Datum: 16.08.2010 13:00
Autor: Радоје Тасић
Студенички манастир, који носи заштитни знак UNESCO-а, је грандиозно дјело великих мајстора и задужбинара. Стефан Немања је себи и православном роду саградио вјечну задужбину.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=sYetYv5lLY8&feature=related[/youtube]
Вијекови хуче над Студеницом. Храм од бијелог студеничког мермера, опасан каменим зидом као сребрним појасом горостасног српског витеза из 12. вијека, бљешти неуништивом снагом и умјетничким надахнућем неимара и задужбинара. И полутама храма, и порта, и брежуљци около и небо над њима зраче енергијом милиона вјерника који су се, овдје, на овом светом мјесту, молили за спас душе своје и својих најближих и најдражих.
Овдје у Студеници све је молитва и шапат, скрушење и скромност, овдје свеци са икона и фресака уносе у душу божански мир, благост и рајски спокој, а лица монашка плијене самопоуздањем и вјером у пролазност овоземаљског и вјечност другог свијета.
Византијско плаво. Чаробне ријечи у којима се, у сржи, наслућује, чита и препознаје љепота византијске умјетности. То византијско плаво доминира, плијени и оплемењује и у храму посвећеном светом Јоакиму и Aни смјештеном у студеничком каменом прстену, у сјени огромне Богородичне цркве.
Краљ Милутин, задужбинар и добротвор, побринуо се да послије њене изградње 1314. године у некадашње ловиште и пустару, а тада већ велики духовни центар немањићке Србије, доведе мајсторе, сликаре и фрескописце да измолују, исликају и за вијекове оставе дјела непролазне вриједности.
По стилској префињености, колоричној хармонији и брижљивој умјетничкој обради, ове фреске готово да немају премца у српском старом сликарству. Оне, по многима, спадају у врхунац византијске умјетности.
Преко тврдоће малтера, чију су рецептуру знали стари мајстори, боја чији је килограм био вреднији од исте количине злата, исцртани су ликови који присуствују божанском чину рађања пресвете Богородице.
На тој мистичној слици све главе присутних благо су нагнуте према чину доласка на свијет Богомајке, њеном купању и стављању у колијевку. Из зрнаца пијеска, измијешаних са златном прашином и траговима боја, одише чистоћа лица на ликовима, посуде за купање и чинија за храну, што овом призору даје божански сјај и небеску тајанственост.
Чудесна свјетлост божијих зрака пада на свете мошти и лица вјерника у храму и са фресака у Богородичином храму. Фреска која наткриљује и оплемењује позлаћени олтар и простор испред њега је Исусово распеће.
– Ова фреска се сматра врхунцем византијског фрескосликарства. Поред главног призора Исусовог умирања на крсту, ту је још низ слика које на симболичан начин говоре о доласку новог и одласку старог завета – каже кустос манастирски Радомир.
Студеница, храм свих српских храмова, најближа је небу и Свевишњем, јер под својим сводовима вијековима штити мошти светитеља. A светитељи овој светињи, на светој српској земљи, снагом ореола око својих светих глава шире свјетлост православља која се никад, док је свијета и вијека не може ничим угасити.
– У Богородичној цркви су мошти Стефана Немање – светог Симеона Мироточивог, задужбинара манастира, затим његове жене Aне, монахиње Aнастасије, па сина му Стефана Првовенчаног, градитеља манастира Жиче, а касније монаха Симона. Овде почива и краљ Радослав, који је доградио припрату уз Богородичну цркву, затим Стефан, син краља Уроша, Немањин син Вукан и његов син Растко као и кћи Дева – објашњава кустос Радомир.
Ризнице манастирске, због свог богатства и обиља златних и сребрних предмета и реликвија, биле су на мети непријатеља, освајача и поробљивача.
Оне су биле прави мајдани умјетничких вриједности, за које дародавци нису жалили златнике и сребрњаке. Пред најездом туђинаца и пљачкаша калуђери су манастирско благо носили у бјежанију или га похрањивали у унапријед уређене скривнице.
Тако је било и са студеничком ризницама од које је остао само један дио црквених књига и реликвија.
Кустос Радомир прича да је највреднија реликвија ризнице прстен краља Стефана Првовјенчаног, затим посуда за вино у којој се фигура јеленка обоји ако се у њему налази отров, крсташки барјак, сребром и златом окована јеванђеља…
У манастиру је и трпезарија у којој је истовремено могло да руча око стотину калуђера. Сачувана је готово у оригиналном облику, а у њој је у посебној, скромној столици од дрвета сједио и свети Сава.
Ниједан путник намјерник за више од десет вијекова постојања није остао равнодушан при сусрету са манастиром Студеницом. Величанствено здање Богородичне цркве опасано је средњовјековним зидом. Ту су још Камена и Краљева црква и остаци још 11 црквених објеката.
Мошти светитеља
Култ чувања и преношења моштију светитеља његује хришћанство вијековима. Немањићи су у српском роду у томе предњачили. Кости својих славних предака, од којих су многи проглашени свецима, чуване су у манастирским здањима у којима су се поред њих дешавала и чудесна исцјељења.
Небеска јека студеничких звона
Краљ Милутин, задужбинар и добротвор, побринуо се да послије њене изградње 1314. године у некадашње ловиште и пустару, а тада већ велики духовни центар немањићке Србије, доведе мајсторе, сликаре и фрескописце да измолују, исликају и за вијекове оставе дјела непролазне вриједности