Из књиге „Жене солунци говоре“, прича о Милунки Савић (први део)
Милункин пут до легенде
Аутор: Антоније Ђурић, Број 982, Рубрика Ликови за споменар
Годинама је мајка Даница чекала да јој се кћер врати. Увече је седела на кућном прагу трошне куће у родној Копривници, кршила прсте, ослушкивала, упирала погледе на путељак према Јошаничкој Бањи, надајући се да ће отуда банути њена Милунка.
Потом би ушла у кућу, палила кандило, клечала пред иконом и молила Бога да јој у том проклетом рату поштеди кћер и сина.
С мужем Раденком је о томе ретко разговарала. Па и тада би увек питала исто:
– Хоће ли их мајка икад видети?
А Раденко би само хукнуо у жуљевите шаке и настојао да што пре избегне Даничине погледе пуне прекора.
Преко дана би наишао понеки странац, тек да се распита има ли каквих вести са фронта, да ли се ишта зна о сеоским момцима који су одјурили на бојиште. Узгред би се чудили: шта би Милунки да оде? Толике је просце имала, гледали су је момци на вашарима, уздисали за њом, а она, уместо дома и породице, изабра – ров и пушку…
Ова опора гласна размишљања још више су увећавала Даничину муку.
Пролазиле су војске, друмовима су тутњале колоне, ноћу су, кришом, с Копаоника силазиле доле, у Бању, комитске групе, неки су свраћали у Раденкову кућу, попили чашицу ракије, проговорили по коју о брзом слому аустроугарске и немачке војске, па се нечујно пели поново уз планину…
Млађе Даничине кћери, Миона од четрнаест и Славка са непуних дванаест година, помагале су у свим кућним пословима, замењујући Милунку.
Увече, када би се пред кућом окупиле Милункине другарице, које су се већ поудавале и родиле децу, Даница је јадиковала:
– Добро, знам што оде Милан. Мушко је. А кад је рат – мушкарци морају у војску… Али што оде Милунка? Шта она тражи у том проклетом рату? И што већ једном не дође својој кући?
Пролазили су дани, завршио се рат, у Србији минула ратна олуја, дошли Немци и све чешће у село стизале црне вести и вијорили се црни барјаци на кућама.
Од Милунке ни гласа.
Снаха Ката, Миланова жена, тек што беше дошла у кућу, покушавала је да смири Даницу:
– Доћи се, мајко, кад ти кажем. Знаш ти каква је Милунка! Видра… Да је с неба на главу бациш дочекала би се на ноге. Сећаш се кад оно једном оде у Краљево, купи памук, заснова разбој и за ноћ изатка сукњу за вашар. Само је она имала тако лепу сукњу.
– Јесте – осмехивала се Даница. – Разбој је за женско, разбој, а не пушка! Да ли ће мајка дочекати да је види…
Некако у то време, док је још беснео рат, Милунка уђе у – легенду…
Њена слава неће потамнети.
Милунка Савић!
Легенда о нечувеној храбрости ове жене траје и данас. И трајаће, сигурно, док је српског имена.
На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије су стизале на насловне странице европских листова.
Давно је било кад смо је први пут срели. Има од тада добрих петнаестак година.
Трошна кућица на Вождовцу. Осма улица број двадесет пет.
Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници. Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка – давно засновале свој породични дом.
Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уђе у историју.
Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд. Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се између два имена: Милун и Милутин? Море, свеједно, само да ме приме.
– Хоћу пушку! – рекла је промуклим гласом.
И добила је.
То је било 1912. године.
Али касно се јавила: тек што је њена добровољачка јединица стигла на фронт – рат је био завршен. Турске војске више није било, протерана је из Македоније, са Косова, из Санџака… Једино се још држала у јаким утврђенима Скадра, али је и тамо била опседнута – сваког дана се очекивао пад ове тврђаве… Била је и у овој опсади и прославила се као бомбаш…
У јуну 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир…
И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чин и прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна.
Последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, Милунка је рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Када су раскопчали копоран да превију рану – схватили су превару: женско…
Њено сећање:
– Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране – нека то буде у ногу. Или у руку. Може, мислим, и у главу… Само нека не буде у груди. Откриће да сам – женско… Кад оно, као за инат, метак удари у груди… Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим: болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, што је, ту је. Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка.
Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у – хајдуке.
Задржали су је. С њом није било шале.
Није се више скривала: сви су знали да је Милунка Савић. Уважавали су је и волели.
Једног дана, у јулу 1914. пуче вест да је моћна црно-жута монархија објавила рат Србији.
Надала се да ће добити ратни распоред.
Нису је позвали, али ни она није дуго чекала. Знала је да овај рат неће бити као онај с Турцима или с Бугарима. Па ипак није устукнула.
Не зна да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је саслуша:
– Кући! – рекао је.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст…
Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику.
– Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! – рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
– Добро, буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.
– Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
– Онда дођи сутра, па ћемо видети! – рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
– Остаћу овде и чекати вашу одлуку! – рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се „наврзла“ на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име.
Њена жеља је изазвала смех старијих комнаданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић:
– Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра…
Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи.
– Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе…
Опет њено сећање:
– Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност…
Од тог часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство. Убрзо је постала командир јуришног бомбашког одељења.