Рајко Антић је дошао у Немачку пре много година. „Трбухом, за крухом“ како се тада у мојој земљи говорило. Млади момак из Босне, скромног образовања, без знања страних језика, спреман да ради… и ђаволски добар возач – возач камиона.

Рајко је провео читав свој живот возећи… камионе и аутобусе… и свој мерцедес… свуда по Европи, и још много даље… са страшћу и љубављу… дању и ноћу… на путу.

Када се моја тетка средином деведесетих година прошлог века преселила у стан у коме и данас живи, она и Рајко су постали комшије.

Срећући се повремено у оближњем супермаркету разменили би понеку реч, причали о времену и политичкој ситуацији у земљи из које долазе, а у којој је рат дивљао и чинило се као да нема краја…
Када би имала проблема са аутомобилом, моја тетка би ми увек рекла: Морам да питам Рајка за савет, када га будем видела… Он вози камионе и зна све о аутомобилима…
И заиста – Рајко би јој увек помогао.

Много година касније испричала је Рајку, који је престао да вози камионе (пензионисао се и само повремено понегде возио туристичке групе), да њена сестричина – ја! – треба да се пресели за Диселдорф због свог новог пројекта, и она – ја! – није сигурна како да то уради, и како да транспортује све ствари… тако да тражи неко решење… на шта је Рајко одмах рекао: Где је проблем, госпођа Данице? Па ја ћу да је одвезем за Диселдорф!

И, тако је и било… Неколико дана касније натоварили смо (ако не и претоварили) његов мерцедес свим мојим стварима и кренули.

Рајко, пензионисани возач камиона из Босне, испричао ми је цео свој живот, а ја сам покушала да му објасним чиме се бавим. Перформанс уметница? Хм… Али шта Ти заправо радиш? Шта Ти је занимање? Па, Рајко… Увек се смејао док сам покушавала да му опишем неки од својих радова, и уздисао, са великим искреним осмехом: Ах, Жана, Жана!

Разменили смо тада читав низ које-каквих политички некоректних вицева о нашој земљи, смејали се пуно, он је причао о Бранки – његовој ћерци која живи у Србији и која му пуно недостаје, носио је моје тешке кутије на трећи спрат (а можда је био чак и четврти?!?)… и ја сам већ после само неколико сати била на својој новој адреси… а Рајко опет на путу.

Тако је возач камиона из Босне у пензији постао један од мојих највернијих пријатеља и мој први (и за сада једини) „уметнички асистент“.

У лето 2007. године, када сам се припремала за перформанс „Кораци љубави“, који је премијерно изведен на Бијеналу у Венецији, Рајко ми је помогао да спакујем све ципеле неопходне за перформанс и да их припремим за слање у Италију.

Никада нећу заборавити једно поподне када сам му рекла да бих хтела да фотографишем све ципеле пре него што их пошаљем за Венецију. Рајко је изнео свих 130 пари ципела у башту зграде у којој моја тетка станује…. И док сам ја фотографисала (а комшије се питале: Шта ли се дођавола овде дешава?) он је стајао по страни, смешкао се, вртео добронамерно главом и понављао увек изнова: Ах, Жана, Жана!

Рајко никада није био ни на једној изложби. Чак ни на мојој. Претпостављам да му је било непријатно, јер је мислио да не зна довољно о уметности… или – ко зна… Али увек је тражио да му покажем фотографије мојих пројеката и да чује утиске са мојих путовања…

Када је, пре неколико година, требало да вози групу туриста у Париз, рекла сам му да оде у Лувр: Рајко, Лувр мора да видиш! Прикључи се групи – иди са њима! И Рајко је то и учинио.
Када се вратио, питала сам: И, како је било?!? Смејао се и рекао: Ах, Жана, Жана – било је ОГРОМНО! Стварно огромно.

Сигурна сам да Рајко никада није сасвим разумео то што ја радим. Али он то никада није доводио у питање. Шта год да сам радила током протеклих година и када год ми је била потребна било каква помоћ да нешто саградим, спакујем, пошаљем, или да транспортујем – Рајко је био ту.

И куда год да сам путовала – Рајко ме је возио на железничку станицу или на аеродром, пожелео ми све најбоље, смејао се и понављао: Ах, Жана, Жана!

И сваки пут када бих се однегде враћала – он ме је чекао, са тим истим осмехом, и истом реченицом добродошлице… Последњи пут пре само 12 дана. Рајко је, у мом одусуству, имао, како то лекари воле да кажу, „рутинску интервенцију“ на кичми… Био је већ неколико дана код куће, осећао се добро, поново возио…

У Франкфурту је била снежна олуја и мој лет из Београда је уместо 2 сата потрајао 12 сати… Али Рајко је желео да ме сачека… и дошао је да ме сачека – као и увек… и рекао, смешећи се – баш као и увек: Ах, Жана, Жана!

Рајко Антић, возач камиона за срцем већим од Лувра, отишао је 10.12. на своје последње путовање.

Ах, Рајко, Рајко… Срећан пут, драги мој друже!

Снежана Голубовић, Франкфурт, Немачка

објављено: 23.12.2010.