Здравко М. Пено
У трагању за одговором о односу између науке и мудрости једно од првих питања на које треба одговорити јесте како ове појмове довести у везу са хришћанском аскетиком и хришћанском философијом живота. Хришћанска аскетика нам недвосмислено показује да је највиши израз подвига мучеништво. Због тога оно у свести хришћана представља не само као одговор на сва многовековна људска учења и трагања, него позив и призив којим се најдубље сведочи следовање Христу. У наведеном смислу мучеништво, као хришћански пандан муци, би незаобилазно требало да уђе у фокус разматрања постављене теме.
Мучеништво указује на један другачији вид мудрости од оне коју свет познаје, оно је израз хришћанске философије живота, оне философије која у Богу тражи а и налази нaјвећу мудрост. Пошго je, по Св. Јовану Дамаскину, Бог „истинска мудрост, љубав премудрост, у Богу је истинска философија“‘. Са богословског аспекта се, дакле, као неминовно намеће разликовање између божанске и људске мудрости. Разлику између ове две врсте, мудрости ћемо нагласити употребом различитих назива за сваку од њих. Под појмом мудрост подразумевамо људску мудрост, за божанску мудрост користићемо појам премудрост. Уочавање њихових узајамних односа и духовних законитости које те односе одређују, може бити од суштинске важности у правилном разумевању односа између муке и мудрости.
Поред ове појмовне констатације намеће се као неопходно и разматрање места које свака од наведених категорија има у хрншћанској онтологији. Сагласно учењу Св. Максима Исповедника, Бог је „приводећи у постојање разумна и мисаона бића, по својој, највишој добрости предао је овим бићима четири своја својства која их одржавају, чувају и спасавају: постојање (битије), бесмртност (вечно битије), доброту (благобитије) и премудрост. Прва два дао је суштини, а друга два – слободној вољи. Суштини, дакле (даровао је) постојање и бесмртност, а слободној вољи – доброту и премудрост, да би оно што је Он (Бог) по суштини, твар постала по заједничарењу. Зато се каже да смо постали по образу и, по подобију Бога. По образу, дакле, као биће, Онога Који Јесте, и као бесмртно биће, Онога Који Вечно постоји, премда не и беспочетно, него по бескрајности; а по подобију – као добар Доброга, и као премудар Премудрога, бивајући по благодати оно што је Бог по суштини. Дакле, по Божијем је свако словесно биће, а по подобију само добри и мудри“. Одавде следи да се човек, као биће саздано по икони и подобију Божијем, не исцрпљује у биолошкој сфери постојања, да је онтолошки гледано, „теолошко биће“ саздано за бесмртност, и да је, по запажању П. Неласа „његова онтологија иконична“.
Не заборављајући наведени став Св. Максима дужни смо, међутим, одговорити на питање, одакле извиру, односно зашто постоје зло и незнање, као категорије супротне доброти и мудрости. Намеће се и питање да ли је људска мука и патња неминовни пратилац људског постојања у историји? Зло и незнање не припадају људској природи као доброј творевини Божијој, него припадају вољи човековој. Сва разумна и мислена бића су пријемчива за супротности, тј. врлине и зла, знања и незнања. За разлику од Бога који „нема ништа себи супротно“ који је изнад сваког вида супротности будући да је самопостојање, самодоброта и самопремудрост“, словесна бића поред тога што имају могућност доброте и премудрости имају и могућност за потчињавање њиховим супротностима – злу и незнању. ,,Зло6а душевннх сила показује нам се због злоупотребе нстих, тј. њене жељне, афективне и разумне силе. Злоупотреба разумне силе je незнање и неразумност, афективне и жељне – мржња и раскалашност. А правилна употреба ових сила je знање и мудрост, љубав н целомудреност. Ако je тако, онда – сагласпо Св. Максиму – ништа од Богом сазданих бића и догађаја није зло.
Одавде прозилази да ни мука ни патња нису неминовно морале да прате човеково постојање. Догађај који је довео до њихове пројаве пројаве јесте, сагласно библијском казивању пад наших прародитеља, односно њихово одступање од првобитко назначене воље Божије о њима. Адам и Eвa су покушали да заједницу са Богом као извором бића, вечног бића, доброте и премудрости замене заједницом са тварју и да у њој нађу „самопостојање“, како би у творевини, а не у бесмртном Богу имали извор свог постојања. Апостол Павле је тумачећи одступапање људи од првобитне Божије замисли о свету, рекао: замијенише славу бесмртпог Бога подобujeм смртнога човјека и птииа и четвороножних животиња и гмизаваца (Римљ. 1, 2,3).
Mука и мудрост
Уместо синергизма и заједнице са живим и бесмртним Богом, извором бескрајне доброте и премудрости, човек се следећи своју самовољу, нашао у оковима похотне природе, налазећи у себи и у творевини која га окружује само одбљеске те доброте и мудрости. Бог ипак није оставио човека у злу и незнању, али је пут за задобијање исконске доброте и премудрости, после пада скопчан са многим мукама и патњама. Адам је чуо речи: земља да је проклета у дјелима твојим, у жалости и муци јести ћеш од ње све дане живота свога; трње и чкаљ узрастаће ти, а ти ћеш јести траву пољску. У зноју лица свога јешћеш хљеб свој, док се не вратиш у земљу од које си узет; јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост.3,17-19). Овим библијским цитатима Св. Максим Исповедник даје следеће значење: „Земља Адамова је срце које је услед преступа прихватило проклество лишавања небеских добара. Од ове земље телесно очишћење од проклества срамотних дела, он се, кроз многе невоље, храни следујући практичној философији. И опет, од помисли о рођењу од тела, које из ње (земље) изничу, сличне трњу, и од помисли о промислу и суду о бестелесним сличне бодљама, које чисти са речју, жање духовно, као траву, природно созерцање. И тако, као у зноју лица, зналачким начином задобијања знања, хлеб теологије, једини уистину живи, који, оне који га једу очувава за нетрулежно рођење стварностима.
Земља je дакле она од које се добро храни, очншћење срца а) делањем, трава je „знање догађаја природним созерцањем, а хлеб je истинска педагогија са теологијом. Укратко циљ очишћења, до којег се долази подвигом обделавања свога срца, природним созерцањем и на крају мистагогијом јесте „преоравање окамењених срца, како би се искоренило трње страсти и отворила земља срца нашег за примање божанске речи.
Одувек je било мучно и мукотрпно преображавање људских срца о чему недвосмислено сведочи целокупна старозаветна историја – Семе Божанске речи није
увек налази.ло погодно тле, него je падало и покрај пута и на каменита места, и у трње, а само је једно семе доносило род оно посејано на доброј земљи, тј. у срцима оних који су са послушношћу примали реч Божију и држали је. Ту добру земљу су својим мукотрпним служењем Богу обрађивали старозаветни праоци и пророци и сви праведници древног Израиља. Свест о мучном и страдалном путу као неизбежном и једино мудром начину живљења су имали и јелински мислиоци. Тако нпр. Филистион каже: „Од страдања (својих) научи да састрадаваш. И други који страда ће са тобом састрадавати“. Ове речи, по свом најдубљем смислу, подсећају на Христове речи: „Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима, јер је то Закон и Пророци“ (Мт.7,12). Дакле, и оне који су били под Закопом и оне који су били изван Закона, који су били руковођени законом исписаним на срцима њиховим, Бог je руководио, надахњујући их, како би дошли у јединство са Божанском Речју (Логосом)
Премудрост и мучеништво
Логос који je још од стварања боравио у свету, као у неком великом телу, чувајући га и руководећи, у време одређено предвечним Божнјим саветом, се појавио
и у људском обличју, примивши тело.. Премудрост је саздала себи дом (Приче 9, 1) а тај дом по надахнутом тумачењу Апостола Павла, смо ми (Јевр.3,6). Логос је дошао у свет без порођајних болова, супротно-општем поретку рађања који је установљен Евиним преступом. То је било могуће зато што је Његово рођење било изнад закона пале природе, будући да је Богородицу, сагласно Св. Јовану Дамаскину, „осенила Свевишњег Бога ипостасна Премудрост и Сила, односно Син Божији који је једносушан са Оцем“. Међутим, иако рођење Господа Христа није било у знаку порођајних мука, целокупни живот Богочовека Христа на земљи био је у знаку мучеништва. Његово мучеништво, међутим, није било наметнуто неопходношћу рођења, ни законима природе „Не да би прво пострадао, Бог је постао човек, него да би човека спасао кроз страдања“, говори Св. Максим Исоповедник. Христово страдање је, дакле, у свему било добровољно, а врхунац тог вољног мучеништва јесте Његово Распеће на Крсту. Христово Распеће је различито прихваћено и тумачено и у време када се десило, а и данас. Јудејци су у Христовом Распећу видели саблазан, а Јелини су тај догађај сматрали за лудост. За разумевање догађаја Христовог Распећа није била потребна само логика, на коју су се тако доследно ослањали јелински философи, него је била потребна вера. Св. Јован Златоусти каже: „Апостоли нису приступили Христу мудрошћу, него вером, и постали су мудрији и узвишенији од философа овога света, и то толико више колико је онај који вером прима оно што је Божије већи од оног који се покреће логиком, јер ово превазилази људско домишљање“. И не само да су људска логика и мудрост биле недостатне у разумевању Христовог Мучеништва, него се управо оне показују као лудост пред Богом. „Каква је то мудрост која оно најглавније од свих добара не налази“, пита Св. Јован Златоусти. Апостол Павле људску мудрост назива лудошћу „јер је потценила саму себе“, будући да се у трагању за истином није ослонилила на веру. Бог je у почетку одредио да га људи следе кроз разумевање тајни творевине и „тада руковођени творевином беху у могуђности да покрећу логику и користе спољашну мудрост; сада пак, ако неко не постане луд, то јест, ако не остави сваку логику и сваку мудрост, и не преда се вери, не може се спасти“и Св. Максим Исповедник каже да ,,нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његопих створења“ Другим речима, немогуће je ести хлеб теологије без претходног очишћења и природног созерцања.
Христово Распеће није било могуће другачије разумети него мудрошћу која је дарована свише. Сходно тој мудрости на Крсту се у немоћи показала Божија Сила, а у муци Божија Премудрост. Премудрост је у томе, што је Господ Христос, по речима Св. Јована Дамаскина, „за велике тешкоће изнашао најприкладније решење бива потчињен Оцу, исцелујући, оним што je по нашем подобију и што je примио (телом), наш преступ, и бивајући нам образац послушности без које нема спасења. Од свих Христових дела најдостојнији дивљења je Његов часни Крст (распеће) јер нисмо постали деца и иаследннии Божији, осим Крстом Господа нашег Исуса
Христа„. Апостол Павле Премудрошћу назива и Христа и Крст и проповед. У право време назвао Га je Господом славе: пошто се за крст мислило да je (символ) одсуства славе, показује да je Крст био велика слава. Али била je потребна велика мудрост, не само да неко позна Бога, него и да спозна ову Икономију Божију. Мудрост овог века je била препрека не само за прво, него и за друго. Они који су прихватили Христово Pacпеће су постали примаоци Божије силе и премудрости, а Христова Смрт на Крсту их је „оденула у ипостасну Премудрост и Силу Божију“,
Управо надахнути божанском премудрошћу и заоденути њеном силом хришћани могу разумети тајну Христовог Страдања, али и разликовати га од неког другог страдања које није по Богу. Христово бестрасно страдање је вољно за разлику од људског страдања које има узрок у страсној везаности за материјално. Тако страст по унутарњој неопходности води ка страдању. Старословенска реч страст преведена на Српски значи страдање. Страст води ка страдању, односно смрти, управо онако као што врлина води у живот. Ако желимо да испитамо страст и врлину схватићемо да je страст односно зло нераскидиво повезана са болом, а да врлина доноси уживање, односно духовну радост. Св. Јован Златоустн уочава да су „почеци врлине мучни, а да после долази оно што је захвално тако да се ублажава бол. У злу je, међутнм, супротно, после уживања (следују) муке (патње) и казне тако да се већ овде (на земљи) губи уживање“. Одавде следи да свака мука не приводи врлини, нити je свако страдање спасоносно. Страдање јесте само онда врлинско када је бестрасно тј. када je учињено, незарад задовољења страсти пале природе, него када је подобно Христовом страдању. Таква су страдања мученика за веру, почев од Првомученика Стефана до најновијих мученика нашег времена.
Стављање муке испред уживања, страдање испред лакоће живљења, није својствено следбеницима мудрости овога света. Речи Апостола Павла упућене Хришћанима у Коринту указују на другачију мудрост, на ону која црпе свој садржај из догађаја Страдања, односно Мучеништва Христовог. Стога када Апостол каже: расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Xpucтa u то распетога (1. Кор. 2, 2) онда он, по запажању Св. Златоустог, хоће „да покаже како му je туђа спољашња философија“.
Из свега претходно реченог произлази да je мудрост по Богу толико важна да је без ње немогуће задобити саршенство. О њеној важности говори Св. Василије Велики следеће: „Ако je неко од људи савршен, а нема у себи мудрости Божије, сматраће се за ништа: и ако je неко задобио у себи мноштво теоријских знања, која произлазе из светске мудрости, и ако je сабрао неко богатство знања, нека чује истину у целости: да се свака људска душа потчинила лукавом ропству служења заједничког непријатеља свију: и пошто je изгубила слободу коју јој je дао Творац, ропски се руководи кроз грех„. И други велики Оци Цркве указују на узвишеност Божанске мудрости као и на своју преданост и безусловну решеност да иду за њом. О потпуној преданости божанској мудрости говори Св. Григорије Богослов:„Рекох Премудрости да мије сестра (Приче 7, 4) и одах. јој част и обгрлих je, колико могох и тражим венац благодати и сјаја, што су даровн Премудрости н Логоса, који просветљује ум (владајуће начело) у нас и обасјава кораке паше ка Богу. Говорећи о узвишености Божанске мудросги Св. Кирило Александријски истиче да „нико неће познати трагове и путеве Његове (Божије). Јер je написано: О дубино богатства и мудрости и знања Божијег како су неистраживи судови Божији и неиспитиви путеви његови (Римљ. 11, 33). Истинити философи, по речима Дионисија Ареопагита, требало би да се узводе ка Узроку бића .
Божанска и људска мудрост
Класичну дефиницију мудрости дао је Св. Василије велики говорећи за њу да је „знање божанских и људских ствари и њихових узрока“. Свакој од ових стварности припада и одређена врста мудрости. Подела на божанску и људску мудрост или мудрост овог света је заснована на учењу Апостола Павла које он износи у Првој и Другој посланици Коринћанима, као и Посланици колошанима. Од великог значаја је и учење Апостола Јакова који говори о једној и о другој мудрости наводећи њихове одлике. За божанску мудрост Апостол Павле каже да је то мудрост која нам постаде премудрост од Бога, и да у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога. За људску пак мудрост каже: проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости и: говоримо не ријечима наученим од људске мудрости. Они који су у њој називају се мудрима по тијелу, безумним мудрацима, препирачима овог века (1 Кор. 1, 20) који поседују мудрост овога света која je лудост, (1. Кор. 1. 20), која je ништавна (1. Кор. 1, 28), празна превара (Кол. 2, 8)“.
Полазећи од речи Апостола Павла: говоримо мудрост Божију (1, Кор, 27), и говоримо мудрост међу савршенима, али не мудрост овога вијека, нити кнезова овога вијека који су пролазни (1. Кор 2, б), коју нико од кнезова овога вијека није познао (1, Кор 2, 8) препознајемо божанску мудрост у Личности Сина Божијег који je Божија Премудрост, и који вјером борави у срцима људи, откривајући свима истинску мудрост п знање. По Cв. Максиму, извор знања је Бог, који има у човеку, преко Христа,, ризнице мудрости и знања, јер ако су _y_Xpистy све ризнице премудрости знања (Кол. 2, 35) то онда и у онима који су Његови,тј. ,,у срцима нашим у тајности се налазе све ризнице премудрости и знања„‘. Ha исти начин о мудрости која je у нама, говори и Св. Григорије Палама, везујући je за Личност Исуса Христа, који постаде премсудрост од Бога (1. Кор. 1, 30).
Извор Божанске мудрости јесте, дакле, Бог који вернима даје мудрост у Христу Исусу. Будући да је Син вечна ,,Премудрост Очева и да је постао Премудрост од Бога да би, благодатним дејством Духа премудрости, људи у Њему познали истинску премудрост и кроз Њега Бога Оца“. Познање Бога се постиже, по Св. Игнатију Богоносцу, познањем Исуса Христа, јер само примивши знање Божије, које је Христос, постасмо причасници божанске мудрости. Једини пут ка божанској мудрости јесте, дакле, Христос јер Његовим посредством „ћемо чути и стећн истинско познање свих бића“. Сви истински љубитељи божанске мудрости у Старом Завету, као и Апостоли и Свети Оци у Новом Завету су у Богочовеку Христу тражили и нашли одговор на своја софиолошка трагања. Заједничка одлика њиховог сведочења у свету није била у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе, тако да веpa њихова ниje била у мудрости људској него у сили Божијој (1. Кор. 2, 4-5)-
Поделу на божанску и људску мудрост прихватају сви велики Свети оци и писци Цркве. Св. Климент Александријски наглашава разлику између њих говорећи за људску мудрост да је „несавршена, сластољубива, себељубива и стихијна“, а за божанску мудрост или мудрост по Христут да je савршена и да je „истинска философнја„. И Qpиген говорећи о три сазнајне силе у човеку вери, знању и мудрости које представљају дарове Божије, наглашава постојање две мудрости, божанске и људске.
Људи пружају једни лругима створену мудрост,.,образовање: и врлину Божанске благодати Светог Духа“ и „енергије не припадају природн створења“, по учењу Cв. Aтaнасија Великог. Готово исте речи износи Св. Григорије Палама: „Ако je пак неко од створења мудро, мудрост коју.оно има јесте створена, јер je последица, а мудрост у којој има удела неко као уметник није створење јер je сила повезана са Творцем“. Премудрост о којој је реч, јесте она мудрост која припада Оцу и Сину и Светоме Духу, јер и Апостол пошто је прославио јединог премудрог Бога и Спаситеља нашег, поучавао је да је мудрост заједничка Светој Тројици којој се клањамо. И божанствени Јован из Дамаска говори да Христос има „божанску и човечанску мудрост и знање“.
Разлика између божанске и људске мудрости је огромна и њу истичу многи Свети оци. Св. Григорије Нисијски говори да је бесплодна мудрост она која после другог труда није дала ниједан плод и не води ка светлости богопознања; мудрост по Духу јесте плодна и многородна, способна да роди не двоје или троје, као многородне животиње, него она изнова рађа хиљаде целовититх личности одједном и преноси их из бедне таме у чудесну светлост Божију као што смо научени из Дела апостопских (Д.ап. 4,4). Разлику између божанске и људске мудрости нарочито наглашава Св. Григорије Палама у дијалогу са Варлаамом Калабријским. Варлаам не говори о две врсте мудрости него о једној која је јединствена било да се она назива божанска или људска. Бог је, по њему, даровао људима богонадахнуто учење с једне стране, и многоструку радозналост са друге стране да би задобили мудрост Апостола. Оспоравајући поделу на божанску и људску мудрост Варлаам је тврдио да се са мудрошћу дешава исто што и са здрављем, које је јединствено и није једно које је од Бога дато, а друго које је омогућено помоћу лекара. Међутим, Св. Палама је доказивао да је мудрост која се задобија световним образовањем слична здрављу које лекари дају и она је толико удаљена од божанске мудрости колико су јелински философи удаљени од ученика Христових. Излечење које дају лекари је делимично као и мудрост која се задобија учењем, док Бог лечи и неизлечиве и мртве подиже из гробова, а премудрост у пророцима и Апостолима јесте сам Логос Очев, предвечна Премудрост, који као што каже о Њему Апостол Павле постаде премудрост од Бога (1. Кор.1,30). О мудрости о којој је говорио Варлаам не налазимо сведочанства код Пророка ни код Апостола, нити код Отаца Цркве. Она не постоји ни у Богу ни у Његовим створењима. „Ако не постоји ни у Богу нити у људима, она је онда идеја која постоји сама по себи“, закључује Св. Палама.
Из учења Св. Паламе следи да је немогуће свођење божанске на људску мудрост, а могуће је говорити о две врсте мудрости: о једној која води спасењу и другој која задовољава радозналост. Разлика се оправдава постојањем двоструких дарова Божијих, од којих су једни природни, који се дају свима, и други, који су надприродни и духовни, дају се чистима и светима. О различитости дарова сведочи Св. Максим Исповедник: „Дух Свети је присутан у свима јер све одржава, о свему промишља и поспешује природна семења. Присутан је у онима који се потчињавају закону који их опомиње на кршење заповести и просветљује у вези са обећањима јављеним о Христу… Али као давалац премудрости ни у једном од поменутих уопште не постоји, него само у онима који су се припремили и побожним животом учинили достојним божанског усељења (Светога Духа). Јер свако који неиспуњава вољу Божију, ако је и верник, има неразумно срце“. Мудрост овога света јесте природни дар и она је усмерена на познање бића. За разлику од ње, божанска мудрост јесте натприродни дар и она води познању Бога.
Ако ове две мудрости дођу до различитих резултата, то неће наметнути двоструке истине, будући да објекти остају различити. Одавде произлази да постоје две врсте истине: једна, која представља циљ богонадахнутог учења и друга, која није неопходна нити спасоносна, коју тражи светска философија, али је не постиже.
Узрастање у божанској мудрости
Мудрост је неоходни услов за повратак човека Богу. Свети Јован Златоусти каже да „када треба неверне поучавати, потребна је велика мука и велика мудрост“. Несумњиво божанска мудрост, а не мудрост овог света, је она која обнавља сваког човека и враћа људе Богу. Почетак узрастања у божанској премудрости није у изучавању онтологије створеног света, него у вери која, сагласно Св. Григорију Палами „преко незнања знање философије уклања“. Искључиво вером у Христа Исуса који је „онај који открива и исказује истину“ и „Самомудрост и ризница сваког знања“, могуће је задобити истиниту мудрост и знање.
Од пресудне помоћи за напредовање у мудрости јесте вежбање у страху Божијем који је почетак мудрости (Приче 1,7). Страх Божији је двојак, један се рађа у нама од претње казном, због којег настају у нама по реду: уздржање, трпљење, нада на Бога, бестрашће из којег је љубав. Други страх спојен са овом љубављу непрекидно прибавља души побожност, да не би од смелости љубави дошла до презирања Бога. Тај први страх изгони напоље савршена љубав душе која ју је стекла и која се више не боји казне: а други као што је речено, она увек има сједињеног са собом. Првом страху доликују речи Писма: Страхом Господњим свак се уклања од зла (Приче 16,6) и: Почетак мудрости је страх Господњи (Приче 1,7), а другом: Страх Господњи је чист, остајући у вијек вијека (Пс.18,9) и на другом месту: Нема оскудице онима који се боје Њега (Пс.33,10).
Духовно напредовање јесте увек са циљем да се у сваком вернику уобличи Христос, сагласно речима Апостола Павла: живим – не више ја; него живи у мени Христос (Гал.2,20). Св. Григорије Нисијски каже да „дете које се родило у нама, Исус, који напредује различито у премудрости, расту и милости, није исти у свима онима који Га примају, него према мери онога у коме обитава, колико онај који Га прима може да Га има у себи. Он се показује такав да је или у дечијем узрасту, или да напредује, или да је зрео по мери грозда, којег не гледамо увек на чокоту истим погледом, будући да временом мења и свој изглед, цветајући, растући, зријући, постајући вино“.
Живот сваког хришћанина би требао да прати Христово узрастање у премудрости и милости, односно да се саображава светим Божијим људима који су себи за идеал поставили мјеру раста пуноте Христове. При том узрастање у Христу нема гносеолошки смисао, него онтолошки, тј. циљ му је да се уделом у божанској енергији мудрости достигне удео у личном животу Свете Тројице. Циљ, дакле, није задобијање неке, од очију непосвећених, скривене мудрости, довољне саме себи, као што су некад учили гностици, него је циљ живот у заједници са Господом Исусом Христом који је Божија Премудрост. Као и Свети Дух, Премудрост је божанска енергија и једна од Ипостаси Свете Тројице. Сагласно речима Сц. Григорија Паламе „као што кажемо да је сила и премудрост заједничка Оцу и Сину и Светом Духу, исто тако да је Сила и Премудрост самоиипостасни Син Очев“.
Тајна Христа као Премудрости Божије открила се Пророцима и Апостолима као тајна Цркве. Она се превасходно открива у Евхаристији, као живој заједници Бога и Његовог народа у којој Премудрост, не само што учи верне божанској мудрости, него их храни Својим божанским Телом и напаја Својом божанском Крвљу. Још је премудри Соломон говорећи о трпези Премудрости пророчки указао на Тајну Вечеру. Дарови које Премудрост нуди Својим званицама јесу, сагласно, Св. Кирилу Александријском, символи онога што се свршава сада у Божанској литургији, и представљају ужитак духовне борбе коју нам је припремио велики дародавац Бог. Описујући гозбу Премудрости Св. Кирило каже „Божански дарови су пред нама. Мистична трпеза је украшена. Животворна чаша је пуна. Цар славе позива на вечеру, Син Божији прима званице… Ипостасна Премудрост Бога Оца Своје Тело раздаје под видом хлеба, а животворну Крв под видом вина. О страшног тајинства! О неизрецива домостроја! О несхвативог снисхођења Божијег о недокучивог милосрђа!“ Свима, дакле, који су достојни, Син Божији, Премудрост и Логос даје „да једу као тело науку логоса видивих и да пију знање логоса умних, које је Премудрост са чашом и жртвом тајинствено у Причама давно у прошлости припремила. У догађају Причешћа истинито познање Бога је, по Св. Максиму, нераскидиво повезано са благодатним обожењем. Исто тако, онај који постаје причасник у Трпези Господњој, кроз јединство Ипостаси Премудрошћу, постаје уистину мудар. Ово је образац, односно правило живота, по коме , сагласно Св. Јовану Дамаскину, треба да „приступимо нелажном учитељу, истини“, тј. Христу као ипостасној Премудрости и Истини, у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол.2).