Са Википедије
Мехмед Меша Селимовић
рођен: 26. април 1910.
Тузла (Босна и Херцеговина)
преминуо: 11. јул 1982.
Београд (Србија)
Мехмед Меша Селимовић (26. април 1910 (Тузла) – 11. јул 1982 (Београд)) истакнути је српски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века. После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).
„Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. “Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и “Тврђава“ је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.
Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота,следе дела: “Дјевојка црвене косе“, “Писци, мишљења и разговори“, “За и против Вука“, “Круг“ и “Сјећања“ (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.
Као члан Председништва Српске академије наука и уметности, оставља Академији свој духовни тестамент у којем, поред осталог, записује: „…Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, којем такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика… Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Сремца, Борисава Станковића, Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство с њима немам потребе да доказујем“. (Рас)
Ипак, после смрти, његово дело „киднаповано“ је и, упркос изричитој забрани супруге Дарке, увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. века“
„Ја сам српски писац мухамеданске вере“
Ово је рекао Меша Селимовић, аутор знаменитих дела као што су „Тврђава“ и „Дервиш и смрт“, раних седамдесетих, приликом „ислеђивања“ на седници Управног одбора Српске књижевне задруге, одговарајући на оптужбе да су тај Одбор и његов председник Добрица Ћосић легло српских националиста.
Поред чињенице да је Меша Селимовић одрастао и да је, као стваралац, добар део живота провео у Тузли и у Сарајеву, у срединама, дакле, у којима је муслимански живаљ чинио добар део од укупног становништва, Меша ће – чак и у тешким годинама тадашње босанске мајоризације, а присећајући се свог прадедовског православног порекла, у свакој прилици, па макар она била и више но неугодна и по самога писца, тврдити да је он српски писац, те да као такав припада корпусу српске културе.
Причаће Селимовић и зашто је инспирацију за своје романе тражио у старим босанским књигама, као што је чувени „Љетопис Мула Мустафе Бешескије“ или пак, у неким другим догађајима.
„Мула Мустафа Бешескија је у својој чувеној сарајевској хроници из осамнаестог века бележио свакодневне догађаје о граду на Миљацки, колико животне и обичне, толико блиске нашим данашњим схватањима, да сам се запрепастио над његовом „савременошћу“. Помислио сам да би био врло речит и сликовит лик доброг човека опаљеног прашумом зла и добра, који има разумевања и за једно и за друго. Тако сам и започео роман, Мула Мустафиним причањем, али онда ми се наметнуо лик Ахмеда Шабе, несналажљивог и неактивног, доброг, незлобног, обичног човека без икаквих изразитих способности, осуђеног на чуђење у прилично бездушном свету. Тако је Шабо постао главни јунак а Мустафа споредни лик. Неке сликовите догађаје и личности узео сам из те хронике, мада сам их стилизовао јер делују сувише егзотично, а већину сам измислио, иако су остали они који делују најактуелније, као да су алузија на наше време, а заиста нису, него се живот понавља.“
Трећег новембра 1976. године, Селимовић ће се обратити Српској академији наука и уметности, писмом следеће садржине:
„Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају појединии писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак, покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.
Било је то, у ствари, излишно, јер је 1972. године, у библиотеци „Српска књижевност у сто књига“ изашао и мој роман „Дервиш и смрт“! У Уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.
Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатностима нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.
Споменик Меши Селимовићу и сликару Исмету Мујезиновићу, у њиховом родном граду Тузли.Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције „Српска књижевност у сто књига“, који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.
Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“