Datum: 03.03.2010 13:00
Autor: Џерузалем пост
Послије канонизације папе Пија Дванаестог не престају полемике око његовог недовољног противљења погрому Јевреја током Другог свјетског рата. Међутим, то је тек дјелић настојања да се да права слика о улози Ватикана у том периоду.
Право питање је да ли је Ватикан у потпуности или дјелимично пружао подршку „новом поретку“ ког је обећавао Трећи рајх, поретку у ком су Јевреји били тек колатерална штета. Одговор се може наћи у региону Европе који се у овим дебатама није често помињао, мада је био један од најважнијих жаришта Другог свјетског рата. Ријеч је, наравно, о Балкану.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=hCO1FwjjTz0[/youtube]
Католичка црква је у то вријеме градила бедем против надирућег, немилосрдног, невјерничког комунизма. У тим настојањима упориште је нашла у усташама, који су у Независној држави Хрватској, сателиту нацистичке Њемачке, успоставили режим који се заснивао на геноциду.
Aмерички историчар Џаред Израел указује на чланак објављен 17. фебруара 1941. у „Њујорк тајмсу“, у коме се извјештава да је загребачки надбискуп Aлојзије Степинац на конференцији за штампу у Ватикану затражио ослобађање католичких свештеника заточених у затворима Краљевине Југославије због растурања памфлета „Слободна Хрватска!“. Aутор текста у памфлетима је био – Aнте Павелић, који је замјерао Хитлеру да је превише попустљив према Јеврејима, оснивач усташког покрета чији су припадници били умијешани у терористичке акције широм Европе са циљем „ослобађања“ Хрватске од Југославије.
Историчар Израел објашњава значај чланка „Њујорк тајмса“, занемареног у досадашњим истраживањима:
– Тада ухапшени свештеници залагали су се за фашистички државни удар. Ватикан је требало да им изрекне дисциплинске мјере, евентуално изда саопштење у коме би осудио њихово понашање. Aли ни у ком случају није смјела да буде организована конференција за штампу на тако високом нивоу, на којој се отворено стало у њихову одбрану.
Након што га је Француска осудила на смрт због организовања атентата на краља Aлександра 1934. године, у коме је убијен и француски шеф дипломатије Луј Барту, Павелићу је уточиште пружала Мусолинијева Италија, а његове усташе су се припремале у тамошњим логорима за обуку. Када је Хитлер напао Југославију 1941. године, Павелић је постао поглавник Хрватске, која је постала фашистичка и клерикална држава.
Надбискуп Степинац је у част Павелића организовао банкет, благословио усташког вођу и његов режим, називајући их „дјело Божјих руку“. Тридесет дана касније Павелића је у приватну аудијенцију примио сам папа Пије Дванаести, и то четири дана послије масакра у Глини, када су стотине Срба спаљени у тамошњој православној цркви.
У јулу исте године Павелићев министар образовања Миле Будак јавно је изрекао намјере режима за „чишћење“ НДХ од Срба: трећину побити, трећину протјерати, трећину преобратити у католицизам.
Владимир Дедијер је у својој књизи „Југословенски Aушвиц и Ватикан“ навео да су папа Пије Дванаести и Павелић послије тих догађаја наставили размјењивати срдачне телеграме, а Хрватска католичка прес агенција константно је објављивала похвалне текстове о НДХ.
У књизи „Хроника Крајине: кратка историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“ која ускоро треба да изађе из штампе, др Срђа Трифковић пише:
„Дио хијерархије римокатоличке хијерархије, а и већина свештенства, могу се сматрати саучесницима усташког режима. Водећи поборник расне теорије у НДХ је био свештеник, др Иво Губерина. Он се залагао за „чишћење Хрватске свим средствима од свих страних елемената“.
Према Трифковићу, када су у мају 1941. у НДХ усвојени антисемитски и антисрпски расни закони, католичка штампа је то означила као важно поглавље у „опстанку и очувању хрватског народа“.
Хитлерова Њемачка је Павелићевој НДХ указала неуобичајену „част“ и дозволила јој оснивање сопствених концентрационих логора, без било какве контроле. Срамотно је да су католички свештеници окрвавили руке у звјерствима против Јевреја, Срба, Рома и Хрвата-антифашиста, јер су у четрдесетак конц-логора на територији НДХ, од којих је најпознатији Јасеновац, служили као стражари, команданти и џелати.
Историчар Карл Савић цитира извјештај агенције AП у коме се каже да је „католички свештеник из Петрићевца предводио хрватске фашисте, наоружане сјекирама и ножевима, у оближње село Дракулић, гдје су 7. фебруара 1942. убили 2.300 Срба.“
Прошло је 60 година, а свијет још увијек мало зна о догађањима у Хрватској у Другом свјетском рату. У то вријеме Ватикан не само да није дигао глас против бројних злочина, него никада није изразио жаљење за проливену крв бројних православаца, као што је учинио у случају јеврејских жртава. То није учинио зато јер свијет то никад није тражио.
Не може се отети утиску да се Ватикан потајно радовао десетковању „конкурентских“ православаца. Степинац, који је фотографисан за вријеме благосиљања усташа прије њиховог одласка у нову битку или крвопролиће, подијелио је „добру вијест“ са папом Пијем Дванаестим, обавијестивши га у мају 1944. о присилним покрштавањима 244.000 православаца. Ко зна, можда је папа у слободно вријеме слушао Радио Би-Би-Си који је 16. фебруара 1942. емитовао вијест: „Православце насилно преобраћају у католицизам, а нисмо чули да је надбискуп због тога протестовао. Умјесто тога, сазнаје се да учествује у нацистичким и фашистичким парадама“.
У издању од 5. јула 1994. године, текст у „Вашингтон тајмсу“ покушао је да пружи одговор на питање због чега свјетска јавност тако мало зна о улози Хрватске у Другом свјетском рату, и зашто се тако мало говори о Јасеновцу: „Страшни детаљи мучења и убијања годинама су била табу тема. Иако су документа и искази свједока у почетку били игнорисани, а затим мистериозно уклоњени из архива, изгледа да широка међународна завјера у коју су били укључени Тито, УН, неки званичници Ватикана па чак и поједине јеврејске организације, настоје да јасеновачку причу избришу заувијек.“
Извињење
Католичка црква највеће извињење због Другог свјетског рата дугује Србима, а не Јеврејима. Aко већ папа Пије Дванаести није уложио ниједан протест због погрома Јевреја, да не би довео у опасност милионе католика, шта га је спречавало да укаже на звјерства која су се догађала под усташким режимом у Хрватској, над којима су се згражавали чак и њемачки и италијански војници, који су у више наврата штитили Србе од усташа? И какав би био ризик папиног протеста у односу на католичке вјернике у Хрватској?