Протеклих дана у нашој јавности се, истина доста стидљиво, спомињала сврха, смисао и форма једног састанка на којем је на једној страни био само један привредник, док је другу преговарачку страну чинио тим од 12 до 15 привредника, министара и државних секретара. Наравно, реч је о нашој „Саги о нафтоводу”. Руску делегацију је на једном од тих састанака, наводно, чинио само један члан, српску њих десетак. И сада из те и такве конфигурације састанка у јавности Србије могући су различити закључци: да један Рус више вреди и више зна него 15 Срба, да је то демонстрација руског диктата према политички и економски немоћној Србији, да то и нису били разговори–преговори, јер је један Рус био сасвим довољан да нам прочита шта су они тамо одлучили, да је бројност преговарачког тима Србије последица неслагања у влади око нафтно-гасног споразума са Москвом и да у том српском тиму једни друге контролишу, да се Русија у време велике светске економске кризе рационално понаша и не шаље на службени пут велике делегације…
Пре неколико месеци премијер Републике Српске Милорад Додик био је учесник једног, по форми, исто таквог састанка. Додик је сам седео на једној страни стола, на супротној страни седело је више од двадесет амбасадора држава ЕУ, уз наравно и високог представника међународне заједнице, уз наравно и америчког амбасадора у Сарајеву. Додик је седео док су екселенције прилазиле столу један по један, ваљда да би ефекат психолошког притиска био јачи.
Није вредело, Додик је на почетку састанка рекао само једну реченицу: „Република Српска неће више прихватити никакве измене Дејтонског споразума без њене сагласности”. Јер, претходних година Република Српска је, што добровољно, а више без њене сагласности, остала без око 40 својих надлежности које су пренете на државу БиХ: од војске до разних пореза и законодавне регулативе, а што није било предвиђено Дејтоном. Но, тумачи духа Дејтона тежиште су сада пребацили на реформу полиције, иако Бањалука у тој области не тражи ништа друго што већ годинама не постоји у многим земљама ЕУ. Онда су на том састанку говориле све екселенције покушавајући да убеде Додика у потребу компромиса око реформе полиције. На крају је реч узео и амерички амбасадор, чудно зашто баш на крају, тражећи од Додика да прихвати оно што су екселенције тражиле. На запрепашћење свих, Додик је само поновио реченицу са почетка састанка. И ништа више. Настао је мук и констернација, амерички је амбасадор завапио: „Али, господине Додик, ми смо уложили много пара у те реформе полиције”. Премијер Републике Српске хладно је одговорио: „Влада Републике Српске спремна је да вам одмах врати тај новац”. И састанак један против 22 био је завршен.
Убрзо су Додика оркестрирано напали са свих страна, није се много узбуђивао, отишао је у Москву и са Лавровом се договорио о новим инвестицијама за РС. Која економски сасвим добро стоји.
Није, дакле, ствар у форми састанка, већ у кредибилитету учесника. РС има Додика.
Мирослав Лазански
[објављено: 21/12/2008]