Трагична судбина свештеника Недељка Поповића
Дај нам, Боже, памети
Православље Број 936, Рубрика Реаговања
Гледам телевизију… Сребреница… Трново… Годињске баре… Стрељање муслимана из Сребренице у Годињским барама… Наташа Кандић осуђује Србе за геноцид над муслиманима… Мучнина… Туга… Неспокој…
Поново гледам стрељање муслимана, препознајем викендице-гараже, имам утисак да их неко (намерно) склања са екрана, не могу добро да их видим.
Сјећам се 14. јула 1993. године, дошао сам из Београда у Фочу на одмор. Обишао родбину. Јавише, ослободили наши Трново. Петровдан. Распитујем се има ли превоз до Трнова. Кажу, може само са војском. Полазим аутобусом. Војска одлази према Трескавици, ја остајем у Трнову. Познајем људе и они мене познају, повјерење је обострано. Распитујем се за мог пријатеља свештеника Недељка Поповића са којим сам десетак година био нераздвојан. Комшије, он у Трнову, ја у Калиновику. Ја сам имао велику парохију – три парохије, од Гацка до Трнова, а он малу парохију – само Трново и околину. Замјењивао ме је, дружили смо се. Нестало га у сриједу поподне 10. јуна 1992. године. Пошао да довезе из села Лисовића неког дједа Ивановића код љекара, замолила га његова ћерка. Прошла година, ни трага ни гласа. Попадија Јефија са троје дјеце (пет, десет и четрнаест година) побјегла када су муслимани заузимали Трново 30. јула 1992. године, преко Калиновика и Билећа у Београд. Бјежећи, провела је са дјецом у шуми три дана и три ноћи. У Београду је већ годину и мјесец дана, нада се да јој је муж Неђо жив. Можда су га заробили. Био је поштен и миран човјек, нико га није ни криво погледао. Биће размјена заробљеника. Са троје дјеце је у Београду, треба дјецу нахранити, у школу их опремити, дати им за ужину, да се не осјећају сироти пред осталом дјецом. Објаснити им да још има наде. Тата је можда жив. Дјеца стално питају: „Шта има ново, мама? Јавља ли се ко?“
Дан 14. јул 1993, ја у Трнову, у штабу војске, распитујем се зна ли ико ишта за оца Неђа. Већ се све сазнало за један дан. Мало је то мјесто. Трново са околином има око пет хиљада становника. Муслимана мало више него Срба. Сви се добро знају, и људи и дјеца. Једна је основна школа и сва дјетињства заједно почињу. Већина су старосједиоци, мало је досељеника.
Сазнајем за тужну судбину мога сабрата.
Убијен у Годињским барама код Трнова.
Распитујем се ко зна више о томе… Помињу Ненада Клепића из Кијева, село Оглавак код Трнова, Раденка Влашког из Трнова, село Тошићи, Јова Елеза из Требечаја, кажу да је он сахранио попа Недељка. Јавише да треба да иде тамо неки Тушевљак да фотографише гробове и викендице-гараже у којима су Срби затварани, мучени и убијани.
Нађоше једног момка, млад, наочит, око седамнаест година, био заробљен, преживио. Како? Не знам… (кажу отац му богат, тражили откуп сто хиљада њемачких марака). Увијек неко преживи. Довезоше неку ладу, нема горива. Нађоше пет литара горива… Крећемо… Нико ништа не говори, ни ријечи. Осјећам да је човјек са апаратом из полиције. Не волим полицију… Стижемо… Годињске баре. Војска прошла, послије њих ми смо први. Викендице-гараже, сабирни центар, нека врста затвора пред ликвидацију. Крв на све стране. Људски измет. Језиво! Крваве флеке по зидовима у висини људских глава. Подови од бетона. Свуда локве усирене крви, старе, свјеже, помијешане. У гаражи прислоњен колац, 7-8 центиметара дебљине и око 3 метра дужине. Сав у ожиљцима. Суров и крвав. Храпав и неогуљен. Послије су га, кажу, однијели у Калиновик као ратну успомену. Или можда да њим бију заробљене муслимане, да се свете. Боже, гдје је крај овом паклу?! Дечко нас води у шуму. Боровина изнад пута. Зна гдје је свештеник закопан. Вјешто прикривени гробови, десетак метараједан од другог, затрпани боровим грањем. Никад човјек не би помислио да је то гроб. Помичемо грање, иглице опадају старе годину дана. Свештеник плитко закопан, вири ципела из земље. Читам опело. Човјек са фото-апаратом слика… Није ми право… Ћутим.
Дечко прича: „Поп се није много мучио, одмах су га убили. Пуцали му у уста.“ Помиње име и презиме муслимана.
Следећи гроб… Бадњар из Калиновика, село Јелашца (син Мића Бадњара), вјенчао сам га и крстио му дјецу. Млад човјек, можда око тридесет година. Дечко вели да су га много тукли и мучили, био је отмјен и поносит, непокоран. „Заклали га“, рекоше. Тужно је то, брате. Све познати људи из Калиновика и Трнова. Познајем их, били дјеца, осамнаест година сам био на служби у Калиновику. Са мојим синовима ишли у основну школу. Ишао сам им на родитељске састанке. Сад гробови под грањем у шуми… Како?! Кријем сузе, пјевам молитве Богу: „Боже, опрости им, и једнима и другима!“ Злу нема краја… Дај нам, Боже, памети… Тешко. Идем од гроба до гроба, десет-петнаест гробова. Читам помен свима и преливам вином. „Фотограф“ слика гробове, понекад и мене. Они броје гробове, пописују имена, ја радим свој посао. Молим се и читам. Штедим вино. Рат је, нема довољно. Нисам се надао… Толико гробова…
И даље гледам телевизију, опет бјесни Иродијада, опет тражи главу српскога народа на тањиру. Што не прочита „На Дрини ћуприју“? Луда ли је, Боже драги…
Из рукописа свештеника Милорада А. Остојића