Аутор: Зоран Павловић, Број 1044, Рубрика Црква и млади
Задатак Цркве је да мисионари, односно да шири благу вест Спаситељеву онако како је Он и заповедио рекавши својим апостолима да проносе Његово учење међу свим народима. Апостоли су почели, а њихови следбеници то чине до данас, у свим крајевима света. Мисионарење може да се врши на више начина, а у савременом добу развијених технологија један од бољих је путем штампе.
У нашој земљи данас постоји много црквених часописа, што епархијских, што на нивоу Патријаршије. Међу њима има оних који су намењени ускостручној читалачкој публици, а има и оних који желе да дођу до шире популације и који могу да се назову мисионарским. Међутим, и у њима, чини се, преовладавају текстови стручног теолошког карактера, схватљивих само у круговима образованих верника и студената Богословског факултета. Мало је црквених листова, могу на прсте да се наброје, који су намењени оној највећој православној популацији која иде ретко у цркву, а о вери зна врло мало или ништа. Таквих људи, који се називају православнима, а под Православљем подразумевају освећење славске водице и колач, у овој држави има око 95%. Њима нису блиски теолошки појмови као што су Евхаристија, литургијска заједница, свете Тајне и многи други. Њима је потребна другачија духовна храна која ће постепено повећавати њихово знање о вери и упознавати их са спасоносним учењем Цркве како би постали активни учесници црквеног живота, пре свега на светој Литургији.
Као што мало дете не може одмах по рођењу да прогута тешку храну, тако ни данашњи Срби, одрасли у полувековној комунистичкој атеистичкој страховлади и, ево, у већ две деценије дугом глобалистичком либерализму који на други, перфиднији начин прикрива деловање Цркве, не могу одмах да схвате све Истине које чува Православље. Потребан им је поступан приступ, од лакшег ка тежем, који, у условима у којима живимо, може да траје и годинама. Оно што је сигурно, то је да мора да се почне са просвећивањем најширих слојева народа на другачији начин од досадашњег.
ПАРОХИЈСКИ ЛИСТ
поред листова који већ постоје и са више или мање успеха делују и мисионарски, потребно је да се у мисионарење путем штампе укључе основне црквене јединице, а то су парохије. У понеким храмовима већ постоје мини-листови на четири стране, који се деле у храму. У њима се углавном објављују преузети текстови о празницима, а понегде се могу пронаћи и ауторски текстови свештеника. Међу њима има текстова разумљивих широј популацији, али има и оних других, па чак и неспретно изабраних, који могу да збуне и уплаше људе недовољно утемељене у вери и тако изазову контраефекат. У сваком случају, листови у којима су текстови разумљиви и поучни заслужују похвалу, али остају неке слабости – што су сувише мали и што се деле само у храму.
Највећи утицај на народ у духовном смислу имају парохијски свештеници, који најмање два пута годишње улазе у све православне домове, приликом освећења славске и васкршње водице. Тај утицај може више да се искористи. Поред разговора о стању у породици, они могу и да оставе нешто домаћину што ће њему и његовим укућанима помоћи да схвате неке истине за које нису знали, да се упознају са Православљем које им је деценијама било скривано, да крену путем интензивнијег црквеног живота. Да дођу на Литургију. Парохијски лист, формата не већег од А-5, од 16 до 20 страна, који излази 4–6 пута годишње, био би одличан поклон сваком дому. Лист треба да буде испуњен разним поучним духовним текстовима, цитатима светих Отаца о свакодневним проблемима, информацијама о црквеном животу у парохији, разговорима са истакнутим парохијанима који су се остварили у својим професијама и који могу другима да послуже као узор. Постоји пар услова који морају да се испуне да би овакав часопис остварио циљ. Најпре, мора да буде разумљив свима. Постоји обиље текстова који могу и потпуно неинформисаним православцима да буду јасни. Дела Светог Владике Николаја су најбољи пример, а његова мисионарска писма су писана управо обичним људима, које су мучила нека свакодневна питања. Владика им је давао једноставне одговоре, писане свима разумљивим стилом. Нема у њима високе теологије, иако је Владика имао високо теолошко образовање. Постоје и други познати црквени писци, и из прошлости и савремени, чији су текстови прилагођени свима. А има у свакој парохији, широј јавности непознатих, људи који су стању да пренесу основне верске истине.
Осим услова да садржина буде одговарајућа, парохијски лист треба да испуни и одређене техничке услове. Народ је у прилици да се сусретне са многим часописима који не нуде ништа добро, али су технички изузетно дотерани, чиме привлаче читалачку публику и својим отужним садржајима воде је на криви пут. Православни часописи треба да прате све модерне трендове у штампарству како би конкурисали другој штампи.
После одговара на питање шта треба да се штампа, следи и питање како да се све то оствари, пре свега у финансијском али и људском погледу. Другим речима, ко ће то да ради и са којим парама? Уверени смо, а лично искуство нам даје потврду за то, да у парохијама могу да се пронађу људи који су способни, бесплатно, да напишу или да приреде одговарајуће духовне текстове, као и они који знају да технички, на рачунару, обликују часопис. Такође може да се пронађе штампар који ће да одштампа часопис испод цене, евентуално да наплати само трошкове материјала. Чак и ако мора да се плати цео процес израде листа, и техничка припрема и штампа, сигурни смо да би могао да се пронађе добротвор који би помогао да ова идеја заживи. Ако ни то не може, трошкове, који нису много велики, могла би да покрије црква односно Црквени одбор, а уложени новац би донео вишеструку духовну корист. Ипак, сматрамо да постоје људи који желе несебично да помогну, а једина дужност свештеника је да их пронађе и организује.
Парохијски лист треба да се дели бесплатно. У временима кризе какво је данашње, већина верника који одлазе у цркву само неколико пута годишње, само погледом може да испрати црквене књиге и часописе који се купују. На другој страни, добар део верника и не схвата важност духовног живота и улогу Цркве у друштву, већ веру схвата символично и обичајно, по принципу „тако се ваља“, те и не жели да се духовно образује и не помишља да купи књигу или часопис. Зато је битно да им свештеник донесе бесплатно нешто што ће их подучити. На тај начин ће углед самог свештеника порасти, јер ће се парохијани на конкретном делу уверити да њихов парох брине о њима. Можда они неће одмах да прочитају добијено штиво, можда већина неће да прочита ни десети део написаног, али ће се упорношћу, трудом и надасве љубављу коју Црква и на овај начин показује према својим члановима, и то променити. Треба имати на уму и да су путеви писане речи непредвидиви. Никад се не зна до кога ће доћи тај парохијски часопис и ко ће, можда баш захваљујући њему, да приђе Цркви и спасе своју душу.
ИСКУСТВА ИЗ ПРОШЛОСТИ
да све напред изнето није празна прича, сведоче искуства људи из прошлости, који су у свом окружењу уживали велики углед. У првим деценијама 20. века наилазимо на више примера интересовања свештенства за мисионарење путем штампе.
У Гласнику Српске цркве број 2, од 20. јануара 1909. године, изашао је извештај са конференције епархијског свештенства у Нишу. Свештеници су, између осталог, изразили жељу да се епархијски лист одржи и да му се дâ већа материјална помоћ, како би могао да осигура „добре и вредне сараднике“. Коментатор Гласника закључује да је лепо видети „слогу код свештеника у овако важним, животним питањима“ и наглашава да српска Црква никада није оскудевала у „разборитим, школованим и добрим људима од пера“, али упућује и речи критике јер поједини свештеници жале да одвоје који динар годишње за свој црквени лист, часопис или нову књигу. Зато у Србији, по његовом мишљењу, напредују све врсте књижевности, само не богословска.
На збору свештенства среза врачарског, одржаном 24. септембра 1909. године у Миријеву (што је забележено у Гласнику бр. 27–28, од 10. октобра, и у броју 29–30, од 30. октобра 1909), такође се расправљало о црквеној штампи и мисионарењу. Окружни прота је позвао свештенство да каже „како би се и на који начин могле створити прилике, да свештенство јача интелект свој и да народ дође до књижица, којима би се снажио верски и морални ниво нашега народа, те да се тиме ојача и вера и морал а са њиме и остале врлине у нашем народу“. У дискусији је подржана замисао о стварању књижница у центрима-средиштима окружних протојереја, те да свештенство осећа потребу за књижницама „у којима би нашле књиге, којима би јачало лични свој интелект. Ове би се књижнице морале стварати о трошку свештенства“. А за народ би требало да се о трошку црквеног фонда штампају разне књижице верско-моралне садржине и да се бесплатно деле заједно са Св. Писмом Новог завета. Било је мишљења да сваки свештеник треба да има своју „личну књижницу“ за своје лично усавршавање, а ако нема, стоји му на расположењу Народна библиотека. Било је предлога и да свака црква буде члан „Књижевне задруге“, те да је битно да се народу дају бесплатне књижице верске и моралне садржине како би се сузбила „карикатурна књижевност“. Наводи се да је народ жељан таквих књижица, са напоменом да се врло читају „све архипастирске посланице и катихизис за прост народ од г. Мелентија“. Један свештеник је сматрао да треба поћи стопама мисионара других нација, који бесплатно растурају „не само књижице верско-моралне садржине, већ и књижице за развијање националне свести у духу потреба свога народа, а поред тога дају бесплатно и мале иконице“. Овај свештенички збор је одлучио да о овом питању упозна Свети архијерејски Сабор преко митрополита Димитрија и да га умоли да поклони пажњу предлогу за образовање свештеничких књижница при канцеларијама окружних протојереја, да Св. архијерејски Сабор годишње изда, о трошку црквеног фонда или других фондова којима располаже, бар по 2–3 књижице верско-моралне садржине у што већем броју „и да се ове бесплатно раздају народу; а за појачање књижница црквених, да свака црква мора примати све оне књиге, које буду препоручене, и којима се иде на јачање не само верско-моралне садржине, већ и за чување народног здравља и рационалне економије“.
У првом броју Гласника 1911. године, објављена је информација да се за само један грош може добити календар Савинац, од чије продаје је чист приход намењен за зидање храма Светог Саве на Врачару. Коментатор Гласника истиче да су „без огласа кроз новине вредни и интелигентни свештеници цркве Св. Саве“ саставили и штампали овај календар „чија је појава изненадила и обрадовала добре хришћане и пријатеље подизања великолепног храма“. Млади свештеници су унели у „овај календарић сваки понешто, било од својих оригиналних радова, било од превода страних чувених писаца. И једни и други прилози кратки су, али се одликују дубоком хришћанско-моралном поуком. С тога сваки који књижицу узме у руке, не испушта је док је сву не прочита“. Коментатор им захваљује на овом пастирском труду и на племенитој намери да тим трудом „као скромним прилогом допринесу колико-толико подизању храма Св. Сави“.
И у следећем броју Гласника изашла је информација о једном хришћанском листу. У питању је био „Хришћанин, Лист за народ“, издање свештеничког удружења, који је почео да излази од 1. јануара 1911. петнаестодневно. Лист је имао осам страна „обичне осмине“, а цена му је била два динара годишње. Коментатор Гласника замера да је лист „према својој величини и сувише скуп, управо скупљи него и једна до сада штампана ствар ове величине и облика. Уредништво ’Весника’ (часопис Свештеничког удружења – прим. аут.) овај додатак уз свој лист треба да издаје бесплатно, а за народ не скупље од 0,50 п. д. годишње“, те да лист треба да буде „по могућству бар два пута већи“.
Човек који је највише урадио на пољу мисионарења у српском народу у 20. веку, свакако је Свети Владика Николај. Његов Богомољачки покрет је прототип мисионарске организације, а часописи „Мисионар“, „Мали Мисионар“ и други, најбољи примери како треба да изгледају црквени листови за обичан народ. И Владика се огласио по питању црквене штампе, септембра 1923. године у Гласнику Патријаршије. Он се бавио анализом епархијских гласила, али његова запажања могу да се примене и на парохијске листове. Владика сматра да су часописи жива потреба Цркве и да се добро држе, иако се сусрећу са великим проблемима, пре свега са оскудицом средстава и оскудицом сарадника. „Листови се издају не толико помоћу претплате колико помоћу добровољних прилога од стране свештеника и свештеномонаха. У томе погледу наши свештеници, у истини, показују једно похвално пожртвовање“. Али, вели Свети Владика, већи проблем представља оно што се објављује у листу. Уредници имају проблем шта да објаве. Он сматра да то не сме да буде проблем, јер у епархији има пуно догађаја који заслужују да буду презентовани јавности. Сваки свештеник треба да прати црквени живот у својој парохији: „нека опише важније свечаности црквене, нека опише чињенице, које помажу или одмажу нормалан живот Цркве, па нека о томе напише једно просто писмо уреднику, како зна и уме“. Тако ће бити много материјала, чак и за наредни број. Лист ће бити интересантан и за свештенство и за народ. Владика сматра да треба да се ободре свештеници да пишу о битним догађајима из своје парохије. „У свакоме од нас налази се једна несагледна дубина божанске речитости, коју ми, авај, често прикривамо, гушимо и преграђујемо страхом, неискреношћу или егоизмом. А она је ту, готова да потече као вода из пуна извора“. Онима који не знају да се изразе литерарно, Владика поручује да пишу било како, а текстове ће да среди стручни уредник. Такви листови, по уверењу Владике, немају књижевну претензију, него духовно-моралну. Владика предлаже да се пише о црквеним Славама, али и о другим приликама и ситуацијама „којима се испољава религиозни живот Цркве Божје на земљи“. Као пример, Свети Владика наводи лист „Хришћанска заједница“, који има највише претплатника и сарадника, а штампа се „у више примерака него ма који други црквени лист“. Он то објашњава тиме што се у листу објављује религиозно искуство многих читалаца листа. Зато је лист увек „жив“.
Илустративно за тему којом се бавимо је и обраћање свештеника др Максима Савића свештеницима сремскомитровачког протопрезвитерата 1927. године, објављено марта 1929. у Гласнику. После анализе морала тадашњег друштва, који је пао на низак ступањ, аутор износи чврст став да нешто мора да се уради на поправљању духовног стања. Главну улогу у том раду треба да има свештеник „као најодличнији и најутицајнији фактор у просвећивању народа“. Он не сме да игнорише друштвена питања и да се ограничи само на „пасторирање“. Он треба да упрегне све своје силе да у решавању друштвених питања покаже дело љубави. „А радећи на просвећивању народа, свештеник врши једно од највећих дела љубави“. Пут којим се у просвећивању народа мора ићи, сматра прота Максим, „јесте пружање лепе, корисне, поучне, популарне лектире, а нарочито верске“. Он предлаже конкретна дела која народу треба давати за читање. Поред, на првом месту, „Библијске повеснице“, поучне књиге о основама Хришћанства, која би могла да се продаје по минималној цени, а у извесним случајевима и да се бесплатно дели, прота предлаже издавање малих књижица с времена на време. У њима би се објављивали текстови верског карактера, али и текстови о питањима која сељака интересују у практичном животу: из економије, хигијене, права, задругарства. Када народ види да су ове практичне поуке биле истините, стећи ће поверење и у апстракне поруке, па ће се по њима и владати. Касније, сматра прота, може да се покрене и недељни лист који би постигао жељени резултат у народу. Тај посао треба да се повери људима који живе са народом и знају његове потребе, који би начин писања и изражавања спустили на ниво сељакових схватања, а не би писали за интелектуалну публику. Прота одговара и на питање како да се пронађу средства за финансирање. Он даје разрађен предлог како да се у оквиру Цркве, из сваке парохије и манастира, сакупе средства од којих би се основао „Централни фонд“ за издавање књижица и листова верско-моралног садржаја. Ако би се књиге делиле бесплатно, могло би да се рачуна на добровољне прилоге.
* * *
Сви ови примери наводе нас да издвојимо две кључне речи неопходне за успех мисионарске делатности путем штампе: разумљиво и бесплатно. Као и у времена прве половине 20. века, која понекад неутемељено превише идеализујемо, и данас је Србија земља за мисионарење, пуна духовно непросвећених, и младих и старих, и образованих и необразованих. Због деценијског живота у антицрквеном друштву, данас је много горе него пре 100 година. Зато су нам искуства и идеје наших предака драгоцени извор надахнућа за борбу у духовном рату данашњице. Бесплатни и разумљиви најширим слојевима, парохијски листови могу да буду право освежење у учмалој потрошачкој свакодневици. Уз мало добре воље и труда, и поред свих фактора који онемогућавају хришћански преображај друштва и воде српски народ погрешним путевима, могло би нешто да се уради на промени духовне климе и стварању бољих услова за духовни живот будућих српских генерација.