, и да је сачувано оригинално учење Апостола, Пророка и Светих Отаца надахнутих Светим Духом.
Какво су мишљење Грузијци имали о Конфесији Аугсбурга, уколико је копија икада стигла на одредиште, није познато. Грцима је она била у истој мери разочаравајућа, као и 15 година раније. Кантакузенус није урадио ништа како би се она превела на дијалект. Али Патријарх Јеремија није могао да је огнорише као што је то претходни Патријарх Јоасаф урадио. Von Ungnad и Gerlach су били ту и вршили су притисак да се добије одговор. Патријарх Јеремија је написао уљудно писмо захвалнице обећавајући да ће изјава о доктринама стићи мало касније. Оваква тактика одуговлачења је била узалудна јер је Gerlach наставио да врши притисак да се добије одговор. На крају, после консултовања са Светим Синодом, Патријарх је уз помоћ Зигомаласа и његовог оца Јована, саставио комплетан одговор, 15 маја 1576. године.
Конфесија Аугсбурга се састоји из 21 поглавља. Патријрах Јеремија је одговорио на свако, изјављујући да ли се слаже или не са доктринама које су описане у њима. Његови коментари су веома вредни и важни јер су део Православне теологије и до данашњих дана.
У првом поглављу пише да је Никејски Символ Вере основа истинске вере. Патријарх се сложио, али је напоменуо да би Символ Вере требао бити у његовој оригиналној форми, без двоструког исхођења Светог Духа (Филиокве), додатка који је канонски илегалан и нетачан.
Друго поглавље говори о прагреху, треће о Апостолском Символу Вере, четврто говори да се оправдање постиже искључиво вером. У Православној верзији, друго и треће поглавље су у обрнутом редоследу што је и логичније. Патријархово друго поглавље говори о Символу Вере. Потврђујући Немачку верзију, додано је 12 тачака које садржавају традиционалне доктрине Православне Цркве. Три су о Светом Тројству, шест о Инкарнацији, Распећу и Искупљењу, а три о животу после. Надаље је додана листа од 7 врлина (заправо 8), и 7 смртних греха.
О прагреху, Патријарх напомиње да би крштавање требало вршити троструким погружавањем, а не кропљењем, и требало би бити попраћено миропомазањем. Пракса крштавања Латина, наставља Патријарх, је погрешна.
У четвртом поглављу, у вези оправдавања само вером, Патријарх напомиње да благодат неће бити дата онима који не показују врлине у своме животу. Додатно објашњава ова виђења у петом и шестом полављу. У Конфесији Аугсбурга, пето поглавље говори да вера мора да се храни уз помоћ Светог Писма и Светих Тајни, а шесто да вера мора да произведе добре плодове у добрим делима, али понавља да добра дела сама по себи не могу обезбедити спасење. Патријарх Јеремија усваја пето поглавље без коментара и користи то поглавље за наставак свог објашњења из претходног поглавља. Блаженства изречена на гори (Мат. 5) наводе листу врлина које доводе до спасења а да се уопште не позивају на веру. Вера без дела није истинска вера. У шестом поглављу напомиње Немцима да не претпостављају благодат унапред, нити да губе наду у благодат, јасно стављајући до знања да не одобрава било шта што би могло личити на предестинацију.
Седмо поглавље Конфесије Аугсбурга говори да је Црква једна и вечна, и да је знак јединства у томе да се Јеванђеља исправно уче и да се Свете Тајне исправно проводе. Све док се тога држимо, разлике у ритуалима и церемонијама не угрожавају јединство Цркве. Патријарх Јеремија се сложио, али наставља да говори о Светим Тајнама. Сумњајући да Лутерани поштују само Крштење и Евхаристију као Свете Тајне, он инсистира да постоји најмање Седам Светих Тајни.
Патријарх се сложио са осмим и деветим поглављем Конфесије Аугсбурга. Они говоре да Свете Тајне не постају безвредне чак ако су свршене од стране лоших свештеника (отпалих), и препоручују крштавање деце, како би и дете могло да прими Божју благодат.
Десето поглавље је веома контроверзно. Оно говори да су тело и крв Христова истински присутни на Тајној Вечери (Евхаристији), и да се деле свим учесницима, а они који ово уче другачије су осуђени. Све довде се Патријарх могао сложити. Међутим, изгледа да је Патријарх знао да оригинална верзија Конфесије Аугсбурга садржи речи “у облику хлеба и вина”, речи које су изостављене у Латинској и Грчкој верзији (покушај подвале – Лутерани су унапред знали да се са тиме Православна Црква не може сложити). Он тражи додатне детаље говорећи: “Чули смо неке детаље о вашем виђењу Евхаристије, које ми не можемо да одобримо.” Доктрина Свете Православне Цркве, наставља Патријарх, је да су на Тајној Вечери хлеб и вино истински претворени у Тело и Крв Христову. Додаје да хлеб мора бити са квасцем, а не бесквасни. Напомиње да Христ није рекао: “Ово је хлеб,” или “Ово је знамење мог тела,” него је рекао “Ово је моје тело.” Било би заиста безбожнички рећи да је Господ дао ученицима право тело и крв из својих вена, или да Он физички силази са Неба сваки пут када се врши Евхаристија. Преобразба се дешава уз помоћ Божје благодати и призивања Светога Духа који обезбеђују ту промену, и уз помоћ наших молитви и Господњих речи да су хлеб и вино претворени у истинско Тело и Крв Христову.
Патријрах Јеремија овде ставља три напомене. У две он мисли да Лутерани следе грешке Латина. Православни, верни Светом Предању ране Цркве, одавно се не слажу са латинском употребом бесквасног хлеба. Следеће, Патријарх Јеремија се дотиче питања Епиклезе, призивања Светог Духа који довршава промену у елементима (хлебу и вину). Латинско одсуство Епиклезе је неприхватљиво. На само питање промене у елементима, Патријарх Јеремија је опрезан. Он избегава грчку реч “преображење”, и користи реч која не мора да представља материјалну промену. Он не објашњава тачну природу промене, остављајући све у домену Свете Тајне. Али, лутеранско виђење да иако су Христово Тело и Крв присутни на Евхаристији, нема никакве промене у њима, веома јасно је погрешно за Патријарха.
Једанаесто поглавље Конфесије Аугсбурга говори о провођењу исповести која није неопходна и у којој се и тако не могу побројати сви мали греси појединца. Патријарх се слаже али додаје да би се могло причати о вредности исповести као духовном леку и као усмеравању ка истинском покајању. Напомиње да је Покајање једно од Светих Тајни.
Дванаесто поглавље говори да грешник који се одвојио од Божје благодати, може поново да је прими кроз покајање. Одбацује се учење Анабаптиста да онај ко је једном примио Божју благодат, не може више да је изгуби, као и учење Новита да онај ко је једном изгубио благодат, не може да је прими поново. Патријарх се слаже али додаје да се покајање мора показати кроз добра дела.
Тринаесто поглавље говори да су Свете Тајне доказ Божије љубави према човеку и да треба да се користе за подстицање и потврђивање вере. Ово се Патријарху чини помало грубо објашњење и придодаје неопходност Литургије као оквира за свршавање Светих Тајни, као божанског догађаја који појачава њихову духовну вредност.
Четрнаесто поглавље говори да само произведени свештеници треба да проповедају и проводе Свете Тајне. Патријарх се слаже уз напомену да сам чин произвођења свештеника мора бити исправно проведен (рукополагање), као и да Црквена хијерархија мора бити по канону. Јасно је изразио сумњу да је ово двоје исправно постављено и Лутеранској цркви.
Петнаесто поглавље није обрадовало Патријарха. Оно говори да су постови и прославе у циљу постизања мира и поретка у Цркви, али одриче било какву везу са спасењем и негира важност у примању Божје благодати. Православној Цркви, чији календар је пун постова и прослава, овакво учење је било веома негативно. Патријарх, цитирајући надугачко Свете Оце ране Цркве, наглашава да су Свети Дани и церемније које се проводе тих дана, вечна подсећања на живот Христа на земљи, осведочена у животима светитеља. Негирати њихову духовну вредност је ускогрудо и погрешно.
Слаже се са шеснаестим поглављем које говори да је послушност властима у складу са Јеванђељем, и да се одобрава учешће у рату уколико то власти нареде. Али додаје да се не сме заборавити да су Божји закони виши, и да прави Хришћанин неће жудети за власти.
Слаже се са седамнаестим поглављем које говори о другом Христовом доласку да суди свету, и да ће награда за верне да буде вечни живот, а да ће грешни бити кажњени вечном муком. Делује потпуно равнодушно у погледу имплицитног негирања доктрине о чистилишту.
Осамнаесто поглавље говори о слободној вољи. Лутерани уче да човек на основу слободне воље може да живи животом праведника, али и да му то без Божје благодати не може бити обезбеђено. Ово је преблизу доктрини потпуне предестинације по Патријарху, који напомиње, уз дугачки цитат од Св. Јована Златоустог, да само они који самовољно желе да буду спасени, да ће бити спасени. Божје намере имају своју потврду у благодати, али та благодат се повлачи истовремено са грешним делима.
Деветнаесто поглавље, које говори да Бог није узок зла на овоме свету, је потпуно прихватљиво.
Двадесето поглавље се враћа на проблем вере и дела, понављајући да су добра дела неопходна, и да их Лутерани не игноришу, али да не могу да искупе човека за грехе без вере и попратне Божје благодати. Патријарх се слаже са двоструком потребом за вером и делима, али пита: Зашто, уколико Лутерани вреднују добра дела, одбацују постове и прославе, братства и манастире? Нису ли то добра дела која се чине у славу Бога, и у складу са Његовим заповестима? Није ли пост дело самодисциплине? Није ли монашко гостопримство израз пријатељства? Изнад свега, није ли примање монаштва покушај провођења у дело Христове заповести да треба да се одрекнемо овоземањског хаоса?
Патријарх је био изузетно шокиран двадесет првим поглављем, које говори да животе светих треба узети као примере које треба следити, али је противно Светом Писму да се призивају да се заузму за нас пред Богом. Патријарх Јеремија наводећи посебне силе које је Христос дао својим ученицима, одговара да истинско служење припада једино Богу, али да светитељи, а пре свега Мајка Божја, који су због своје светости позвани на Небо, могу бити призивани. Ми можемо да тражимо од Мајке Божје, захваљујући њеном специјалном односу са Сином Божјим, да се заузме за нас, као и да тражимо од анђела и арханђела да се моле за нас, као и све светитеље да се заузму за нас. То је знак понизности уколико ми грешници, уместо да се директно обраћамо Богу, тражимо од људи и жена који су већ зарадили спасење, да се заузму за нас.
Патријарх завршава своје писмо са додатним поглављем у коме наглашава пет тачака:
Инсистира да се квасни хлеб треба користити на Евхаристији.
Оправдава брак секуларног свештенства, али наглашава потребу држања целибата од стране регуларног свештенства.
Наглашава важност и улогу Литургије.
Понавља се да опрост греха може да се добије једино кроз Исповест и Покајање, коме придодаје карактер Свете Тајне.
Подугачко се даје подршка институцији манастира и монаштва.
Задњи параграф је писан са измешаном понизности и надмоћи: “И тако, учени Немци, најдражи синови у Христу, као што желите уз премудрост и после великог саветовања и са свим вашим умом, да нам се придружите у најсветијој Божијој Православној Цркви, ми, говорећи као родитељи који воле своју децу, радо прихватамо вашу доброту и људскост у нашу несавршеност, уколико сте вољни да заједно са нама следите апостолско и синодско Предање и подредите им се. Само тада, истински и искрено, саградићемо једну кућу… и тако ћемо од две цркве направити једну и заједно живети све док се не преселимо у небеско очинство.“
Његов одговор је стигао у Немачку у лето 1576. године. Немачки побожници су приметили у њему одређени недостатак ентузијазма. Crusius је организовао састанак са теологом Lucius Osiander-oм, и заједно су састваили одговор у коме су тачке на које је Патријарх имао примедбе детаљније објашњене. Остали су уз доктрине из оригиналне Конфесије Аугсбурга, и нису се ни дотакли детаља као што су квасни хлеб, Литургија и монаштво. Покушали су да докажу како доктрина оправдања вером није значајно различита од Патријархове, и поновили су лутеранску позицију да, иако је Христово тело и крв присутна на Тајној Вечери (Евхаристији), нема материјалних промена у тим елементима. Појаснили су да верују у само две Свете Тајне и да не признају значај и улогу светитеља.
Њихово писмо је написано у јуну 1577. године, али је вероватно стигло у Константинопољ следеће године. Поново је Патријарх Јеремија покушао да избегне слање одговора, али је Gerlach још увек био тамо и вршио притисак. Gerlach се вратио у Немачку у пролеће 1579. године. У мају, Патријарх је послао нову изјаву о виђењима Православне Цркве. Овај пут, његов тон је био мало мање мирољубив. Јасно је нагласио уз подуже образложење дотрине које Православна Црква не може да прихвати. Не може да прихвати двоструко исхођење Светог Духа (Филиокве). Без обзира шта Лутерани тврдили, њихово виђење слободне воље и оправдавање вером није било Православно, и било је превише грубо. Слажући се да Свете Тајне Крштења и Евхаристије су рангиране изнад осталих, Патријарх је инсистирао да постоје и друге. Поновио је да је правилно да се поштују светитељи, и додао је да поштовање треба да се има и према иконама и моштима светих.
Група Лутерана међу којима су били и Crusius, Andreae, Osiander и Gerlach, састала се у Wurttemberg-у да припреме одговор, који је послат у јуну 1580. године. Тон је био веома мирољубив. Не попуштајући ни у једној тачки, покушали су да објасне да доктриналне разлике по питањима оправдавања вером, слободне воље и промене у елементима Евхаристије, су само питање терминологије, а да се друге разлике могу третирати као разлике у ритуалима.
Немци су морали да чекају на одговор. Патријарх Јеремија је био склоњен са дужности у новембру 1579. године, и није се вратио на дужност све до септембра 1580. године. Неколико месеци је прошло док се није организовао како би могао да припреми одговор. На крају, у лето 1581. године, одговор је отишао за Немачку. Укратко су поновљене тачке неслагања, и на крају је замољено да преписка престане. “Идите својим путем, и не шаљите нам поново писма на тему доктрина, него само писма на тему пријатељства.”, писао је Патријарх. Без обзира на ово, група Лутерана је послала још једно писмо, скоро идентично са претходним. Патријарх на њега није одговорио…
Њујорк: Cambridge University Press, 1968