Мисли Светог Теофана Затворника за сваки дан у петој недељи Великог и Часног Поста
ПОНЕДЕЉАК (5. НЕДЕЉЕ ПОСТА)
Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.
УТОРАК
Пакао и погибао су [откривени] пред Господом, а камоли срца синова човечијих (Прич.15,11). А грешник мисли да га нико не види и, сакривајући се од људских очију ноћном тамом или пустим местом, сматра да га нико не примећује. Но, око Божије је све видело; и анђео хранитељ и савест су били сведоци. Једног дана ћеш стати на Суд и тада ће се све сакривено изнети на видело. Биће изведени непоткупљиви сведоци – и ти ћеш умукнути. Приговори неће моћи да се стављају. Једино средство да се избегне таква крајња опасност јесте – покајање. А врата ка њему су увек отворена. Пожури да уђеш док још није дошао час, време чијег доласка је неизвесно, и који ће означити крај твојим гресима и свакој нади на помиловање.
СРЕДА
Пут к животу иде горе разумноме, да се сачува од пакла оздо (Прич.15,24). Свима је познато шта је пакао, и да у њега свако може допасти због својих дела. Међутим, не сећају се сви тога и не живе исправно у тој мери да би била видна њихова брига о избављењу од пакла. Многи живе на срећу, мислећи: „Може бити да ћемо некако избећи пакао“. Но, где је ту наш разум? У појединачним земаљским делима још се може и бацати коцка. Међутим, коцкање у тако одлучујућем делу, које се у векове векова више не може изменити, показује неразумност у највишем степену. Не надимај се разуме својом разумношћу кад се тога не сећаш и кад нам не нудиш мисли о животу којима бисмо се, уклонивши се од ада, спасли.
ЧЕТВРТАК
Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не примећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје – или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу.
ПЕТАК
Душе праведника су у руци Божијој (Прем.Сол.3,1). А у чијој су руци душе грешника? Спаситељ је говорио апостолима да их сатана иска како би их вијао као пшеницу, тј. како би их скренуо са правога пута, узео у своје руке и чинио са њима шта хоће. Због тога су сви који се удаљују од Господа у рукама сатане и он их вије и ковитла куда хоће. Грешницима се стално врти у глави јер им ђаво, мотајући их тамо и овамо, не да да дођу к себи. Чим само примети да је неко почео да се премишља о свом стању, он још јаче почиње да га тресе како би му се опет смутило у глави и мисли му се расејале.
СУБОТА
Господ је упитао апостоле шта мисле о томе ко је Он. Кроз личност апостола Петра, они су одговорили: Ти си Христос (Мк.8, 29). То исповедање није сазрело одједном. Међутим, када је једном сазрело и настанило се у дубини срца, оно је постало извор његовог усмеравања. Оно је било донекле помрачено смрћу Господа, али не и поколебано. Будући васкрснуто у још већој мери Васкрсењем Господњим, оно је подстицало апостоле да током читавог живота проповедају целом свету. И код сваког верујућег постоји тренутак када он из све своје снаге каже: „Ти си Христос, Господ мој и Спаситељ. Ти си спасење моје, светлост моја, сила моја, утеха моја, нада моја и живот вечни“. Тада се дешава са њим исто што и са апостолом који је узвикивао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове!“. Слично њему, он почиње да се „принуђава“ на све оно што је угодно Христу Господу, док не доспе у меру раста пуноте Његове.
ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА
Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лк.7,30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: Опраштају јој се греси јер је велику љубав имала. О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: „Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега“. Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.