Несторијанизам

У борби са Аполинаријевим христолошким учењем неки представници Антиохијске школе отишли су у другу крајност. Диодор Тарсијски, који је био заслужан за правилно исповједање вјере у Сина Божијег против Аријанаца, говорио је да су двије природе у Христу послије сједињења до те мјере раздвојене да постоје два лица здружена у једном Христу. Диодоров ученик Теодор Мопсеутијски је говорио: „Кажемо да је савршена природа Бога Логоса и савршено лице; (тако исто кажемо) и савршена људска природа, а такође и савршено лице (људско)“. Избјегавао је да истакне два лица у Христу па је говорио да је у сједињењу (споју) двију природа једно лице у Христу. Није прихватао стварно ипостасно сједињење двију природа у Христу него је сматрао да између Божанског Логоса и човјека Исуса постоји јединство воље, мишљења.
Поменути представници Антиохијске школе су наглашавали само релативно сједињење у Христу, као „додир“ и „спој“ двију природа чиме су порицали стварно, личнмо сједињење и тиме дјелили Христа на двоје. Нису признавали у Христу узајамну размјену својстава двију природа него су највише признавали размјену имена. Несторије је истицао у Христу двије природе али је прикривао да под тиме подразумјева и два лица, јер је говорио о „једном лицу сједињења“. Ово „једно лице сједињења“ није за Несторија био Бог Логос, него само спој Логоса и човјека Исуса, тј. јединство у дјеловању Логоса и Исуса, и то јединство је називао именом Христос. Философски предуслов несторијанске јереси био је став да Бог само са Њему једносуштним Сином Својим и једнодушним Духом Својим може да има однос по суштини, а не са створењима, јер однос по суштини значи однос по неопходности. Дослиједно томе, Логос се сјединио са Христом, по Несторијевом схватању, не по суштини него по енергији и по благовољењу. На тај начин два лица постају, рођењем Христа од Богородице, једно „лице сједињења“ са једном енергијом и једном вољом.
Несторијанци су сматрали да Христос не може бити савршен човјек без цијеле човјечанске природе која по њима обухвата и човјечанску ипостас. Учећи да Христос има „своју“ створену ипостас, они су „раздјељивали“ Христа, не прихватајући православно христолошко учење да човјечија природа у Христу није ни самоипостасна ни безипостасна, него је уипостасна пошто је њена ипостас сама Ипостас Бога Логоса.
По Св. Максиму Исповједнику Антиохијци су правилно прихватали двије природе у Христу, али су гријешили јер нису исповједали једну и јединствену ипостас Христову. Пошто нису правилно схватили однос између природе и ипостаси, они су за двије природе везивали и двије ипостаси. Због тога су и раздјељивали личност Христову. За разлику од Александријске школае која је заступала „антрополошки минимализам“ Антиохијска школа је наглашавала „антрополошки максимализам“. У том смислу, Несторије је избјегавао изразе: да се Бог родио или да је пострадао. Стога он Богородицу назива Човјекородицом или највише Христородицом, јер је она родила човјека који се у њеној утроби сјединио са Логосом, односно родила је Христа као спој Логоса и Исуса. Због тога Несторије није прихватао да Приснодјеву Марију назива Мајком Христовом и Богородицом.
Несторије је тврдио да Логос није рођен од Свете Богородице по људској природи, па је одбацивао истину о два рођења једног и истог Логоса: прво у вјечности и друго у времену. Тиме је одбацивао и једносуштност Логоса са Богом Оцем по Божанству, као и једносуштност Христа са људима по човјечанству. Ово ће бити повод да се у Халкидонском Оросу нагласи јединство у Христовој Личности које је уперено против Несторијевог раздјељивања Лица Христовог.