Сценарио и режија: Емир Кустурица, протагониста: Дијего Армандо Марадона, трајање: 90 минута, производња: Шпанија/Француска, 2008.
Плакат филма „Марадона” И један и други поседују огроман таленат који нису увек најразборитије користили и искористили. И један и други, сваки у свом домену – у својој уметности, били су у једном тренутку највеће светске звезде, али их је увек пратио и ореол „партибрејкера” што умеју да уживају и у властитом политичком отпадништву. У најкраћем,Емир Кустурица и Дијего Марадона имају толико сличности да су им се путеви кад-тад морали укрстити. Коначно и јесу, захваљујући дугометражно документарном, хуморно-драмском филму „Марадона” који је светску премијеру имао на 61. Канском фестивалу, а домаћу – српску, пре две вечери на Другом Кустендорф фестивалу на Мокрој Гори.
Без много филозофије и предугих увода – „Марадона” је филм у којем сценариста и редитељ Кустурица, о спортском и животном путу једног од најталентованијих и најзначајнијих фудбалера 20. века, говори кроз три нивоа. Један је прича о возу који вози у Мар дел Плату где је 2005. године одржан највећи антиимперијалистички самит и прокламовано јединство и будућност латиноамеричких земаља. Други је прича о религији и Марадониној цркви коју финансира власник једног ноћног бара у Буенос Ајресу, а трећи је, такорећи, права исповедна проза Дијега Арманда Марадоне, човека чији је вокабулар изненађујуће (за фудбалера) богат и динамичан.
Управо у том делу филма, Марадона отворено и без икаквог зазора говори о свом спортском и животном успону, а потом и великом паду до којег га је довела тешка зависност од кокаина и алкохола због чега је чак два пута доживео и клиничку смрт, док Кустурица приљежно сведочи о томе зашто Марадону многи сматрају богом и зашто је Марадону Бог много пута одбио да прими к себи…
Та три нивоа се вешто и динамично преплићу, укрштају, међусобно допуњавају и узрочно-последично условљавају и објашњавају, кроз заједничко путовање Марадоне и Кустурице – два јунака са два различита краја света што их спаја готово истоветна страст за животном игром и прогања жеља за светском и космичком правдом.
За разлику од свих претходних Кустуричиних филмова, овај најновији барата општепризнатим митом, а главни јунак се сврстава у ред планетарних звезда– попут Елвиса Прислија, Чеа или Мерилин Монро. А таквог јунака је ваљало стрпљиво, и не увек лако, пратити, снимати, интервјуисати, запиткивати пуне две и по године, у различитим и често невероватним ситуацијама у Латинској Америци, Европи, Србији…
Филм почиње кадром концерта „Но Смокинг оркестра” у Буенос Ајресу, где Неле Карајлић најављујући гитаристу, Кустурицу представља као „Марадону филма”. Следи потом редитељева потрага за протагонистом по Аргентини, затим и Марадонин долазак у Београд у којем фудбалска легенда упознаје Кустуричину породицу, посматра рушевине после НАТО бомбардовања, да би на Звездином стадиону њих двојица „пикали” лопту и присећали се неких сјајних тренутака са утакмица…
Кустурица Марадону приказује и као свог идола, брата по таленту, али и политичког истомишљеника – антиглобалисту, борца за правду који по много чему личи на античког јунака што је пред камерама отворио срце и искрено испричао праву људску драму. Мудро одабрани архивски снимци сведоче о Марадонином одрастању на маргинама аргентинског друштва, у блату предграђа, у којем је омалени дечак свој таленат схватио као божји дар, али Кустурица наводи и на закључак да је фудбалер заправо и апостол сиромашних, прави лидер трећег света који ће радо стати уз Чавеза, Кастра, Моралеса, у чврсти блок против Буша. Кустурица не пропушта да подвуче да је Марадона одбио богаташки клуб Ривер Плату да би заиграо за Боку Јуниорс и тако напуљској сиротињи помогао да победи „империјалистички италијански север”, да би круна свега била култна утакмица против Енглеске 1986. године на Светском првенству када је Марадона руком дао гол као „гест освете за британску инвазију на Малвиле”.
Марадонине голове Енглеској Кустурица понавља више пута док се из офа чују звуци песме „Good Save the Queen” Секс Пистолса, а као прави рефрен у филму се појављује и анимација у којем „цртани” Марадона на фудбалском терену надиграва британске и америчке политичаре: Маргарет Тачер, принца Чарлса, Елизабету II, Тонија Блера, Роналда Регана и Џорџа Буша…
Љубитељима фудбала филм „Марадона” сасвим сигурно ће приредити радост, филмским фанатицима биће занимљиви Кустуричини документаристички потези, динамизам с којим је филм рађен и мелодрамска прича о успону и паду једне легенде, док поклоници антиглобализма лако овај филм могу својатати као сопствени политички манифест.
Биће, подразумева се, и оних који ће документарац „Марадона” доживети и као судар два снажна ега. Наравно, могуће га је и тако тумачити, али уз једно мало подсећање. И Марадонин и Кустуричин его имају чврсто и дубоко утемељење и покриће, и пошто је то тако – онда и јесу за показивање.
Дубравка Лакић
[објављено: 10/01/2009]