САРАЈЕВО, 5. јануар- Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Николај прочитао је данас у Сарајеву Божићну посланицу у којој је нагласио да су дјеца највећи дар Божији родитељима и да то увијек треба имати у виду, па ће бити јаснија и одговорност родитеља за њихово васпитање.
„Ово се исто односи на свештенство наше свете Цркве и на учитеље свих наставних дисциплина у нашим школама. Ту млади расту физички и духовно. Ту стичу све оно што ће сутра чинити као родитељи, као свештеници из средине `царског свештенства`, или као просвјетни радници на образовању будућих нараштаја младих. Ако то правилно схватимо, сви ћемо одговорније радити, најприје на васпитању душе, а потом и на стицању интелектуалног образовања“, наглашава се у Божићној посланици митрополита Николаја.
Митрополит Николај истиче да су породица, Црква и школа увијек имали своје посебно мјесто у друштву, свој мистички простор у коме се узгаја млада биљка која ниче, расте и доноси плод у своје вријеме и да зато и Христос тражи да породица, Црква и школа буду нераздјељиво тројство, не само у образовању, него и у васпитању младих.
„Битка за васпитање је битка посебне врсте, задатак свих нас и морамо је водити неуморно, како бисмо од младих створили одговорне људе и предали им насљеђе хришћанских вијекова“, поручио је митрополит Николај.
Митрополит Николај истиче да је Христов долазак у овај свијет израз Божије љубави према човјеку, као што је и цијели Његов живот на земљи.
„Он је у остарјели организам, у овоземаљски свијет, небеским облагодаћењем унио нову младост, освјежење. Отворио је очи људи за далеке хоризонте, открио је бескрајни и невидљиви свијет, нашу истинску вјечну духовну отаџбину“, наводи се у Божићној посланици.
Митрополит Николај је нагласио да је долазак Господа Исуса Христа у овај огреховљени свијет веома значајан догађај у историји свијета и да показује да је Христос неодољив.
Наводећи да је Божић, као што је празник радости, и дан опомене свима, задавања задатка, митрополит Николај подсјећа на ријечи Светог владике Николаја охридског и жичког: „Све цивилизације људске почињале су у простоти као и Христос, а падале у раскоши; стваране су врлинама, а рушене извјештаченошћу, рађале се у слами, а гушиле у перју. Није срећан онај ко има највише, него ко има најпотребније.“