Београд је нискобуџетни Њујорк
Како се више нико не исповеда у цркви, нити иде код психијатра на кауч, и како нико нема времена да слуша о вашем животу, писцу остаје једино да седне и да сам напише о ономе шта му се догађало, каже познати писац Момо Капор
Момо Капор (Фото Д. Ћирков) Момо Капор (Сарајево, 1937), аутор је више од четрдесет књига: романа, приповедака, драма, путописне, аутобиографске и есејистичке прозе. Српска књижевна задруга, у стотом, јубиларном „Колу”, објавила је његов нови роман „Исповести”, који је већ доживео два издања. Уочи Нове године, у београдском хотелу „Континентал”, отворена је изложба слика Мома Капора и представљене су две његове монографије, једна на више од четири стотине страна, чији је аутор сам сликар, и једна цртежа у којој је четрдесет „љубавних отисака”. Издавач обе монографије, као и календара са Капоровим цртежима је издавачка кућа „Загорац”.
На самом крају минуле године стигла је и вест да је Капор први добитник новоустановљене награде „Дејан Медаковић”, коју додељује новосадска издавачка кућа „Прометеј” за мемоарску књижевност.
Шта писцу, на врхунцу каријере, значе награде?
За Нову годину, на Мећавнику, код Кустурице, једна дама, астролог, израчунала је да се налазим у зениту планете Јупитер и да за мене наилази најбољи период. У том смислу је и ова награда, која је обогатила број књижевних награда у Србији, а он је, зна се, највећи на свету – сваког дана по једна или више књижевних награда. Те награде се обично додељују у кожним портфељима, сличним онима у којима су винске карте. Једино им недостаје новац.
Да будем прецизнији: да ли неке награде више значе писцима или издавачима?
Не знам шта значи награда за издавача, али за мене је ово признање да се налазим на европском путу, јер је мој покојни пријатељ Дејан био један од највећих европејаца у Србији, што му није сметало да буде и расан националиста.
Награду „Дејан Медаковић” добили сте за мемоарску књижевност, а Ви „Исповести” називате аутобиографским романом. Жанровске поделе, очигледно, више не постоје, све може бити све?
Како се више нико не исповеда у цркви, нити иде код психијатра на кауч, и како нико нема времена да слуша о вашем животу, писцу остаје једино да седне и да сам напише о ономе шта му се догађало. Изабрао сам спој романескног, есејистичког и исповедног и спојио га са документима. Можда је то драж ове књиге која се чита као пикарски роман.
Какве Вас успомене везују за Дејана Медаковића?
То је био човек Средње Европе, жива енциклопедија, нека врста ходајућег интернета, знао је све о Хабзбуршкој монархији, Кафки, Шенбергу, Густаву Климту, Музилу, Фројду и осталима који чине суштину Средње Европе. У исто време бавио се страсно и нашим бароком који је сељачка варијанта правог европског барока. Био је и прави хедониста, човек који је умео да ужива, знао је све о винима, храни и музици. Једноставно, представник старе гарде коју нећемо скоро видети у овим крајевима.
Има, у стваралачком поступку, сличности између Ваше исповедне књиге и мемоарске прозе Дејана Медаковића. То су књиге које остављају траг и осветљавају епохе у којима сте живели?
Дејан, као потомак старе патрицијске, српске породице у Хрватској, провео је детињство озрачен Хабзбуршком монархијом, као и ја у Сарајеву, где су се аустријска архитектура и стил живота мешали са лелеком имама са минарета и старим песмама сефардских Јевреја. То ми је омогућило широко схватање света у коме сам се родио. Мало је, наиме, Американаца који су икада ушли у неку џамију и муслимана који су слушали Бахове фуге у катедрали.
У другом издању „Исповести” додали сте стотинак страна, о личностима које сте заборавили у првом?
У жару писања заборавио сам, на пример, режисера Бору Драшковића који је режирао моју прву драму и са којим сам одрастао, потом дивног пријатеља Италијана, режисера Марија Фанелија, затим Арсена Дедића, Игора Мандића…
Хоће ли бити трећег издања, ко би све ту могао да се нађе?
Могао бих до смрти да додајем оне који нису ушли у књигу, али то би онда било нешто слично телефонском именику, сувише дебело, а ја волим кратке романе.
Лена, главна јунакиња романа, припада „генерацији без пасоша”. Када ће наша деца слободно путовати као што смо ми путовали, колико смо далеко од такозванe „шенгенскe визe”?
Мислим да никада нисмо били даље, јер ове уцене немају краја: када изручимо Ратка Младића, тражиће нам Гаврила Принципа и тако унедоглед. Ако је неко крив за хендикеп наше деце, онда је то, свакако, Европа, баш као што је некада за беду, сиромаштво и блокаду био крив Информбиро. Грех иде на њихову душу.
Једно поглавље у роману посвећено је Радовану Караџићу. Рекли сте да због тога не очекујете медијску пажњу и награде, а десило се и једно и друго?
Када је одлазио у Хаг, мој пријатељ Радован Караџић је тражио да понесе три књиге, једна од њих су „Исповести”. И читаоци су пожелели, као и он у Шевенингену, да се у својим малим кућним затворима нађу у друштву моје књиге.
Поред Ваших, у Шевенингену има и књига Добрице Ћосића и Матије Бећковића?
Будући да наши људи затворени у Хагу немају шта да читају сем судских списа (а они су досадни), по адвокату Александру Лазаревићу послао сам им неке књиге. Добрица и Матија су се одазвали мојој молби и дали своје књиге. То је велика утеха за заточене којима остаје само матерњи језик.
Били сте, као репортер, у последњем рату. У том рату, с много античких трагедија, доживели сте, како сте једном рекли, катарзу?
Рат ни за кога није добар, сем за писце, наравно, ако остану живи. Ја јесам. Причало се да ме метак неће. Ми Капори, иначе, умиремо углавном од срца или од метка, написао сам једанпут. Најбољи од нас, од метка у срце.
Да се вратимо Лени: док сте писали роман, заљубљивали сте се у своју јунакињу? А када сте били у дилеми како да га завршите, пресекла је Ваша супруга Љиљана која је рекла: Лена не постоји, она је фикција?
Ако она тако каже, онда је стварно фикција. Познато је старо мушко правило да ни на самртном часу не треба жени признати најлепше тајне, а писци од тога праве романе.
Слике изложене у београдском хотелу „Континентал” посвећене су главном граду. Иако сте пропутовали цели свет, увек сте се враћали Београду?
А где бих друго? Постоји само један град у коме бих живео када би ме избацили из Београда – то је Њујорк. Београд је нискобуџетни Њујорк.
У монографији „Момо” пишете сами о свом сликарству. Необично, али ко може боље да тумачи дело од самог аутора?
То је тражио од мене мој издавач Душан Загорац, један од последњих ентузијаста у овом граду, који је сам финансирао ову луксузну књигу у којој су многе моје слике, најзад, добиле кров над главом, односно корице.
Објавили сте и монографију „Четрдесет љубавних отисака”. И од љубави, на крају, остају само отисци?
Загорац је, такође, објавио и мапу графика од четрдесет љубавних отисака. која је, на неки начин, резиме моје цртачке уметности, у којој и нисам тако лош.
Зоран Радисављевић
МОМЧИЛО-МОМО КАПОР, академски сликар и књижевник, рођен 8. априла 1937, Сарајево. За дописног члана АНУРС изабран је 27. јуна 1997, а за редовног члана 21. јуна 2004. године. Биографија и библиографија, Љетопис I-VIII (1996-2004).
Београд
Дела
Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС:
Фолиранти, 1975.
Провинцијалац, 1976.
Ада, 1977.
Лањски снегови, 1977.
Хеј, нисам ти то причала, 1978.
Зое, 1978.
Белешке једне Ане (хроника у 26 глава), 1978.
Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
101 прича, 1980.
Уна: љубавни роман, 1981.
Онда, 1982.
Сентиментално васпитање, 1983.
Књига жалби, 1984.
011-Исток-Запад, 1990.
Хало, Београд, 1990.
Дама скитница и off приче, 1992.
Зелена чоја Монтенегра, 1992.
Блокада 011, 1992.
100 недеља блокаде, 1994.
Леро – краљ лептира, 1995.
Последњи лет за Сарајево, 1995.
Хроника изгубљеног града, 1996.
Од седам до три, 1996.
Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
Најбоље године и друге приче, 1997.
Ивана, 2001.
Легенда о Табору, 2002.
Сања, 2003.
Чувар адресе
Досије Шломовић
Конте
Леп дан за умирање
Љубавне приче
Самац
Успомене једног цртача
Елдорадо
Путопис кроз биографију
A Guide to the Serbian Mentality