Беседа у Жичи, поводом осам векова Манастира
Епископ браничевски Г. Игњатије
По благослову началника Цркве Божије у Жичи и Епархији жичкој, драгог ми у Христу Господу брата и сатрудника, а вашег оца и старатеља, хтео бих да упутим вашој љубави неколико речи утехе и поуке поводом нашег данашњег литургијског сабрања.
Литургијско сабрање је најпотпуније исповедање и истинска пројава наше вере и наде у обећано Царство Божије, као и онтолошки израз наше љубави према Богу и човеку, као и целокупној природи, у њиховом нераздељивом јединству, од које љубави нам зависи живот вечни.
По учењу светих Отаца, литургијско сабрање је по својој структури икона Царства Божијег. Јер, по речима светог апостола Матеја: „У последње дане када дође Син Човечији у сили и слави сабраће се пред њим сви народи на земљи и тада ће бити крај свету и његов суд”. Литургијско сабрање, дакле, одсликава и истовремено чини присутним то будуће Царство и Сина Човечијег зато што је сабрање свега народа Божијег једног места око епископа, који, по речима светог Игњатија Богоносца, на Литургији „стоји на месту Божијем и као икона Божија”.
Иако је сваки члан Литургије, кроз крштење Духом Светим, сједињен са Христом и на тај начин је његова икона, место које заузима епископ у Литургији – будући да он предстоји истој и служи, тј. приноси дарове природе и целу Цркву Богу Оцу – чини да епископ пре свих представља икону Христову и живо присуство Христа у Цркви. Отуда код нашег православног народа толико поштовање према епископу, односно према служитељу свете Литургије.
Литургија пројављује и веру у оваплоћење Сина Божијег, тј. оваплоћење Бога који је постао човек и који борави и боравиће међу нама до свршетка света. Без литургијског искуства не можемо да схватимо ову велику тајну Христову. Само у Литургији наш однос према Богу је неодвојив од односа према човеку. Јер само преко другог човека који је Духом Светим сједињен неразлучино и нераздељиво са Сином Божијим, ми у Литургији имамо однос са Богом и тако потврђујемо речи Господње, „да нико не може доћи Оцу осим кроз Сина”.
Ако одвојимо Бога од човека, а тобоже из велике побожности да не би унизили Бога и поистоветили га са човеком (а што ће се неминовно десити ако се наш однос са Богом темељи не на литургијском него на неком другом искуству), Бог ће бити заиста у свој сили и слави, али далеко од нас. Биће Бог, у том случају, горе, на небу, и то као једна бизлична сила, док ће човек постати једно јадно биће, животиња међу многим животињама, ма колико се трудио да покаже своје силе и величину. То се, нажалост, у многим срединама данас и дешава, јер је престала да буде Литургија мерило Бога и човека. То да човек још увек има достојанство и да је икона Божија, треба да захвали литургијској свести која још увек тиња у савременом човеку и поред свих његових заблуда и отуђења.
Литургија такође пројављује Распетог Христа, Јагње Божије, које је жртвовано за живот света. Јер Литугија је, пре свега, жртва и жртвени принос Господа Исуса Христа који добровољно себе жртвује да би нас ослободио од смрти. Другим речима, Литургија је голготска драма која се збила и која се збива нас ради и нашег ради спасења. Међутим, она је и пројава Васкрслог Христа. По речима Максима Исповедника, улазак епископа у цркву, окруженог свештеницима, ђаконима и народом Божијим, икона је другог доласка Христовог у свет у сили и слави да суди свету. Окружен апостолима и свима светима, Он даје свакоме по делима његовим. Зато је Литургија, упркос страшној жртвеној драми, радост и весеље. Она је песма зато што пројављује Васкрсење и победу над смрћу.
На ово указују молитве и химне које се певају на Литургији, потом светле одежде које носе епископ и свештеници за време Литугије, свечано одело у које се облачи народ Божији када долази на Литургију, али и свечана и радосна атмосфера која прати сваку Литургију. Јер то су спољни, видљиви знаци, који указују на преображај човека и света од трулежног у нетрулежно, на облачење у Васкрслог Христа и сједињење с Њим. Нажалост, и ово се данас заборавља и изоставља, тобоже под изговором да хришћанин бити значи показати само своју грешност и ништавност. На то нас засигурно не упућује Литургија, која је собом, још не тако давно, успевала да преобрази и наше трпезе, наше домове и наш целокупни свакодневни живот од туге, сиромаштва и свега онога што носи историја у радост, светлост и богатство Царства Божијег.
Литургијско сабрање, драга браћо и сестре, једини је догађај који делотворно, онтолошки, а не маштањем и осећањем, пројављује љубав нашу према Богу и ближњему, и чак према непријатељу. Једино у Литургији љубав према Богу је неодвојива од љубави према ближњем, јер једино у Литургији је Бог недовојив од човека. Литургијско искуство љубави је једини оквир у коме можемо разумети Христове речи, да ако волимо ближњег, онда волимо Бога, и обрнуто, и да нико који не воли ближњега не познаје Бога, јер Бог је љубав. О тој љубави, тј. о Литургији, говори апостол Павле када каже да ће све проћи. Једино ће остати љубав, односно Литургија, која ће се преобразити у истинско царство Божије (чија је сада икона). Она никада неће проћи, и зато, по речима светог Максима, чини суштину нашег постојања.
Имајући ову веру, да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у Царство Божије, православни народ је све своје мученике, преподобне цареве и краљеве, благочестиве људе који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вечни, као и све своје јубилеје какав је и овај којим обележавамо осам векове свете Жиче, везивао за Литургију и литургијски их се сећао. То и такво сећање није пуко људско сећање и евоцирање успомене на прошле личности и догађаје, као на нешто је некад било и више се никад неће вратити, већ њихово живо присуство, сад и овде, на један чудесан начин који свет, својом нелитургијском логиком, и не може да разуме. Отуда народ Божији у Литургији општи са свима својим ближњим и драгим као живим у Господу, што показује на различите начине: љубљењем икона, вађењем честица на проскомидији, помињањем њихових имена, паљењем свећа за њих, и на многе друге начине који су несазнајни и несхватљиви за многе данашње људе, који својом сушичавом логиком иду кроз живот, па чак хоће да креирају и црквени живот.
Литургијом и у Литургији истовремено општимо и са свима хришћанима који су чланови Литургије, без обзира на њихову националност, језик, пол, занимање и места где се они сада налазе.
На крају, једино у Литургији познајемо јединог истинитог Бога Оца и Он и нама постаје Отац. Једино у Литургији нераздељиво смо сједињени са Његовим Сином, на шта нас упућује молитва Господња, Оче наш, која је, у ствари, пре свега литургијска молитва. Јер у њој Бога називамо свјим Оцем, а коме нека је слава и хвала кроз Сина у Духу Светом, у све векове. Амин!