Климатологија
Две петине житеља наше планете наћи ће се, на измаку столећа у које смо закорачили, пред суровим и неумитним искушењем: гладовати у садашњим домовима или покренути „велику сеобу” у крајеве с блажом климом. Жива у термометру поскочићенеколико подељака у поређењу с раздобљем од 1900. до 2006. године
Један од четири „јахача апокалипсе”, оличен у глади, крупним корацима стиже нам у походе, а у стопу га прати верни сапутник – смрт. Да ли ће се човечанство суочити с новим помором библијских размера?
Погледате ли карту која је недавно осванула на страницама цењеног часописа „Сајенс”, и без ичијег стручног тумачења видећете да ће жива у термометрима у предстојећим годинама поскочити изнад подељака до којих се успентрала од 1900. до 2006. На основу тога упућени најављују да ће се више од три милијарде људи наћи пред суровим и неумитним искушењем: гладовати у садашњим домовима и насељима или покренути „велику сеобу” у крајеве с блажом климом.
Готово две петине од осам до девет милијарди колико ће их, како се процењује, насељавати нашу планету!
У истраживању које је предводио климатолог Дејвид Батисти са Универзитета Вашингтон, ослањајући се на 23 обрасца проверена у Међувладиној групи за климатске промене, предвиђа се да ће температура на измаку столећа надмашити досадашњу која је у три наврата од 1900. изазвала озбиљну несташицу хране. Насупрот претходним изучавањима, у овом су се усредсредили само на раздобља гајења усева.
Огромни талас избеглица
На темељу прикупљених показатеља, изгледи да ће, у просеку, у тропским и суптропским подручјима бити топлије достижу 90 одсто вероватноће. За више од три милијарде становника, од којих већина узгаја биљке и животиње за исхрану и стиче какав-такав доходак, учинак оваквих колебања биће погубан.
У Сахелу, граничном појасу између Сахаре на северу и плодних области на југу, од 2080. до 2100. године жива ће се попети неколико подељака изнад у поређењу с периодом од 1900. до 2006. Дотични предели у сушно доба ионако више подсећају на пустињу, гајење усева могуће је једино у време монсунских киша. С краја шездесетих до раних деведесетих походиле су их најгоре икад упамћене суше. Иако падавине неће изостати, страхује се да ће кишница брзо испаравати из земљишта због јаког загревања.
А на целом пространству Африке малтене 55 процената земљишта неподесно је за икакву обраду, због чега је – под крилатицом „Зелена револуција” – својевремно најављено изобилније ђубрење: да би се убрало 5.000 килограма кукуруза, потребно је бацити 200 килограма азотног гнојива. Сваком афричком сељаку данас је, просечно, на располагању – 40 пута мање!
Дејвид Батисти, чак, злогуко наговешћује да у будућности неће постојати услови за земљорадњу, што је итекако застрашујуће ако се зна да она упошљава 60 посто житеља и доприноси са 40 одсто у бруто друштвеном производу. С тих разлога становници ће у непрегледним колонама напуштати сеоска подручја, вероватно и земље у којима бораве. Упозорење: припремајте се за милионске таласе избеглица!
На удару су и богати
Али, нису на удару једино сиромашне земље, и у богатој Западној Европи за седам деценија хараће врућине горе од оних из 2003. године које су усмртиле 52.000 људи! И неће само врелина узимати данак, дуготрајан недостатак хране однеће своје жртве: у Италији је принос кукуруза у једној години опао за 36 процената, а у Француској се род воћа смањио за четвртину.
Сетите се летње жеге у југоисточној Украјини и југозападној Русији 1972. када је било топлије за два до четири Целзијусова степена. Главна житница тадашњег Совјетског Савеза убрала је за 13 постотака мање житарица, у врху власти је брже-боље одлучено да се мањак надокнади куповином на светској пијаци, што је подстакло раст цена.
Има ли икаквог излаза из будуће недаће?
Научници сматрају да постоје два: први је да се сеју генетски измењени (модификовани) усеви, а други је да се узгајају сорте отпорне на више повећану топлоту (шећерна трска и просо). Већ сада ваља прионути на побољшавање својстава семена, јер ће тај посао – упркос најсавременијим помагалима – потрајати најмање једно десетлеће.
Чак и ако би се убрзо и нагло снизило испуштање гасова „стаклене баште”, на крају века у који смо крочили просечна јулска врелина надмашиће све досадашње. Мада биљкама, уобичајено, годи топлота, јер боље расту и рађају уз повећање угљен-диоксида, настави ли се загревање – добит сплашњава, губитак се увећава. И напослетку угрожена је способност стварања плодова.
Станко Стојиљковић